Bulina češma: Legenda o Džemili i Mladenu FELJTON (28)

U Barbarušincu, blizu puta koji vodi za Sveti Iliju, ispod krošnjate bukve, nalazi se Bulina češma. U vrele letnje dane na nju dolaze i ljudi iz Vranja da zahvate pitku vodu. A o njenom postanku postoji priča.

Izbolovan Siman-beg je grčevito uhvatio za ruku kadunu Džemilu i reko molećivo svojim istrošenim glasom:„Moja poslednja želja je da negde na putu između Ćustendila, odakle su mi roditelji, i Vranja, gde sam se rodio, sagradiš han, a pored njega da bude lepa izvorska voda – najveća blagodet ovog božjeg sveta.

“Pošto je sahranila muža, kojeg je mnogo volela, Turkinja je, sva uplakana i bleda, pošla na put sa dva pratioca jašući vitku badeviju. Peklo je julsko sunce. Na usponu ispod Svetog Ilije putnici zastadoše da se odmore u senci stare bukve. U bluzini, u plitkoj udolici, izbijao je jak i hladan izvor. Pogled je pucao na Moravu i na rodno mesto njenog Sinana.Bula odmah odluči da tu podigne han.

Već u jesen zgrada je bila sazidana od kamenih ploča na jednom zaravanku. U dugačkoj i uskoj sobi noćevali su besplatno mrki Pčinjani kad su se vraćali iz trgovine ili pečalbe. U jednoj maloj prostoriji bila je posluga, brat i sestra iz Koćure. U sobici s posebnim ulazom stanovala je tridesetogodišnja Džemila. Na njenom strogom licu isticale su se nežne crne oči i nešto isturene jagodice, rumene kao bulka.

Živela je dve godine tiho i usamljeno u ovim turobnim brdima.U trećoj godini, u pozno kišno proleće, na putu za Vranje, u han svratiše pokisli i premoreni sejmeni. Od njih bula saznade da u okolini deluje odvažan i opasan odmetnik Mladen iz Gornjeg Stajevca. Krv joj se sledi od straha, i ona odluči da kroz koji dan beži iz ovog ukletog kraja.

Istog dana, kasno uveče, u njenu sobu uđe mlad naoružani planinac, živih pokreta, snažne telesne građe i lepog košćatog lica. Zamirisa na opojno planinsko bilje. Predstavi se da je zaimov (posrednikov) momak iz Radovnice i da je došao da joj izruči pozdrav svoga gospodara. Ona odmah poče da se raspituje za pčinjskog hajduka. Gost joj reče da je Mladen silan i svirep i da napada noću. Preklinjala ga je da ostane s njom cele noći jer se bojala da bude sama. Ljubio je je plahovito njeno rumeno lice i snežnobeli vrat. Na zoru, kad je polazio, bula ga upita:

„Ne reče kako se zoveš?“

- Mladen Stojanović! – odgovori kršni planinac smejući se glasno.

Hajduk je posle toga često silovito upadao noću u Džemilinu sobu. Ona ga je, sva ustreptala od strasti i sreće, dočekivala raširenih ruku. Divila se njegovoj muškoj snazi i oštrim crtama lica. Gledala bi mu natremice u oči, koje su sijale poput žeravice, i čudila se odakle tolike nežnosti u ovom oporom gorštaku.

Ali početkom leta iduće godine Mladen je prestao da dolazi u han. Bila se u početku plašila da mu se neko zlo nije desilo, a potom počeše da je muče zle slutnje i nesanica. Jednog pazarnog dana ona iziže na Svetog Iliju i nađe škoravog i lukavog Milančeta iz Viševca. Sasu mu u džep dukate i šapnu na uvo da obiđe sela i planine i da vidi šta je bilo s hajdukom.

Tek posle desetak dana Milanče se polako ušunja u njenu sobu i kaza joj da je Mladen živ i zdrav i da je iz nekog kozjačkog sela doveo lepoticu Jelenu, s kojom se viđa po planinskim proplancima. Džemili zadrhtaše usne i zasuziše oči. Ona mu stavi ruku na rame i progovori:

„Doznaj gde odmetnik trenutno živi. Ako mu dođem glave, a njegovoj kurvi izvrtim oči, daću ti prgršt dubli. Kad se vratiš, čekaj me u hanu.

“Bula uzjaha konja i odjuri u Vranje kajmekamu (sreskom načelniku).

Mesec se beše već uzdigao iznad guste šume kad deset sejmena sa buljubašem Mehmedom na čelu, Džemila i zadihano Milanče stigoše na ivicu Petrove gore i polegaše iza bukovih debala. Ispred njih, na blagoj kosi, u zelenoj raži, mesečeva svetlost je osvetljavala osamljenu plevnju.

Bula je predlagala da se sa svih strana krajnje oprezno okruži zgrada i da se hajduci pozovu na predaju. Buljubaša je, međutim, naredio da se odmah krene u napad. Sejmeni potrčaše prema plevnji saplićući se u gustoj raži. Muklo zareže pas i odjeknu pucanj. Jedan sejmen poče da zapomaže, a ostali otvoriše vatru.

Kad se u svitanje primakoše plevnji, spaziše starijeg planinca kako leži u brazdi, u lokvi krvi. Iz širokog vunenog pojasa virio mu je dugačak handžar. Prsti desne ruke stezali su pušku okovanu srmom. Mladen je sa drugim hajdukom klisnuo u šumu.

Sejmeni potovariše na konje ranjenog druga, koji je bolno jaukao, i vratiše se u kajmekamluk, u Vranje, a Džamila, slomljena i izgubljena, otputova u Istanbul.

Sledeće noći Mladen zapali han.

Vremenom je počela da bledi i priča o stajevačkom hajduku i neobičnoj Turkinji Džemili.

Ostade samo Bulina češma.

Šiklja mlaz pitke i hladne vode od koje zubi trnu.

(nastaviće se)

(Izvor: rukopisi prof. dr Momčila Zlatanovića)

(priredio Dejan Dimić)