Piše: Ana Ogrizović (dramaturškinja)
Prvo takmičarsko veče 44. Borinih pozorišnih dana u utorak uveče je otvoreno višestruko nagrađivanom predstavom Očevi i oci, po romanu Slobodana Selenića i dramatizaciji Kate Đarmati, a u režiji Veljka Mićunovića.
Vranjska publika naviknuta je da ima velika očekivanja od gostovanja Narodnog pozorišta u Beogradu, zbog čega je sala Pozorišta Bora Stanković bila puna.
Dramatizacija Kate Đarmati vešto pretače Selenićev slojeviti roman na scenu i pruža veću jednakost među likovima, nasuprot romana kojim dominira vizura Milutina Medakovića.
Veljko Mićunović nastavlja da produbljuje zajednički izraz junaka na sceni, počevši od njihovog smeštanja na scenografiju (Zorana Petrov) koja isprva asocira na sudnicu ili amfiteatar, a zapravo su nanizani grobovi.
Većina junaka je konstantno prisutna na sceni, a nasuprot tradicionalnoj podeli na dramske scene radnja je svedena u jednu celinu.
Proračunata svedenost u izražaju Miloša Đorđevića, Vanje Ejdus ili Ive Milanović ostavlja utisak uzvišenosti i okrutnosti, postavljajući ih u briljantan kontrast sa vatrenijim izražajem Aleksandra Vučkovića i Sene Đorović.
Ritmika ima značajnu ulogu u ovoj predstavi prožetoj brojnim horskim bravurama u vidu a-kapela pevanja, mrmljanja i drugih glasovnih podražavanja, čime se podvlače upotreba jezika kao oružja i kolektivnost.
Ritam se dodatno uspostavlja ponavljanjem srpskih i engleskih reči, kao i pažljivo biranim oscilacijama u izražaju koje zbog sveopšta svedenost dobija posebnu jačinu.
Iscrpljenost Rahele Blejk (Vanja Milačić) dolazi do izražaja dok se mirno priseća traume preživljavanja Aušvica, dok Stevan Medaković (Nikola Rakočević) na sasvim suprotan način grubo otresa svoju hladnokrvnost kroz kulminaciju svađe sa sinom, u kojoj afektivno izgovara kako bi „voleo da je on (Mihajlo) mrtav“.
Ovime govor još jednom pokazuje ulogu smrtonosnog oružja i sugeriše tragičan završetak jedne porodice koja je, u teoriji, imala želju i znanje da prevaziđe generacijski nasleđenu traumu, ali na kraju u tome ipak nije uspela.
Slika u kojoj svi gorepomenuti junaci sede leđima okrenuti publici i pevaju elegiju stradalima u ratu za mene je savršeno zaokružila priču, međutim na kraju se pojavljuje i Vidosav Prokić (Nikola Ristanovski) koji među grobovima traži svog sina i, konačno, obećava svim izgubljenim sinovima da će biti pronađeni.
Prokićeva tuga je briljantno sirova i pruža dodatan zaključak koji je upečatljiv, ali u suštini ponavlja poruku koja je već bila sasvim izrečena.
Publika je čitavu predstavu pratila s dostojanstvom i otpozdravila aplauzom i ovacijama, što je dodatan pokazatelj njenog kvaliteta.
Profil
Ana Ogrizović (1999, Vršac) je diplomirala i masterirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autorka je zbirki poezije Let vremenske veštice (2024, nagrada Mladi Maj) i Ovde ne cvetaju bugenvilije (2023, SKC Kragujevac). Njena drama Lilit na Zemlji uvrštena je u najuži izbor konkursa Sterijinog pozorja za najbolji domaći dramski tekst (2023) i prevedena na italijanski, a dvojezično javno čitanje održano je u Italijanskom institutu za kulturu. Finalistkinja je Festivala europske kratke priče u Zagrebu (2022) i dobitnica nagrade Borislav Pekić (2018) u kategoriji eseja. Sarađivala je sa brojnim regionalnim festivalima i portalima u svojstvu kritičarke (Festival MESS u Sarajevu, Festival ZOOM u Rijeci, online magazin SEEstage…), a kao TV scenaristkinja sa produkcijskom kućom Zillion Film.
