Vojkan Ristić, novinar i publicista iz Vranja, nedavno je objavio Lavirint zaborava, knjigu protiv zaborava događaja i ličnosti na bilo koji način vezanih za Vranje i jug Srbije. Reč je o izdanju vranjskog NVO Odbora za ljudska prava, sa podnaslovom Tajne iz istorije Vranja i juga Srbije, iz kojeg Vranje News, uz odobrenje autora, objavljuje priče o značajnim ljudima i događajima našeg grada i okoline. Priča o skicama iz života najpoznatijeg Vranjanca Bore Stankovića, njegovim doživljajima iz Vranske Banje, raspravama sa Radojem Domanovićem, gostovanjima putujućih pozorišta koja su u Vranju i okolini izvodila Borine dramske tekstove, ali i poslednjim piščevim danima je pred vama.
Piše: Vojkan Ristić
Popularan i slavan. Umoran i odsutan. Borisav Stanković, književnik, obožavao je Vranjsku Banju. Tih. Namćorast. Oko njega aplauzi za izvođenje njegove Koštane.
Nekoliko godina pred smrt posetio je Vranjsku Banju. Zamišljen, kao slavni pisac, koji tada verovatno nije mogao da u svojoj glavi dokuči šta će se desiti posle njegove smrti.
Ispijao je crveno vino u bašti Kosova, odsutno zagledan u nebo. Gosti oko pisca su ćutali, ne želeći da ga isprovociraju. I on je ćutao. Pričao sa sobom. Tragao za nekim brzoprotutnjalim vremenom.
„Ti koštani, pored koji fijaker ide, to je najlepša slika... Ne volim da me brzo voze, ko što život odi. Od kočijaša tražim da ćuti. Kopita na konjima da se što manje čuju. Da mi poneki koštan padne na ovu moju glavu, i olakša mi sve što mi život na leđa natovari“, pričao je pisac.
Ustajao bi neočekivano, ostavljajući polovčić crvenog vina. Zvao kočijaša i kretao u nekoliko krugova šetnje duž banjskih ulica.
Putujuća pozorišta su bila izvor večernje zabave. Donosioci novih reči, koje su glumci sa kafanskih scena izgovarali.
Bora i, tada profesor vranjske gimnazije, Radoje Domanović prepirali su se 1896. godine u kafanskom razgovoru nakon što su odgledali Boj na Kosovu, putujuće pozorišne družine Sinđelić iz Niša.
"Marko Kraljević je naš najveći junak. Moćan, hrabar, neustrašiv...", komentarisao je Stanković.
"Za mene je hrabrost, odvažna snaga ljudskosti, a to je Miloš Obilić", govorio je profesor Domanović, koga su Vranjanci pamtili po velikom obodu crnog šešira kojeg nije skidao sa svoje glave.
Jednu od putujućih družina, koja je svoja pozorišna sačinjenija izvodila pred publikom u Vranju, predvodio je i Perica Janković - Petre Prličko.
Ovo putujuće pozorište nastupalo je u Kafani Bosna u Vranjskoj Banji, vlasnika Žike Joksića, kako je navedeno „tačno u 9 časova uveče“. Publika koju su činili domaći i strani gosti radovala se svakom pozorišnom događanju.
Na repertoaru Prličkove družine nalazila se i Koštana. Prličko je pričao upravniku vranjskog pozorišta Radoslavu Radivojeviću kako je u „prvom redu kafanske scene sedela prava Koštana i pažljivo gledala svaku scenu iz predstave“.
„More, Perice, dva dinara da mi daš što me predstavljaš“, govorila je Malika glumcu. Prličko će potom ovu vranjsku romkinju uključiti u svoju predstavu i ona će sa njegovim putujućim pozorištem obilaziti Srbiju. Svoj lik igrala je i u Beogradu.
Kada je 1892. godine trgovac Janča Jovanović Baldžija u Vranju podigao zgradu Hotela Vranje, otvoren je prostor u kome se zaputila građanska javnost u tadašnjoj varoši koja je još uvek čuvala svoje bogate trgovce.
„A, bre, profesore, što ti celu noć gori sijalica u sobu?“, raspitivali su se cinično Vranjanci kod profesora u tadašnjoj gimnaziji Radoja Domanovića.
Autor Vođe je bio samouveren i, skidajući svoj crni šešir, sugrađanima odgovarao: „Kada ne mogu da isteram mrak iz ove Srbije, mogu bar iz svoje sobe“.
Godine 1896. Domanović će 30. januara održati predavanje O milosrđu, a nakon toga su učenici gimnazije izveli predstavu Gorski vijenac.
Profesorska karijera u vranjskoj gimnaziji Radoja Domanovića inspirisala je da napiše i svoju pripovetku Pozorište u palanci. Profesor po kazni u Vranju, ostavio je pečat jednom vremenu. U razvoju i podršci građanskoj javnosti. U tome je imao malu, ali dragocenu podršku lokalnih bogatih Vranjanaca. U tom inicijalnom zajedništvu razvijao se i važan segment kulture Vranja, do današnjih dana.
Fijaker sa zaustavio u petak 21. oktobra 1927. pred zgradom Narodnog pozorišta u Beogradu. Očekivala se predstava Tašana. Piscu je pozlilo ispred ulaza u zgradu teatra. Pozorišnim fijakerom Borisav je odvezen u kuću na Dorćolu.
Iste večeri, pred ponoć, okružen porodicom, Borisav Stanković umro je u pedeset trećoj godini života od uremije.
„Bora se družio sa poznatim vranjskim narodnim doktorom Dragoljubom Mihajlovićem. On je ostavio i pisani trag o velikom srpskom pripovedaču koji je, još kao mladić, dok je živeo u Vranju, obeoleo od uremije. Pisca je lečio, takođe legenda vranjskog zdravstva, doktor Kopša, ali je samo zalečen. Kasnije se bolest povratila i uznapredovala i za pisca nije bilo spasa“, govorio je kustos rodne kuće književnika i dobar poznavalac piščevog života Srboljub Aritonović.
Njegove reči u maloj knjizi zapisa Iz bunar mi vodu iscrpaše prenosi novinar Čedomir Marković. Kako navodi autor „doktor Mihajlović je u svojoj knjizi o Bori zapisao i to da je bacil koli taj koji je kod njega izazvao bolest bubrega, uneo pijući vodu sa njegovog bunara koji nije redovno čišćen, zato što baba Zlata nije imala para za to“.
