Piše: prof. dr Sunčica Denić
Godinama unazad, decenijama čak, traje Borina nedelja u Vranju, što bi Cera rekao u svojim biografskim beleškama, pokušavajući da opstane.
Dakle, pedeset četiri (54) godine Borina nedelja traje i opstaje, od toga preko 30 u organizaciji Književne zajednice, negujući prevashodno književno-estetske, kulturno-istorijske i mnoge još vrednosti koje krase ličnost pisca Borisava Stankovića, oživljavaju njegove junake, osvetljavaju njegovo delo, a time njegovo Vranje. Tako se i stvorio univerzalni književni svet i tako se stvorilo Vranje kao simbol, pored onih koji su, čuvajući i negujući sve te vrednosti, negovali lepotu pisane reči, ali i lepotu sopstvenog uspinjanja u ono što je metaforično, približavajući se svetlosti, čineći od vranjskog govora, derta, meraka i pusto turskog dostojanstven identitet, a što je Bora do dana današnjeg ostavio kao svojevrsni vanvremenski kôd.
Opredeljenje Borisava Stankovića da od Vranja sačini najlirskiju regiju u našem narodu i našoj književnosti ne zastareva, već se pretvara u nacionalni legendarni prostor, za koji se pitamo šta je starije: grad ili njegov pisac. Borino Vranje bi, tim redosledom prisvojnog prepoznavanja značilo da se ono Borom ovaplotilo. Svakako, na našu radost, ovo i ovakvo Vranje otvorilo se još za neke koji ga, snagom svoga Poziva svakodnevno stvaraju, dopunjuju, produžavajući mu čari starine u veličanstvenu lirsku kotlinu, bilo da se kaže, a kaže se: Justinovo Vranje ili Vranje Bakije Bakića, na primer. Verujemo da će se taj mozaik pripadnosti bogatiti, što ne znači cepkanje, već stapanje u jedno, kako bi ovaj grad dobijao sa onim koji se sa njim stapaju, bilo da su građani višega ili nižega reda, bilo da su slavljeni kao hadžijci ili gonjeni kao nišči, poput Borinih božjaka, ludog Bekčeta, na primer, koji peva i igra niz Gornju i Donju čaršiju, prateći mesec i grejući se na mesečini.
Bora Stanković opstaje, svejedno u kolikoj se meri oko njega veličali ili otpadali, otimali ili bežali, slavili ili negirali, čineći ponekad čete i četovođe koje bi ga bacile u muzejski depo ili ga pretvarale u anahronu osobu, štetnu po okolinu. Neki misle da on zatvara prostore za novija, modernija opredeljenja, a neki, osim grdnje i pljuvanja, imaju višegodišnju potrebu da se novim izrazom potisne starina istoka, stavljajući znak pitanja (?) za sve što čini potvrdu drugačijeg postojanja, da ne kažem mišljenja, da ne kažem drugačije Borine nedelje. Kao da su učesnici ove postojeće nedelje prodavci trule robe, ne i ugledni stvaraoci, pisci, kritičari, naučnici... A neki i jesu drugačiji, neki jesu i stariji i konzervativniji, ali jesu i najbolji... Znamo već šta se kaže o ukusu, osim ako iza toga nema teške politike.
Josif Brodski je na pitanje Kako čitati književno delo, pisao: „Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. (...) I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma."
Znamo da osvajačka oholost često sama savlada osvajače. To znamo kroz vekove, kao što znamo da ono što je dobro i što je potrebno ne bi trebalo nikoga da ugrožava. Jedino time i jedino tako možemo premašiti granice Borinog mita.
Naš bi zadatak bio, a i opredeljenje, da približavanjem, čak i u različitostima, „ulazimo“ u ono otvoreno Borino Vranje kao npr. Mitketovo i Koštanino, kao Baba-Dikino i Civrićevo, kao Miretovo, Banetovo, Racino, Macino, Cerino, Verino, i čije sve ne...
Šta može da ugrozi lik jedne Vere Cenić? Bora? Nikako. Borom je počela, braneći svoje naučne teze, osnivajući, zajedno sa tadašnjom kulturnom i političkom elitom Vranja Borinu nedelju, na kojoj je skoro pola veka prisustvovala i na kojoj je učestvovala. Nagrađena poveljom „Borisav Stanković“, potvrđivala je do kraja života da veruje Borinoj metafori i mantafi, slično onom kosovskom opredeljenju, kako bi rekao Zoran Mišić u Kritici pesničkog iskustva (1996), pišući da ono „nagoni da se borimo za izgubljenu stvar“. Ispada da se tako borimo za Borinu nedelju: neki pod pretnjom svoga opstajanja čak, smatrajući da je i to zakon istorijske nužnosti.
Zašto sam napravila ovakvu paralelu između Borine nedelje i kosovskog mita?
Napravila sam je da bih progovorila o višegodišnjoj oholosti i teškim uslovima u kojima je pravljena ova svetkovina reči koja traje nedelju dana, da bih/bismo posle mesecima pravdali svakog ko bi bio učesnik, svaku reč koja bi bila izgovorena, političko opredeljenje učesnika (književno bi malo koga zanimalo), pramen kose i neurednost, vulgarnost ili brutalnost nekog gesta, dovodeći sve u vezu sa jednim čovekom i njegovom porodicom, pljujući potom, pljujući, pljujući... Računam, prirodno, isto bi se dogodilo i sa samim Borom da je kojim slučajem bio živ ovih decenija od kako Borinu nedelju „razvlače Cera i njegovi“.
Moguće je da smo pogrešili što nismo otišli i mi, osluškujući Cerinu poetsku prozorljivu poruku:
da se moglo ovde a da se ne mora
nikud ne bi Justin, nikud ne bi Bora
(...)
nigde kao ovde ne robuješ znanju
nigde lepše glava ne leži na panju
(...)
Zašto sam pak sada napravila paralelu sa Borinom nedeljom i mojim-našim otpadništvom, nalik na napred rečeni kosovski zavet Zorana Mišića?
Napravila sam da progovorim o mojoj mladalačkoj opčinjenosti delom Borisava Stankovića kroz tumačenje profesora Vuka Filipovića, jednog od osnivača Borine nedelje. Iako ima živih (a Vera Cenić je do ove godine to ponavljala, znajući sve od prvoga dana i iz prve ruke), mali je broj onih kojima je jasno vezivanje Vranjanca Staniše Tošića, profesora i pesnika, i Vuka Filipovića, profesora prištinskog univerziteta i pisca, i zajedničkoj im ideji o Borinoj nedelji. Bili su kolege i veliki prijatelji do smrti Tošića. Da je Staniša Tošić poživeo malo više, a da je Vuk Filipović hteo posle smrti prijatelja da dođe u Vranje, Vranjanci bi, verujem, više o tome znali i više bili mirni o genezi ove (njihove) književne manifestacije. Vuk Filipović je formirao poklonjenje velikom piscu svojom doktorskom tezom, prvoj o Bori Stankoviću. Vukov sam omiljeni student bila 4 godine. Slušala sam i videla kroz uglednog estetičara i boema mnogo o sevdahu i karasevdahu, verujući baš u onakvo Vranje kakvo je Bora opisivao, a Vuk čudesno predstavljao.
Tragajući za tim poetskim i božanskim prostorom, došla sam, između ostalog i ostalih, u Vranje. Cera je pak odrastao uz Veru Cenić od rođenja, i uz Stanišu Tošića, velikim prijateljima Cerine tetke Perse Mladenović, profesora Akademije.
Idući prema Bori, ja sa kosovske strane i kosovskim mitom, Cera iz centra Vranja, sa mesta na kojem se šaputalo o dertu i Borinom fenjeru koji svetli danju i noću, sreli smo se u godini u kojoj se ne dešavaju slučajni susreti (da slučaja nema znamo od kako smo upoznali oca Pajsija). Tako smo, na Borinoj nedelji u Vranju zajedno bili sa piscima koje smo sretali negde drugde, mi već mladi pisci sa po jednom objavljenom knjigom, priklonivši se estetskom opredeljenju da je mesto poznatim Vranjancima i tu, odakle su potekli. Tako se nastavilo sa Borinom nedeljom, krenuvši književnijim programom od postojećeg, vraćajući svakog marta Boru i književnu mu družinu u Vranje.
Iz očaja, zbog oholosti pojedinih Vranjanaca prema Ceri, a samim tim i Borinoj nedelji, bogzna kojim sve razlozima i povodima, ulazila sam u ponos drugih zato što sam ovde imala Veru Cenić, sa kojom sam od prvog dana dolaska, do kraja nje¬nog života pre nekoliko nedelja, drugovala i delila sve. Tako skoro 35 godina. Stalno sam se pitala šta bi bilo da nisam došla u Vranje. A šta da nisam došla u Vranje, pitam se u pesmi, još neobjavljenoj?
Da nisam srela oca Pajsija i oca Justina
Izgubilo bi se moje veliko traganje
Šta bi bilo vrednije da nisam njih srela
pitam se
Taman onoliko koliko se pitao Bukovski o Dostojevskom
(A šta da su streljali Dostojevskog
pre nego je napisao sve to)
A šta zaboga da nisam srela Ceru Boru Cicu Veru
Ove koji su u Vranju ili su otišli već
Šta bi me dizalo visoko kroz noć
I smeštalo na bolje mesto, kao pesnika B.
Sa Verom Cenić sam prolazila kroz jutra i večeri, razmenjujući utiske sa putovanja, stihove svetskih pesnika, oštrinu golootačkog kamena i onaj, već pomenuti kosovski zavet, pretvarajući godinama zajedništvo u lepotu književnog dela i pored težine palanačkog progonstva.
Vera Cenić je vranjski kosmopolita; do kraja života tvrda u istinoljubivosti i estetskom doživljaju; verna slobodi, tj. sva je bila SLOBODA. Prkosna, pod teretom raznih tamnica i zatvora. Prkosna čak i pred onim koji je danima pratio da bi je ubio, iz ličnih razloga ili zabluda, pred kojim raskopčava svoju svilenu bluzu, nudeći grudi za pucanj, u čoveka, u oči, ne u leđa. Tako je to radila hrabra i čestita tucačica kamena, tragalac plavetnila svetskih mora i svetskih nebesa, težeći za raširenim krilima i letom, poput onog galeba srebrnastog, Larusa argentatusa, jedinog glasa slobode na zlokobnom Otoku. Na njemu je ostavila svoju mladost, ali i obnovila snagu, odlazeći kao robijašica u Baba-Zlatin sokak, blizu Bore, prolazeći svakodnevno pored njegove kuće, otmeno cupkajući štiklama najskupljih italijanskih cipela br. 34/35 koje je kupovala na zapadu, jer se u tadašnjim socijalističkim zemljama nisu pravili tako mali brojevi cipela od koža retkih gmizavaca. Cupkajući takvim cipelama tvrdo i stabilno, pravila je korake poput dama iz francuskog baroka, imajući srce ruskih pisaca svih vremena. Poslednjeg je čitala Makina, a govorila je stihove Ahmatove i Cvetajeve, Jesenjina i Majakovskog. Pevala je Kaljinku, a igrala Kazačok... Rascvjetalji jablanji i gruši...
Raz, dva, tri...
Vera Cenić govorila je jezikom Velibora Gligorića i ostalih Borinih tumača, a bila je dobar znalac starog vranjskog govora, onog Borinog i njene majke, kojoj je u 95-oj objašnjavala: “ Mamo, mori, neje sramota što Sofka vika da voli baš sve u gazda-Markovu kuću. Neje! Ona vika da najviše voli sve, i njega, svekra vu, da ne napravi neki lom na svadbu.“ Svejedno šta je čula od Vere, baba Docka bi stalno govorila: tugo, tugo... To je, ujedno, za mene bila retko dobra teza o Sofki i gazda Marku.
Vera je u Baba-Zlatinom sokaku, pored Pasine kuće i Sofkine ulice godinama gledala ispod prozora malu botaničku baštu u dvorištu Justina Popovića, tik do zgrade, tada napuštenom, donoseći sa Galjom razna semena i rasade iz svetskih vrtova. Potom je bila tužna i pomalo ljuta kada je drveće u dvorištu posečeno, da bi, ne tako rado, prihvatila crkvicu sa kupolom do njenog prozora, osluškujući jeku malih i većih zvona, prateći iz svoje sobe prigode na Blagovesti, posvećene ocu Justinu Popoviću, potom Svetom Justinu, prvom svom komšiji, pored Bore.
Ostala je verna svojoj političkoj ideologiji, poistovećujući je poslednjih godina sa demokratijom, ostajući opozicija do kraja života. Ona i Cera pozivali su se redovno na Milovana Danojlića koji je govorio: Gledaj šta vlast od tebe traži pa postupi suprotno, bićeš u pravu. To im je bilo geslo i u godinama najveće negacije i osude ovakve Borine nedelje. Ceri je to geslo ostalo do današnjeg dana, a Vera je najpre pre neku godinu bila ravnodušna, a od ove godine će se neposrednije dogovarati i sa Borom i sa Justinom.
Tu u Baba-Zlatinoj, samo sprat niže živeo je dr Vukašin Vule Antić, hirurg, još jedan član odbora od prvih dana Borine nedelje koju je Cera organizovao; veliki prijatelj, odličan lekar, jedan od najznačajnijih intelektualaca Vranja. Na kraju ove teške kalendarske 2020. godine, kada je dolazila korona u raznim naletima, otišao je doktor Vule, priključivši se delu Odbora Borine nedelje, najpre Cici, potom Dragoljubu Mitiću i pre neki dan Slavici Stepanenko koja se uvek radovala susretima sa dobrim piscima, znajući i šta je književnost i šta je kultura. To je deo ekipe Odbora kada su na programe rado dolazili i pisci i publika, kada iza uglova nije bilo onih koji motre i škljocaju, niti onih kojima je bilo sve loše i sve bilo ništa. Baš sve, smatrajući da je ona brada kriva, mada se često krivica za tu staromodnu Borinu nedelju vezivala i za mene.
Mnogi su ovih godina počeli da „puštaju brade“ radi uspešnije prezentacije svojih dela, npr. umetničkog, ali nisu uspeli da pobede svoju oholost, jer su im one bile loše: rasle su krivo ili su bile ćosave. Srdili su se na sebe i Boga što ne mogu, bradom makar, da poraze Glavnog urednika i njegov starozavetni lik.
I oni koji su pokretali nove institucije, udruženja ili manifestacije, više su bili okupirani negacijom oko Borine nedelje i inspekcijskim motrenjem muža i žene, nazivajući ih javno Boni i Klajd, kao onaj par kriminalaca koji je harao svetom, inspirativan za mnoge kriminalističke filmove, kao najpoznatiji romansirani par ubica, pljačkaša, kidnapera, senzacionalistički nudeći čaršiji razne slasti, okrivljujući što grad Vranje siromaši, što propada industrija, ekonomija, kultura...
Cera je tu parnicu protiv autora klevete i uvrede izgubio, platio sudske troškove, uz grdnju u sudnici da nije valjda da smo očekivali kako niko ne sme „slobodnije“ o nama da piše, a hoćemo da smo javne ličnosti? Majku mu!, reči su na kraju spora, više ljutite što se ništa nije pronašlo kao privredni kriminal oko Borine nedelje i Cere, čime bi se ispunila potpuna „izolacija“ za dovođenja onih i onakvih pisaca i književnih tumača, u najvećem broju desno orijentisanih.
Eto koliko nam je ovaj sadašnji lokdaun (Lockdown) bio određen kao zatvor i kao prostor velike infekcije!
Tako se Borina nedelja, produhovljena Verom Cenić, te raznim majstorstvom i umećem boljševika i kosmopolite Vukašina Antića, autora mnogih dela i ideja, osnivača Šaf-a; autora mnogih knjiga; onoga koji je „najveći broj sisa u Vranju opipao“, neke samo blago, neke je skroz odstranjivao, uz viceve i šale, podižući nadu svojim duboko depresivnim i uplašenim pacijentkinjama. Mnoge već nekoliko meseci plaču za njim, kao za najrođenijim, zahvalni njegovoj lekarskoj ruci kao Božjoj moći.
On je pak sa Cerom, do poslednjeg trena, razmenjivao razne erotske sličice, terajući sprdnju sa koronom, od koje i nije umro, prezrevši je potpuno. Pomalo se ljutio na Cerinu odlučnost da toliko strada zbog ideje pravljenja manifestacije Bori.
Ovo je pravo stanje stvari na 54. Borinoj nedelji!
Do sledeće biće tzv. Lockdown, lokdaun, potpuno zatvaranje. Ovih dana je pisalo da je lokdaun najprisutnija reč na planeti u 2020. godini, „zahvaljujući“ virusu.
Ako budemo opstali, čak i pod potpunom zabranom svih javnih prostora i svih medija, kao što je bilo mnogo puta ovih godina, dolazili bi opet pravi pisci i pravi tumači, i bez honorara, i bez večere. Neki pamte bogata slavlja pre ovakve Borine nedelje, kada su se pekli volovi, kada se za Borinu nedelju nudio specijalitet zvani Borin odrezak, kada su udarali gočevi i trubile trube. I pored pokušaja čerečenja Bore ovih godina, deljenja Vranjanaca na stare i nove, loše i dobre, trudili smo se da na glavu Bore Stankovića dodajemo po jedan svetleći zračak, osvetljavajući novim životom njegovo delo, kao i ove, 54. Borine nedelje u 2020-oj, jubilarnoj za Stare dane, uvek nove i dobre i posle 120 godina.
Borina nedelja, iako sve više refleks no prava svetkovina, sve više nedelja no Bora, izleće ove godine pod pratnjom onih galebova sa čisto plavog mora i neba po kojima cupka Vera Cenić, u malim cipelama od krokodila, sa podignutom glavom, urednom frizurom, damskim bež lakovanim noktima, ostavljajući iza sebe filmsku traku na kojoj piše: KANjEC FILjMA!
Raz, dva, tri...
(Autorka je književnica i profesorka na Pedagoškom fakultetu u Vranju)
Izvor: Književna zajednica Borisav Stanković
