"Neprijatelj naroda" (Henrik Ibzen, režija Nina Nikolić, Makedonski narodni teatar Skoplje)
Piše: Ana Ogrizović
Četvrto takmičarsko veče 43. Borinih pozorišnih dana obeleženo je predstavom koja, u odnosu na prethodne dane, ne prikazuje fizičko nasilje i zločine, već sistemsko i intelektualno tlačenje čiji rezultati mogu biti podjednako dehumanizujući.
Neprijatelj naroda u režiji Nine Nikolić obrađuje istoimenu Ibzenovu dramu iz 1882. godine i povlači brojne paralele sa savremenošću, smeštanjem radnje u 21. vek.
Predstava je deo međunarodnog projekta Putevi heroja pod pokroviteljstvom programa Kreativna Evropa, što je dodatni pokazatelj značaja i aktuelnosti ove priče danas, i izvan našeg regiona.
U centru Ibzenove drame nalazi se poštovani dr Tomas Stokman (Nikola Ristanovski) koji pokušava da dokaže kako je voda u lokalnoj banji otrovna, međutim biva potisnut i osramoćen od svoje okoline pod vođstvom lokalnih moćnika i funkcionera – koji su ne samo njegova bliža familija, već i udelom krivci u trovanju vode.
U svojoj eksplikaciji dramskog teksta dramaturškinja Tamara Baračkov podvlači bezvremenost Ibzenove priče o ekološkoj osvešćenosti i političkom koristoljublju, međutim naglašava i značaj definisanja Stokmanovih daljih koraka u borbi za pravdu.
Scenografija (Višnja Vujović) je višesložna i budi brojne moguće asocijacije. Stokmanova trpezarija s početka drame izgleda kao slika iz magazina, u skladnim crnim i belim tonovima, a ističu se velike, upetljane cevi iznad glava aktera.
Na početku drame je Stokman voljen i popularan, puno gostiju je u njegovoj kući i dim njihovih cigareta je toliki da se širi čak u publiku, međutim taj dim brzo nestaje – kao i silna podrška koju je Stokman imao kao tzv. „prijatelj naroda“.
Početna večera vizuelnom kompozicijom i temom podseća na biblijski motiv Tajne večere, kao naznaka budućeg Stokmanovog linča. I pre početka radnje na sceni svetli akvarijum sa živim ribicama koje kasnije bivaju žrtve otrovane vode, kao još jedna metafora na Stokmana i njegovu porodicu kao žrtve sistema.
Prazan akvarijum se vraća u samom kraju predstave kao personifikacija vatre oko koje se Stokmanova odbačena porodica skuplja, smehom i pesmom stvarajući svoj svet iznova.
Kostimi su takođe savremeni, čak svakodnevni, međutim i u ovoj opštoj prepoznatljivosti je kostimografkinja (Ivana Karanfilovska Ugurovska) uplela veliki broj detalja.
Najprepoznatljivija je kapa sa vikinškim rogovima koju Stokman nosi, kao heroj svoje porodice (najmlađa ćerka, čak, iskazuje želju da bude viking kad poraste) i varvarin i demon svoje varoši (u promeni scene pojavljuje se njegova silueta koja, s kapom, izgleda kao crni đavo).
Muškarci i novinarka Hovstad (Saška Dimitrovska), kao nepopravljivi delovi opresivnog sistema, utegnuti su u formalna, elegantna ali bezlična odela.
Stil Stokmanovih je, s druge strane, od početka do kraja ležerniji, kao još jedan vid njihovog bunta od opšte očekivanog i propisanog.
Kompozicija muzike (Jorgos Dusos) postepeno gradi napetost, ali i budi jedno slatko-gorku scenu u poslednjoj sceni skupljanja Stokmanove izgnane porodice i simboličnog cepanja akcija banje.
Muški i ženski principi kod Ibzena su složeni i intrigantni. Svaki stariji muškarac (izuzev, svakako, Stokmana) u Neprijatelju naroda je ohol, gramziv i bezočan, što ide u prilog tezi da je sam narod sebi neprijatelj.
Mlade žene kod Ibzena su vatrene svaka na svoj način, znaju šta hoće i šta neće: Hovstadova je ušla u novinarstvo sa željom da uređuje nezavisni list; Petra (Darja Rizova) je mlada, zaposlena žena koja je otvoreno stala u odbranu istini; Ejla (Jana Veljanovska) odevanjem i ponašanjem je u grandž tinejdžerskom buntu, dok je najmlađa Mortine izjavila neslaganje sa stavom crkve.
Svaka od ovih junakinja je na izvesni način i kažnjena: ucenom, otkazom, ili pak otkazom oca kao nekog od koga zavise. Katarina Stokman, kao patrijarhalna žena, iskazuje strah od sistema, međutim na kraju staje uz svog muža.
Sa druge strane, i mladi kapetan Horster (Martin Đorgoski) staje uz Stokmanove, kao potencijalni simbol nade da će mlade generacije ipak odrasti u naslednike željne pravde.
Gluma je u celosti skladna i karaktere gradi shodno Ibzenu, realistično za izvesnom dozom humora. Monotonija prve scene razbijena je sitnim čarkama između članova Stokmanove porodice, gde oni podsećaju na haotičnu ali veselu familiju iz nekog sitkoma.
Najveštije je svoju ulogu, ipak, izneo Nikola Ristanovski, čiji je dr Stokman krojen sa brojnim nijansama i improvizacijama koje su dovele toplotu i tragičnost ovog lika do samog vrhunca.
Pohvalu zaslužuje i Saška Dimitrovska kao novinarka Hovstad, sa kojom je vrlo lako preći u nepotrebno karikiranje, međutim Dimitrovska je zadržala intenzitet skladan sa nemoćnošću koju njen lik nosi kao svoje breme.
„Samo nek je puno bolesnih“; „Vlasti umeju da budu malo spore“; „Većina njih su takvi – šaltaju se sa jedne na drugu stranu“ samo su neke od misli aktera koje se izgovaraju naglas.
Stokman u svojim gotovo poetskim monolozima izlaže još veću, apsolutnu istinu punu suštinskog besa i ljubavi prema mestu koje naziva domom, međutim to mesto njega ne može da čuje zarad čuvanja sopstvenog kapitala.
Prema jevanđeljima, sam Isus iz Nazareta tvrdi da „niko nije prorok u svom selu“, međutim ostaje među svojima jer im samo tako može pokazati put.
Na sličan način Stokman ostaje, sa jedinom nadom u tome da ipak nije baš sasvim sam u svojoj žeđi za istinom.
