Bijeljinsko Gradsko pozorište Semberija izvelo je predstavu Ivanovo samoubistvo trećeg dana takmičarskog programa u okviru 41. Borinih pozorišnih dana u Vranju.
Predstava je rađena po dramskom tekstu Ivanov Antona Pavloviča Čehova, a adaptaciju i režiju potpisuje David Alić, reditelj poreklom iz Pirota.
Ako ćemo se setiti Čehovljevog tekstualnog predloška, Ivanov je tradicionalna melodrama.
Postoji klasičan ljubavni trougao u kome provincijalni uskogrudi ljudi guše život.
Kako je sam reditelj Alić kazao, poznato je da je vreme u Čehovljevim dramama "rasplinuto", pa priča "teče sasvim prirodno, skoro naturalistički neograničeno, imajući na umu dominantni, zatamljeni, depresivni doživljaj sveta kojem je svakako doprinela i pandemija virusa".
"Ivanov, čovek u punoj snazi, a već smoren, čamom okovan, sneveseljen, trom i ravnodušan, pristaje u ovom trenutku i Semberiji i bilo gde drugde.
On je jedan od onih "suvišnih ljudi" čiji se život dejstvom krutih društvenih šablona izvitoperio i čije je duše naselila pustoš i praznina", kazao je Alić o komadu.
Sjajne uloge u ovom komadu ostvarili su mladi glumci Ivan Petrović (Ivanov), Miona Marković (Ana Petrovna), Mirna Jovanović (Zinaida Savišna/Borkin), Mihailo Maksimović (Šebeljski), Maja Novaković (Saša), Nenad Blagojević (Lebedev), Dušan Ranković (Ljvov) i Vanja Krtolina (Babakina/Kosih).
Ana Kolbianova uradila je scenografiju i kostime, kompozitor je Srđan Marković, a za scenski pokret zadužen je Nebojša Gromilić.
Predstava traje neuobičajeno dugo, četiri sata sa pauzama i zaista je teško toliko dugo držati pažnju bilo koje publike.
Možda je eventualno i ta činjenica uticala da vranjska pozorišna publika, odgajana više u tradcionalističkom pozorišnom duhu, ovoj predstavi dodeli dosad najslabiju ocenu 4,00 od početka Borinih pozorišnih dana.
Prethodne je večeri Ana Karenjina Novosadskog pozorišta od publike dobila ocenu 4,78, a sa 4,83 najviše je vrednovana Pučina Jugoslovenskog dramskog pozorišta, izvedena na početku festivala.
No, to je samo jedna od nagrada na ovom festivalu, a o onim vrednijim odlučivaće žiri festivala koji će na kraju dodeliti priznanja u četiri klategorije - za najbolju predstavu, za dramaturgiju, dramatizaciju ili adaptaciju, za najbolju mušku ulogu, za najbolju žensku ulogu.
Ove nagrade nose ime po Borisavu Stankoviću, čuvenom vranjskom književniku.
Peto priznanje, odnosno nagrada publike zove se "Radoslav Radivojević", po pokojnom direktoru vranjskog teatra i utemeljivaču ovog festivala.
Mini intervju: David Alić i Miona Marković
Reditelj David Alić i glumica Miona Marković dali su intervju za zvaničan Bilten festivala, a Vranje News prenosi delove razgovora o radu na predstavi Ivanovo samoubistvo koje je vodio dramaturg Bojan Tasić.
Da li je upotreba ličnih imena u predstavi zbog gledaoca, tj. kako bi se njima prikazalo da su i sami glumci ljudi koji proživljavaju neka stanja slična gledaocu?
David: Tako je, to je rešenje jer smo čitali tekst iz vizure Čehova. Ali smo hteli da suočimo sami sebe sa pitanjem: Da li će vam biti žao ako umrem.U tom procesu svako od nas je imao svoje mišljenje i svoje odnose prema životu, smrti, prolaznosti vremena... iz tog procesa je dosta stvari ušlo u tekst. Nisam osetio da bih smeo da kažem ovo je „Ivanov“, ali ova trećina teksta nije. Svesno smo ulazili u to, jer ta Miona, Maja ili Limun, jeste svako od nas. To je lični odnos prema tom činu, zbog toga su prava imena zadržana. Kako bi približili ljudima taj fenomen, svesnog odustajanja od života.
Miona, tvoj lik veći deo komada lebdi kao smrt, kako zbog šminke, tako i zbog svesti da će u nekom trenutku umreti. Ljudi koji su blizu smrti se najviše raduju životu, kako si približila ta osećanja kod sebe?
Miona: Jako sam volela da čitam Irvina Jaloma, on je među prvim terapeutima koji se bavio grupnom terapijom sa umirućim pacijentima. Niko se time nije hteo baviti. Shvatio je da svi oni imaju mnogo veću želju za životom, i nađu smisao u tom kratkom periodu dok žive. Spajao ih je sa zdravim ljudima kako bi objasnio to. Njegova savršena vežba da nacrtaš liniju na papiru i staviš tačku gde se, po tvom mišljenju nalazi tvoj život na horizontali od početka do kraja života. Savki drugi problem, u našoj svesti, pred smrtnošću pada na niži nivo. Nisam išla iz toga što ona umire, već zato što ona gubi ljubav, jer joj je to bitnije. Umiranje je okolnost, zapravo ona umire kada u potpunosti izgubi veru u ljubav.
Kako ti se dopao rad sa ansamblom i sam proces?
Miona: Mi smo tamo boravili dva i po meseca, prosto nije bilo spoljnih faktora koji su prisutni dok radim u Beogradu. Potpuno smo posvećeni procesu, pogotovo jer je ovo kao četiri predstave. Tako da nije bilo mnogo odmora, već smo radili stalno. Smatram ovaj rad kao onaj na akademiji, jer mislim da glumac iz procesa u proces više uči nego u školi. Još jedan vetar u leđa su ti mladi ljudi koji se bore za svoje pozorište, posvećeni su radu. Mogu reći da smo svi došli u stadijum da razmišljamo isto, verovali smo i želeli da budemo u tome.
Takmičarski program Borinih pozorišnih dana trebalo je da počne u petak uveče, ali je predstava Nečista krv Narodnog pozorišta u Beogradu odložena zbog bolesti člana ansambla.
U subotu uveče odigrana je predstava Pučina beogradskog JDP-a, koju je po tekstu Branislava Nušića režirao Egon Savin, a u nedelju Ana Karenjina Novosadskog pozorišta.
Posle Ivanovog samoubistva publike će u okviru Borinih pozorišnih dana u utorak uveče moći da pogleda predstavu "64" koju je po tekstu Tene Štivičić sa ansamblom beogradskog Ateljea 212 režirala Alisa Stojanović.
Sve predstave počinju u 20 časova.
Od srede na festivalu
Ako dugo gledaš u ponor Regionalnog pozorišta Novi Pazar, rađena po romanu Enesa Halilovića, a u režiji Zlatka Pakovića, predstava je koja će u okviru Borinih pozorišnih dana biti odigrana u sredu kao poslednja u takmičarskom programu. Poslednjeg dana festivala u četvrtak 28. oktobra, u čast nagrađenih i van konkurencije, nastupiće ansambl Narodnog pozorišta u Prištini predstavom Placebo, po tekstu Aleksandra Jugovića, a u režiji Isidore Goncić.
