Suze Svetog Nikole , najtiražniji roman niškog književnika Branislava Jankovića, postao je deo izborne lektire u nekim srednjim školama, a sam autor naširoko poznat po serijalu o raspopu i istražitelju Jevremu Utviću, no u međuvremenu se u izdanju Lagune u vreme pandemije pojavio njegov novi roman, pa je Janković odabran za gosta ovogodišnje Književne kolonije u Vranju prvenstveno sa namerom da promoviše to svoje poslednje delo intrigantnog naziva Zidanje ambisa.
Čitava stvar u vezi sa ovim romanom postaje još intrigantnija kada se zna da se priča odigrava pod zidinama Manastira Visoki Dečani, jedne od najvećih srpskih svetinja.
I da crkveni krugovi, iako im je roman poslat na čitanje, za sada uglavnom ćute o njemu.
Zvuči kao idealna reklama i poziv da se ovaj roman pročita kako bi se saznalo "šta je bilo na kraju", ne samo romana, već i u vezi sa pričama koje se dešavaju oko i u vezi s njim.
Glavni pripovedači u Zidanju ambisa su fra Vita, bunardžija Vidoje i Srđ sa Hilandara, i kroz njihove priče upoznajemo život, jezik, narav ljudi i običaje Srbije i perioda pre Turaka.
Janković je na romanu radio oko dve godine, tragajući za podacima iz tog dela istorije Srbije, tadašnje Raške i istražujući ljude, običaje, zanate, jezik vremena ondašnjeg.
Reč o je "fikciji obojenoj istorijskim činjenicama", a ne obrnuto, rekao je autor, tačnije o istorijskoj drami ovog niškog pisca u čijem je centru početak zidanja zadužbine Stefana III Nemanjića, poznatijeg kao Stefan Dečanski.
Roman govori o burnim vremenima, vladarima, oceubicama, jakim ženama, malim ljudima i slepim prosjacima.
Veoma bitni za svakog pisca jesu susreti sa publikom, odnosno, kako je rekao Janković, interakcija sa ljudima koji čitaju vaše knjige".
"Zato volim sajmove, manifestacija povodom Noći knjiga, promocije kojih je u poslednje dve godine, zbog cele ove situacije, bilo nedovoljno.
Ti kontakti su veoma bitni, jer osim što ljudi mogu mnogo da nauče od nas i iz naših knjiga i mi pisci možemo i te kako mnogo da naučimo od naših čitalaca", kazao je Janković.
Govoreći o naslovu romana, Janković je rekao da je on metafora.
"Jedan od mojih junaka u jednom momentu kaže ne mora ambisa da bude nadole, može da bude i nagore, čime izaziva bes igumana manastira.
Mi sami pravimo ambise, neki postoje, a neke sami stvorimo.
S druge strane, taj ambis može da bude i dobro mesto za sklonište i može se shvatiti na više načina", rekao je Janković, ne složivši se da Zidanje ambisa kao naslov "zvuči pesimistički".
Govoreći o Jankovićevom najnovijem književnom delu, pesnikinja i profesorka srpskog jezika i književnosti iz Vranja Ana Mitić Stošić potencirala je da dar autora za vođenje priče i čitaoca kroz radnju ne jenjava ni u jednom segmentu romana.
"Karakteristična je sintaksa.
Rečenice koje su duge i po ceo jedan veći pasus, kao ni paralelni tokovi priče, ne umanjuju povezanost glavne radnje i svakog segmenta unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta junaka i njihove karakterizacije.
Roman se završava pesmom koja je i te kako bitna i predstavlja nepresušnu potrebu za ljubavlju i želju da se ljubav postavi u centar gde joj je i mesto.
Ljubav je nekad i ambis u koji je autor smestio svoje junake da nas podseti da je umetnost ono što nas u životu oplemenjuje, pruža nam utehu i omogućuje beg od stvarnosti.
Pa ipak, umetnost ostaje tako istinita i stvarna te se prepoznaje kao trajna vrednost mnogih vekova", rekla je Mitić Stošić.
Ona je pomenula više motiva koji postoje u knjizi.
"Motiv sumnje, motiv promena čoveka naspram biljke, a upečatljiv je i motiv ptice.
Roman počinje eliptičnom rečenicom: "Ždralovi".
A potom u narednoj autor slikovito opisuje izgled njihovog leta"(Lete brzo, krila im se ne vide, pa liče na bele strele što hitaju kroz sumrak ostavljajući ožiljke na nebu, te ono počinje da vuri kriz te poderotine, odnoseći nekud plavu boju").
Ždralovi se pojavljuju u teškim trenucima na nekoliko mesta u romanu.
Tu su i galebovi i vrane sa svoji ismboličkim potencijalom.
Tu su motiv slobode, opis lepote velelepnog hrama koji nastaje i samog kralja koji dolazi da ga pogleda.
Na problem položaja žene autor ukazuje na više mesta i zaključujemo da je ovaj roman društveno angažovan", rekla je Mitić Stošić.
Janković je pak, podsećajući na doba o kome piše i transponujući dešavanja iz tog doba u vreme sadašnje kazao je da se kod Srba zapravo za osam vekova "ništa nije promenilo i to na našu štetu".
Svi moji junaci su neki moj alter-ego, dodao je Janković, "ljudi od blata, voska, svile, papira ili olova".
"Pišem ono što volim, što mi privlači pažnju, to je ponajviše povezano sa istorijom i nekim događajima koji su se stvarno odigrali", rekao je Janković.
Na toj liniji je i ideja za neku od narednih Jankovićevih knjiga.
Previše je pisaca, a premalo književnosti, konstatovao je Janković, govoreći o problemima koji more aktuelnu srpsku književnu scenu.
"Može onaj ko piše da piše i objavljuje šta hoće, ali su čitaoci oni koji vas postave na mesto.
Pričam stalno sa svojim kolegama i samo možemo da konstatujemo da većina nas neće biti klasici, možda samo nekoliko aktuelnih domaćih autora to mogu da postanu u budućnosti", kazao je Janković.
Sedma Književna kolonija u Vranju nastaviće se u četvrtak književnom večeri na kojoj će biti promovisano književno stvaralaštvo Enesa Halilovića.
U fokusu će biti njegov najnoviji roman Ljudi bez grobova.
Za moderatora večeri određena je profesorka književnosti u vranjskoj gimnaziji Olivera Đorđević.
Halilović će narednog dana, u petak 10. decembra od 11 sati održati interaktivnu radionicu za učenike srednjih škola u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju.
Profil
Branislav Janković rođen je 1969. godine u Nišu. Godinama se bavi novinarstvom. Objavio je romane: O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Vetrovi zla, Peta žica, Poslednji cirkus na svetu, Gvozdeni oblaci, knjigu priča: Bezimeni izbirku poezije: Februarski brodovi. Član je Srpskog književnog društva.
