Piše: Ana Ogrizović
Pretposlednje takmičarsko veče 43. Borinih pozorišnih dana u Vranju obeležila je predstava koja je, za razliku od dosadašnje selekcije kritičara Slobodana Savića, tematici traume pristupila iz drugačijeg ključa - satire. Realisti su političko- satirični kabare, proizvod nezavisnog teatra, i kao takvi ne prezaju od podsmevanja svim slojevima i temama u društvu, a naročito onim osetljivim.
Naziv komada Jure Karasa po kome ovaj predstava nastaje referenca je na čuvenu Top listu nadrealista čiji je nagaženi, ekstremno politički nekorektni humor inspirisao stvaranje teksta, ali i na rijaliti svet u kome su sve vrednosti isparile.
Matko Raguž režiji pristupa sa podjednakom dozom humora i, pomoću glumaca, određene elemente teksta posvećuje specifično vranjskoj publici – ubacivanjem opaske o naručivanju samse iz Gradske meane, šalom na račun komšija iz Bujanovaca, ili pevanjem Jele Vranjanke.
Struktura komada je izrazito metateatarska i u tome fragmentgarna, međutim ističe se devet izdvojenih igranih scena, kao i međuscene u kojima se peva ili zbijaju šale.
Međuscensko zbivanje šala vodi se uvek između tri aktera, od kojih prvi ima „najkorektniju“, a poslenji najmračniju šalu. Autori predstave svesno pristupaju crnom humoru i grade ga polako, zagrevajući publiku, tako da i najmordbidnije šale uspevaju i gledalac prosto nema izbora nego da se nasmeje.
Izvedba Domagoja Ivankovića, Nike Ivančić, Nikole Nedića, Roka Juričića i Fabijana Komljenovića je inspirisana i zna kako da pristupi humoru ovog teksta, koji umnogome zavisi od sposobnosti glumca da bi proradio na sceni.
Predstava je prošarana i muzičkim parodijama poznatih numera poput Bohemian Rhapsody grupe Queen, prepevane u priču o razvodu iz vizure sina nesposobnog da živi bez majke, i himna italijanskih partizana Ciao Bella pretvorena u auto-ironičnu gastarbajtersku himnu Ćao lijepa naša.
Petoro izvođača vešto menja više uloga, koje su nagažene i karikirane ali duboko utemeljene u stvarnom životu: od bračnih parova koji se ne podnose, preko toksičnih odnosa majki i muške dece, do nezdravih komšijskih odnosa koji su opšte poznati na Balkanu.
Karakterizacije su britke i brzo bude asocijacije. U ove priče utemeljena je i ozbiljna, svesna društvena kritika: na zdravstvo, međuljudske odnose, patrijarhalni režim, šovinizam, spoljnu i unutrašnju politiku, a pre svega na same sebe – glumce koji se pretvaraju da su neko drugi.
Kaže se da se ne može zbijati šala na račun drugog, bez spremnosti da se primi šala na račun sebe – i kreatori Realista su toga očigledno svesni.
Čini se da, čak, i uživaju da sebe stavljaju na komični stub srama zarad zabave publike, i u sve to vešto upliću umerene doze direktne društvene kritike. (Vi, gospodine u publici, isto mrzite svoju ženu?; Sociopate više ne dijagnosticiramo; odmah im dajemo direktorska mesta i tako dalje).
Nakon praćenja programa ispunjenoj predstavama visokog emotivnog i dramskog naboja, Realisti su došli kao iznenađenje, ali i olakšica za publiku.
Ipak, smeh publike ne sme se asocirati sa neozbiljnošću: Realisti se vešto koriste satirom u krojenju slika i pesama o društvu koje je traumatizovano u svim svojim poljima, upiru prstom u sebe i okolinu i bez filtera skreću pažnju na naše najgore strane, kao što svako pozorište i mora da čini.
Ana Ogrizović
Ana Ogrizović rođena je 1999. godine u Vršcu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde završava i master studije. Za pisanje je nagrađena na konkursu za srednjoškolce Borislav Pekić 2018. godine, kao i na pesničkim konkursima Prvenac i Mladi maj 2023. godine. Finalistkinja je najskorijeg konkursa Sterijinog pozorja za najbolji domaći dramski tekst sa dramom Lilit na Zemlji, kao i Festivala evropske kratke priče. Objavila je zbirku poezije Ovde ne cvetaju bugenvilije, koja će biti predstavljena na Beogradskom sajmu knjiga 2023. Trenutno piše pozorišne kritike i priprema drugu knjigu.
