Autor: Dušan Đorđević
Ako postoje ljudi koji su zaštitni znak pozorišnog amaterizma u Vranju onda je sigurno jedan od njih Branko Mitrović. Osim toga on je i fotograf, tonski i filmski snimatelj, zaljubljenik u muziku Vranja i vranjskog kraja. Još kao mladić fotoaparatom, magnetofonom i filmskom kamerom beležio je prizore i događaje u Vranju, njegove znamenitosti, pesme i ljude. Stotine metara filmske i magnetofonske trake i stotine fotografija koje je svojeručno snimio, dragocena su svedočanstva o istoriji i kulturi Vranja. Mađu svim tim trakama nalazi se i prvi snimak Staniše Stošića, jedini zvučni zapis legendarne pesmopojke Stane Karaminge, svirka Kurte Ajredinovića, Bakije Bakića i mnogi drugi, zbog čega ga je Udruženje "Ved" nazvalo čuvarom vranjskog bescen blaga.
Rođen je 1938. godine, a detinjstvo je proveo u rodnoj Krševici. Imao je deset godina kada se sa porodicom preselio u Vranje. Otac Dragutin zaposlio se je kao dekorater u vranjskom profesionalnom pozorištu.
- Slobodno vreme provodio sam u pozorištu. Posmatrao probe, predstave. Bio je to za mene jedan novi svet. Svet bez kupona i tačkica, "Trumanovih jaja" i mleka u prahu. Svet u kome sam hteo da živim i nikad iz njega da ne izađem - priča Branko.
Pozorište se uvuklo Branku pod kožu, a o sebi kao glumcu počeo je da sanja 1949. godine.
- Imali smo radio, što je za ono vreme bila prava privilegija. Sećam se grupnih okupljanja i slušanja nedeljom uveče kultne emisije "Veselo veče". Gutao sam reči Mije Aleksića i njegovog Rafajla Rafa Maksića. Prvo stidljivo, a onda javno počeo da oponašam. "Ovo dete rođeno je za glumca" - čuo sam na jednoj seoskoj priredbi - navodi Branko.
Mitrovićevi glumački počeci bili su u završnom razredu osnovne škole. Sreten Bogdanović, profesor muzike i režiser, odabrao ga je za dramsku sekciju. Spremali su i igrali "Udarnike" Branka Ćopića i "Novi život" Sonje Sever.
- Probi predstave "Novi život" prisustvovao je i tadašnji direktor Jova Dimitrijević. Tekst je bio na latinici i muku sam mučio da ga pročitam. "Gde, bre, Srećko nađe ovog što muca" - čuo sam komentar direktora. Profesor je bio upoznat sa mojim znanjem latinice i na samom početku spasio mi glumačku karijeru: "Videćeš Jovo, ovaj će da bude glumac" - citira Branko reči svog profesora.
Nakon osnovne škole glumom je nastavio da se bavi u glumačkoj sekciji osnovanoj pri vranjskoj gimnaziji.
- To su bili počeci amaterizma. Okupio nas je profesor književnosti Momčilo Antić Klinčar. Spremali smo nekoliko predstava, ali najupečatljivija je bila "Tašana" i moja uloga Mirona. Moma Antić je prvi postavio "Tašanu" u Vranju i bio je to naš veliki uspeh - kaže Branko.
Nakon toga, svi iz Gimnazije, sa Antićem na čelu, prešli su u novoosnovano amatersko pozorište.
- Moja prva uloga bio je Kostja u predstavi "Jedan dan odmora", u sezoni 1957/58. Te, 1958. godine, nakon položenog ispita za električara odlazim u vojsku. Tamo sam se prijavio u dramskoj sekciji i bio aktivan - priča Branko.
Jedan događaj biće preloman za njegovo karijeru i njegovo drugo ime koje će poneti - Mitke.
- Šetao sam kao vojnik gradom i u izlogu knjižare ugledao knjigu na kojoj je pisalo "Sabrana dela Bore Stankovića". Koštala je tadašnjih 2.000 dinara. Novac nisam imao, ali bio sam opsednut knjigom. Noćima nisam spavao, sve dok nisam odlučio da napišem dedi u Krševici pismo i zamolim ga da mi pošalje 2.000 dinara, ali da otac ne zna. Slagao sam dedu da sam izgubio vojnički prsluk i da moram odmah da platim. Novac je stigao ekspresno i knjiga je bila u mojim rukama. Čitao sam je, koristeći svaki slobodni trenutak. Tada sam, u potpunosti, upoznao lik Mitketa. Čitajući Borina "Sabrana dela" svuda sam nalazio po deo njegove duše; upijao radost i patnju - sunce i tamu. U proleće počeše devojke da zamirisujev, u jesen slunce da kapnuje - to je univerzalna istina života. Tu istinu pokušao sam da dočaram publici, koja je pozorišne sale ispunjavala do poslednjeg mesta - kaže Branko.
Po povratku iz vojske uključio se aktivno u rad pozorišta. U sezoni 1061/62 igraće u predstavama "Dečji dodatak" Pere Čobanovića i "Čvor" Petra Petrovića. U toj sezoni u predstavi "Čiča Tomina koliba" igrače prvu značajniju ulogu. Čiča Tomu je odigrao sigurno i ubedljivo. Te 1962. godine primljen je u stalni radni odnos u pozorištu. Kao eklektričar vodiće računa o rasveti na pozornici, gde je iskazao zavidno umeće.
- Početkom 1962. godine u repertoar je uvrštena "Koštana". Dobili smo poziv da 14. avgusta budemo učesnici, sa predstavom Koštana na Drugom festivalu amatera Jugoslavije koji se održavao na Hvaru. Predstava je poverena reditelju Ljubišu Stojčeviću. Osetio sam da vreme mog Mitketa dolazi - prepričava Branko.
ROĐEN NA DAN GRADA
Branko Mitrović je, osim što celog života beleži sve ono što je vezano za Vranje, i "sudbinski" povezan sa gradom. Datum koji Vranje obeležava kao Dan grada, 31. januar je i dan njegovog rođenja.
Njegova prva želja da igra Mitketa datirala je još iz gimnazijskih dana. Jednom je, stidljivo predložio Momi Antiću: "Da se oprobam kao Mitke"? Moma ga je odmerio i posavetovao: "Ne se zanosi Branko, malečak si, ne ti liči". Tada je ulogu Mitketa dobio Toma Trajković.
- Kada je reditelj Stojčević pročitao podelu uloga "noga mi klecnu, suza zaiskri". Mnogi su bili sumnjičavi: "On li će igra Mitku, pilišćar, ima, tek, 24 godine". Nisam se obazirao na opaske. Znao sam da je Mitke odavno ušao u mene. Hrabrio sam sebe: "Branko, ako je Bora mogao da napiše Koštanu sa 20 godina, možeš i ti da budeš Mitke sa 24". Ništa se ne dešava slučajno, Mitke nije spolja, već unutra! - priča Branko.
Seća se te ekipe iz "Koštane" koja će oduševiti publiku u Vranju, na Hvaru, širom Jugoslavije, u Bugarskoj. Svuda će se tražiti karta više.
Novinar Srba Tasić, koji je pratio ansambl na Hvaru, pisao je: "Za predstavu Koštana vladalo je veliko interesovanje, tako da su sve ulaznice bile rasprodate. Na brdašcu, obraslom belim vrbama i agavama, čije stenovito podnožje zapljuskuju talasi mora, letnja pozornica primila je 1.500 gledalaca - meštana, domaćih i stranih turista"...
Buran aplauz pri kraju drugog čina prekinuo je predstavu. Ovacije na otvorenoj sceni doživeli su: Branko Mitrović (Mitke), Jovanka Trajković (Koštana), Ljubiša Đorđević Tornik (Hadži Toma), Budimir Mitić Vlašče (Grkljan), Živojin Cvetković Šipa (Arsa), Slobodanka Arsić (Kata), Slobodan Popović (Stojan) i drugi. Impresivna je bila i scenografija Ljubinka Tornika, kao i muzika koju se sačinjavali Jaško Jašarević, Kurta Ajredinović, Zoran Selistarević i Stojan Asanović.
STANIŠA I BAKIJA
- U jednoj knjizi - priča čika Branko - Staniša Stošić je izmislio priču da je kao mladić nekim školskim magnetofonom sam išao od sela do sela i beležio stare pesme ovog kraja. U toj njegovoj priči mene nigde nema i zato sa njim, od 29. aprila 1975. godine nisam progovorio ni reč. Snimao sam i Bakiju Bakića i njegov orkestar mnogo puta. Još tamo negde 1965/1966. godine, snimao sam ga na čuvenim nastupima u bašti starog Hotela Vranje. Te večeri se još uvek pamte i prepričavaju. Kako sam tada radio u pozorištu kao električar i rasvetljivač, popnem se u kancelariju koja gleda na baštu pa spustim kabal sa mikrofonom u gustu krošnju lipe. A, Bakija posle nekog vremena primeti, pa mi kaže "Ajde Branko, nemoj da se kriješ, siđi slobodno i snimaj". A, ja se nisam krio, već sam snimao krišom zato što su ljudi pred mikrofonom generalno, bar malo "stegnuti", pa je to sasvim drugačija stvar.Kada nije znao da ga snimaju, Bakija je bio najbolji. Tada je bio potpuno opušten i svirao je pravo iz duše, za sebe i za publiku. Ta stegnutost se čuje i na Bakijinim pločama. Ma koliko ti snimci nekome zvučali dobro, Bakija i njegov orkestar su uživo bili neuporedivo bolji.
Branko Mitrović je desetak godina pronosio slavu Mitketa na pozornici. Dr Dragoljub Mihajlović, prvi predsednik Umetničkog saveta Amaterskog pozorišta, na jednom mestu o "Mitki" Branka Mitrovića piše: "U toj pritajenoj sili našega života Mitke postaje ne samo veliki tumač naših skrivenih svetova. Mitke postaje - naša ispovest!"
Branko Mitrović je imao hrabrosti koju običani ljudi nisu imali - da sve te svetove iz skivenih kutaka nihove duše iznese i dostojno opeva i oplače.
Doktor Mihajlović nastavlja: "Od dana kada su nam zamirisale devojke mi pratimo Mitku (Branka) po njegovim dalekim putevima. Sa njim idemo kroz sva njegova osvajanja i osećamo da su njegovi uspesi i naša neizrečena slavlja. Sa njim upoznajemo snevane svetove i goleme izvore ljudske sreće. Pobednički lik naših najskrivenijih snova - to je Brankov Mitke! A kada su se približili dani nemoći i tuge on je opet dostojni tumač naše prohujale sreće".
Branko Mitrović je, po mnogim ocenama, jedan od najboljih karakternih likova u vranjskom Amaterskom pozorištu. Životne uloge, pored Mitketa, su mu: Miron u "Tašani", Velko u "Vejki na vetru", Šemso šinter u "Zlatnom pijesku", sluga Mladen u "Jovči"...
U Branku, mnogi ljubitelji pozorišta gledali su velikog tumača svih ljudskih stradanja. U njegovoj igri kao da su odjekivale Vergilijeve reči: "Tuđu patnju znaću uvek da osetim i iskažem jer patnju i sam u duši svojoj nosim".
Branko za sebe tvrdi da je podjednako voleo da igra i tragične i komične uloge, a najviše i najbolje karakterne. Podseća na Tasu praktikanta iz "Sumnjivog lica", trgovca Arsu Milićevića iz "Običnog čoveka", zatim, ulugu u predstavi "Od kako je Banja Luka postala", u "Đidu" i na druge. Uloge ne deli na male i velike. Posebno pamti predstavu "Doživljaji Nikoletine Bursaća" i ulugu Talijančića. Nije silazio sa scene, a izgovorio je par rečenica. Na kraju, i danas pamti aplauz oduševljene publike.
- Mitke je obeležio moju karijeru, ali Miron iz "Tašane" je moja najdraža uloga. Iz pozorišta sam otišao u najboljim godinama, početkom sedamdesetih, prošlog veka. Jedan za drugim, otišli smo svi iz ekipe okupljene oko profesora Mome Antića Klinčara. Došli su mlađi, sa novim idejama, novim priostupom rada. Nismo se uklapali, osetili smo da nismo deo tog nadolazećeg "Levantskog sveta". Nije mi krivo. Došlo je vreme: lukavih, malih, podlih i zlih! Nikad ne bih mogao da budem deo nečeg gde po svojoj karakternoj prirodi ne pripadam - priča Branko.
MONTAŽA I ARHIVA
- Filmovi su se nekad montirali ručno. Okrenem razvijen film prema svetlu, gledam gde je promena kadra, zabeležim, pa onda sečem i lepim. Tada još nije bilo providnog selotejpa, kojim bi se spajali delovi filmske trake, nego sam sam pravio lepak za traku. Rastvorim ping-pong lopticu u aceton, promešam i dobijem odličan lepak. Moralo ja tako, jer bi samo aceton istopio traku. Tek kasnije sam nabavio i montažni sto. Mnogo toga sam morao sam da izmišljam, da se snalazim. U to vreme, za razliku od sad, niti je tehnika bila dostupna, niti informacije. Mnoge stvari sam morao sam da naučim na konkretnom primeru. Probam, pa ako nije dobro, ponovim, a ako je dobro, guram dalje.U prvoj polovini sedamdesetih sam honorarno radio kao snimatelj Dopisništva RTV Beograd u Vranju.I tada sam beležio neke važne događaje iz našeg grada, ali su svi ti snimci ostali u dokumentaciji Televizije. Vremenom, tehnika je postala dostupnija, mediji su šire zaživeli, ja sam oformio porodicu, pa sam se više posvetio snimanju privatnih događaja. Elektronsku opremu nisam koristio, ali zato sve moje uređaje i filmske, audio i foto snimke uredno čuvam kod kuće. Nastavio sam da se kontinuirano bavim fotografijom. Foto aparatom sam zabeležio mnoge značajne stvari: polaganje kamena temeljca za Sud udruženog rada (danas Viši sud), prvi asfalt u gradu 1961. godine, dolazak predsednika Tita u Vranje i mnoge druge. I tu imam urednu i obimnu dokumentaciju. Ali, to institucije, izgleda, ne zanima. Svojevremeno je, osamdesetih godina, Istorijski arhiv Vranja pokazao interes za moj fotografski i snimateljski rad, ali su odustali - ispričao je Branko.
FILMSKA KAMERA KAO DEO ŽIVOTA
- Pored fotografije, oduvek me interesovao film. Kako sam stalno išao u bioskop i gledao filmove, ja sam, vozeći se biciklom, sanjao o tome da imam kameru i pričvrstim je na glavu i tako snimam. Godine 1963. godine učestvovao sam kao glumac na nastupu "Vranjskog sevdaha" (današnji KUD "Sevdah") u Vranjskoj Banji i bio sam razočaran što Televizija Beograd nije zabeležila to veče. Tada sam se zarekao da ću sledeće godine, kako znam i umem, da sam snimim tu manifestaciju. Svoju prvu filmsku kameru, ujedno i prvu privatnu kameru u Vranju, nabavio sam u maju 1964. godine, a već nakon nekoliko dana sam snimao svadbu jednog mog prijatelja. Ta kamera je mogla da snimi samo dva puta po dva minuta materijala po filmu, tako da je trebalo biti brz ili imati mnogo para za filmove. Snimiš dva minuta sa jedne, pa okreneš film da snimiš još dva minuta sa druge strane. I onda čekaš danima da se film razvije, da bi video šta si uradio. Jednom sam snimao vežbe Crvenog krsta i zaboravio da okrenem traku. Snimao sam preko prethodnog zapisa, pa sam upropastio film. Ubrzo su te 1964. godine došli "Dani sevdaha" u Vranjskoj Banji, u okviru kojih je bio i prvi izbor za "Karanfil devojče" i još neke zanimljive stvari, kao što su razna takmičenja i romska svadba, koju je organizovao Momčilo Antić Klinčar. Tu sam snimio tri filma, ukupne dužine 12 minuta, koji danas predstavljaju pravu dragocenost. Svu opremu sam kupovao kod čika Dineta u knjižari "Nolit", koja je i danas na istom mestu, i to na veresiju. On ubeleži, a ja plaćam kad imam para. Jednom prilikom sam za ulogu Mitketa u pozorištu dobio kao nagradu sabrana dela Dostojevskog. Misleći da Dostojevskog mogu da kupim i kasnije, ja odnesem knjige kod čika Dineta i dam ih upola cene, da bih se odužio za opremu. Vremenom sam kupio i svetlomer i kino-projektor, sve ono što mi je bilo neophodno za snimanje. Iz tog perioda potiču i još dva moja filmčića "Žal za mladost" i Stojanke bela Vranjanke" u kojima učestvuju i čuvena Divna Mladenović Špurka i tada mladi Staniša Stošić. To su prvi zabeleženi snimci kasnije velikog Staniše! Kako moja kamera nije bila tonska, filmovi su bili nemi, a ton sam snimao tek naknadno, kad sam nabavio magnetofon. Pa kad se razvije film, gledaš i onda uklapaš ton sa slikom. Nije bilo baš savršeno, ali je bilo prilično ubedljivo. Mnogo, ali baš mnogo kasnije, takve filmove su nazvali video spot! Tim magnetofonom sam snimao i legendarnu pesmopojku Stanu Avramović Karamingu, koja je spevala pesmu "Dimirtijo sine Mitre". Moj snimak na kojem Stana peva i govori o svom životu je jedini zapis na kojem je zabeležen njen glas. Snimao sam i čuvenog klarinetaša Kurtu Ajredinovića sa njegovim triom, pa Jovana Stošića Kaceta, Bakiju Bakića... U to vreme sam, zajedno sa Stanišom Stošićem, išao po okolnim selima i beležio stare zaboravljene pesme iz ovog kraja. Neke pesme su zabeležene po prvi put; neke od njih u originalnim, a neke u drugačijim verzijama. Sve što smo snimali sam slao Ljubinku Miljkoviću, muzičkom uredniku Radio Beograda, tako da su svi ti snimci u fonoteci radija kao trajni zapisi. Na žalost, ja veliku većinu nemam, jer zbog stalnog nedostatka traka, nisam imao gde da ih sačuvam. Godine 1967. u tadašnjoj zgradi Pozorišta Bora Stanković, u okviru prve "Borine nedelje", bila je organizovana i javna projekcija mojih filmova. Tada su prikazani i filmovi iz Vranjske Banje i "Žal za mladost" i "Stojanke bela Vranjanke". U ovom prvom ja govorim "Mitketov monolog iz Koštane", a peva Divna Mladenović Špurka, ali se ona ne vidi, jer joj je muž dozvolio da peva, ali ne i da se snima. Nju u tom mom filmu "dublira" Leposava Ilić, koju sam posle toga video tek nakon 40 godina!
O AUTORU TEKSTA
Dušan Đorđević (1955-2018) bio je vranjski novinar i književnik. Pisao je prozu, drame i aforizme. Objavio je romane Škola za patriote, Stočni vagon, Sikter i Živa u grob nesam mogla, zatim i drame Gazda Gligor, Božja urotka i M’gla. Pisao je aforizme i bio član Beogradskog kruga aforističara. Njegove knjige aforizama su Kila do kolena, Poštena kurva, Magareći ujed, Da pukneš (u koautorstvu) i Nevino uvo. Autor je "Starih vranjskih porodica”, prve elektronske knjige u Vranju. Objavio je i knjigu novinskih tekstova "Osmeh u dečjoj suzi". Pisao je za Narodne novine, Vranjske, Kurir, Press, Sport, OK Radio, a godinama je bio dopisnik Frankfurtskih Vesti sa juga Srbije za koje je objavljivao novinske priče poput ove o Branku Mitroviću. Jedan je od osnivača Udruženja književnika Vranja.
