Piše: Sunčica Denić
Vranje - Poštovani gospodine Stankoviću,
Ne znam odakle da krenem, ali znam gde ću stići. Moj put vodi kroz predele, rukopisa. (…)
„Rukopisi ne gore“, jednom sam pročitao i zapamtio zauvek. Stranice koje ste potpisali još svetle i zrače. Miriše bosiljak. Slova kaplju. Pod zvonom srpske književnosti brenca grcavo klatno udavača, božjaka, efendija, strasti, derta, čame i mesečine. Još pod nevestinskom kolijom Sofka odlazi u amam, još željka čuva raskovnik pod jezikom, još se Mitke nije napojao i nacelivao, još ide Mladen i kleca „ranjav i željan“, još tetka Zlata sanjari i sluša kako napoleoni zveckaju „i na mamuzama“, još Paraputa drhti pred šibicom, još traje okupacija
Jedna godišnjica zamenjuje drugu.
Za istoriju naše književnosti život jednog pisca, pogotovo ako traje tek pola veka, isto je što i stotinka od sekunde u povesti čovečanstva.
A život jedne priče ima drugačiju meru.
Ovako je 1993. godine krenuo sa svojom besedom Miroslav Josić Višnjić prilikom dobijanja nagrade „Borisav Stanković“ za knjigu Pristup u kap i seme!
Nagrada „Borisav Stanković“ jedna je od najuglednijih književnih nagrada u nas. Dodeljuje se za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u protekloj kalendarskoj godini, ili za celokupni književni opus, a uručuje na završnoj svečanosti, poslednjeg dana trajanja manifestacije.
Nagrada „Borisav Stanković“, moglo bi da se tvrdi, a da se ne sumnja, so je solju u srpskoj književnosti. U ovoj zemlji, i u drugim zemljama u kojima se piše na srpskom jeziku, nema značajnijeg imena koga nagrada nije pronašla. I do danas nema promašaja, nema grešaka, nema afera niti negiranja dobitnika i nagrađene knjige. Ima, svakako, mišljenja da je, pored nepronađenih mogao biti i neko drugi – isto dobar. To je normalno i time što deo vrsnih knjiga i autora ostaje bez nagrade govori ne samo o vrednosti ove nagrade, već i o vrednosti pisca Borisava Stankovića prema kome se pisanje i meri.
Navešću dobitnike nagrade po hronološkom redu: Milorad Pavić Miroslav Josić Višnjić, Dragoslav Mihailović, Svetlana Velmar Janković, Danilo Nikolić, Milica Mićić Dimovska, Jovan Radulović, Slobodan Džunić, Radovan Beli Marković, Antonije Isaković, Pavle Ugrinov, Goran Petrović, Momo Kapor, Milovan Danojlić, Dobrilo Nenadić, Mladen Markov, Miroslav Toholj, Radoslav Petković, Žarko Komanin, Vladan Matijević, Voja Čolanović, Drago Kekanović, Petar Milošević, Nikola Malović i Milisav Savić.
Ovde dodajem potonje nagrađene pisce: Dušan Kovačević (2017), Grozdana Olujić (2018), Branimir Šćepanović (2019), Siniša Kovačević (2019) i za 2020. godinu Petar Sarić.
Dakle, prva Nagrada dodeljena je 1992. godine Miloradu Paviću za roman Unutrašnja strana vetra.
U romanu o Heri i Leandru Pavić piše: „On je bio polovina nečega. Snažna lepa i darovita polovina nečega, što je možda bilo još snažnije, veće i lepše od njega. Bio je, dakle, polovina nečega veličanstvenog i nedokučivog. A ona, ona je bila potpuna celina. Mala, dezorijentisana, ne mnogo snažna ni skladna celina, ali celina“… Unutrašnja strana vetra ili Roman o Heri i Leandru je roman klepsidra Milorada Pavića, sa dve naslovne strane i krajem u sredini knjige.
Od tada kada god razmišljam o likovima koje je Bora stvorio uvek mi je na pameti da je kod Bore on, muškarac, čak i božjak, snažna lepa i darovita polovina nečega, a ona, čak i jurodiva, potpuna celina.
Nekoliko godina posle nagrade, Milorad Pavić nam je, povodom jedne Borine nedelje poslao pismo u kojem, između ostalog, kaže da se „seća Vranja i Borine kuće sa setom. Rekao je i da se Bore seća sa setom, kao što se seća tada lepog vremena, bašte, svoje majke, prijatelja, književnika, nas domaćina, a tema njegovog teksta bile su faze zaborava. Vranjanci se pak, i pored mnogih faza zaborava, sećaju kada je Pavić prilikom dobijanja nagrade i svega pride rekao koliko je Vranje sa okolinom dobar grad i da je šteta što se dobitniku nagrade ne poklanja po jedan plac u Vranju. Godinama evo mislim da je, ipak, prava šteta što tu Pavićevu opasku, želju ili sprdnju nismo ozbiljno razumeli. Da se to razumelo ozbiljno, kakva bi tek Vranje bilo komuna pisaca, sve potencijalnih kandidata za velike svetske nagrade! Ne bi se pojedini ili samo mi, nas dvoje najpre, ili pak Cera sam ovoliko mučio i stradao zarad pisanja ili čuvanja napisanog. „Pisanje knjiga je čudna stvar, i krije neslućene zamke“, napisao je tada Pavić, kao da je predvideo šta će uslediti tek neku godinu posle.
Od tada, naročito u poslednjoj deceniji, pa do današnjeg dana, priča oko Borine nedelje i Borine nagrade bila je svojevrsna unutrašnja strana vetra koji je nanosio i brisao sve. Verujem da će se posle ove poluvekovne težnje, smisao o ovom književnom hodočašću razbistriti i postati jedna od anagoških vrednosti grada Vranja!
Žiri koji je ocenjivao dela i autore poznat je po estetskoj istovetnosti, postavljenoj na lotmanovski način. Članovi žirija bili su uvek dobri posrednici između teksta i čitalaca, afirmišući nagrađena dela od fikcije do stvarnosti i obrnuto. Njihov se moralni kodeks video i u univerzalnosti nagrađenih dela i pisaca.
I da završim onako kako sam i počela, kako se Miroslav Josić Višnjić oprostio od njega u Vranju, verujući da je platno o kojem je reč - Borin pečat za delo koje nam nagrađeni pisci daruju!
Dragi naš Boro!
Budim se već godinama u istom krevetu, kažem „dobro jutro“ jednom starojku kojeg je na platno preselio Zoran Petrušijević: lice rošavo, oči nebeskoplave, čelo svetlo, kosa zaboravila češalj, na brkove palo inje, crvena kravata… A u mojoj glavi je lik božjeg mladića koji ne zna za prošlost.
U Vranju, decembra, 2021. godine
