Blic na licu mesta: Šta muči Srbe i Albance na jugu Srbije

Hajde istorijski, ali Srbi i Albanci se ne slažu ni geografski. Tako jug Srbije, gde su opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa, Albanci zovu preševskom dolinom, a Srbi kotlinom.

Albancima je dolina politički pojam, Srbi bi da barem geografijom, koja kaže da je to područje deo vranjske kotline, učvrste pravo na tom delu teritorije.

Međutim, kako stvari stoje na terenu, i jedni i drugi se, zapravo, bore za tuđu zemlju. Odavde odlaze i Srbi i Albanci, i ako se taj trend nastavi, najmanje će bitno biti da li će to područje - lepo, berićetno, ali nesrećno - biti razmenjeno, razgraničeno, demarkirano, pripojeno...

Biće prazno i čekaće neke nove ljude da se spore oko međa i istorijskog prava.

U Bujanovac smo stigli na dan Bajrama, pa smo na većini opštinskih kancelarija poljubili vrata.

Predsednik Šaip Kamberi i potpredsednik Partije za demokratsko delovanje Rize Halimija je, zajedno sa kolegom iz Preševa Šćiprimom Arifijem, tog dana bio u Tirani na konsultacijama sa albanskim ministrom spoljnih poslova pred sastanak Koordinacionog tela Vlade za jug Srbije.

Tamo im je poručeno da u okviru Srbije insistiraju na pravima koje imaju Srbi na severu Kosova, što su i rekli u Beogradu.

Prava, diskriminacija, životni problemi i (ne)perspektivnost su ključne mantre ovog dela Srbije, a tek onda visoke političke teme koje, izgleda, i služe samo da bi napravile dimnu zavesu nad ovim koji se tiču konkretnog života konkretnih ljudi.

Političko gloženje i usijanje oko razgraničenja su samo deo proverene strategije političkih elita da se pogled skloni sa činjenice kako u Preševu jedino od društvenih firmi radi jedna krečana, u Bujanovcu gotovo nijedna (iza zarđalih kapija se raspada „Gumoplastika“, koja je nekad zapošljavala veliki broj radnika, sada su godinama u štrajku) i da je najprofitabilnija grana ovdašnje privrede autobuski prevoz na međunarodnim linijama.

Sa kartom u jednom pravcu. Srpska vodi do Niša, Beograda, Smedereva, a ona albanska i romska dalje na zapad, ka Austriji, Švedskoj i Nemačkoj.

- Posle priče o razgraničenju, podigla se tenzija, ljudi su zabrinuti i za budućnost i za imovinu, pričaju, nagađaju ko će gde da ostane.

Ali ovde je najveći problem ekonomska nerazvijenost, koja jednako važi i za Albance i za Rome i za Srbe.

Da je država imala više sluha za tu vrstu priče, ne bi ni ove bilo. Mladi Albanci odlaze u Prištinu i Tiranu na studije i ne vraćaju se. Isto je i sa Srbima, koji ostaju u Novom Sadu, Beogradu, Nišu.

Sve više Srba odlazi i na rad u Češku i Slovačku, ostaćemo bez stanovništva - kaže Boban Pavlović, načelnik odeljenja za finansije i pomoćnik predsednika opštine Bujanovac.

Slično misli i Agim Hasani, načelnik opštinske uprave, koji kaže da narodu, a ni njemu, nije jasno šta se podrazumeva pod razgraničenjem ili demarkacijom.

- To što vi znate preko televizije i novina znamo i mi. I tako je ne samo danas, nego godinama. Siromaštvo, besparica, nezaposlenost, odlazak mladih ljudi. I na sve to ova politička priča.

Neka se jednom reši taj čvor, da počnemo da živimo, a ne da nam generacijama kao omča visi nad glavom. Kako god i na koji god način da ga reše, biće bolje.

Gore nego što je sad sigurno ne može biti - tvrdi Hasani.

Ističe kako je pre dve godine na ovom području zabranjen uzgoj duvana, što je bio jedan od značajnijih prihoda.

Sad nema ni toga, sve se svodi na trgovinu i sitno petljanje od danas do sutra. Hasani ima dva sina, jedan je završio glumu u Prištini, ali mu se diploma ne priznaje, drugi studira u Tirani i ako se otud i bude vraćao, teško da će to biti Bujanovac.

Stojanča Arsić, zamenik
predsednika SO Bujanovac, kaže da ni oni koji su potegli priču o razgraničenju ne znaju šta to tačno znači niti su je definisali.

- Razmena teritorija po principu sever Kosova za jug Srbije je jedna od priča. Međutim, ono što znam je da je stav međunarodne zajednice da prekrajanja granica na jugu Srbije nema - kaže Arsić.

Moglo bi se reći da su građani ovih triju opština taoci rešavanja kosovskog pitanja i da se nadgornjavanje Beograda i Prištine prebija preko njihovih leđa.

- Teško će se naći rešenje koje će zadovoljiti obe strane, ali to će rešiti veliki igrači sa međunarodne scene, jer je Kosovo međunarodni problem.

Ono u šta sam ubeđen jeste da bi bilo kakva razmena ove teritorije donela destabilizaciju, ne samo juga Srbije nego i čitavog regiona, pre svega zapadne Makedonije, a onda bi se kao domino efekat prelilo u Crnu Goru, Republiku Srpsku, i zato sam uveren da do toga neće doći. Ljudi ne znaju.

Ovde se stalno pominje Medveđa, a ona sa Preševom ima satelitske veze. Termin preševska dolina, u koju su uključili i Medveđu, na mala vrata uz pomoć Amerikanaca uveli su albanski političari. Evropljani su bili protiv - napominje Arsić.

Svetislav Veličković, profesor fizike u penziji i predsednik odbora za ljudska prava u Bujanovcu, bije bitku za adekvatan tretman ćirilice u gradu, koja je izbačena sa tabli i službenih dokumenata.

- Na moje dopise i prigovore poslate na ćirilici niko ne odgovara. Tražim samo da se poštuje član 10 Ustava Srbije i član 5 opštinskog statuta, koji regulišu upotrebu jezika i pisma i koji kažu da je ćirilica zvanično pismo ove države.

A što se tiče razgraničenja ili razmene teritorija, o tome ne bih, jer o tome glavnu reč vode Vučićevi botovi, poput izvesnog Vladimira Mandića, koji živi u Borči, a piše kako treba da razgraničimo teritorije jer Srbi vrše nasilje nad Albancima.

A još niko nije otkrio ko je 2000. godine u Trnovcu ubio Vladu Miletića, starca od 90 godina, i njegovu ćerku Persu Miletić (70), i kako je američki ambasador Montgomeri osvanuo na biračkom mestu 59 u OŠ „Branko Radičević“ na izborima 2002. godine. Albanci su ovde silom postali vlast - zaključuje Veličković.

Kada se sa političkih platformi siđe na bujanovačke ulice, vidimo ljude koji se bore da prežive, trguju i trče za poslom koga gotovo da i nema. Smenjuju se slike apsolutnog siromaštva i velikog bogatstva, što u kućama, što u luksuznim automobilima, a najživopisnija ilustracija te disproporcije vidi se u romskom naselju u Banjskoj ulici, gde se pored zemljanog puta, na koji se izliva kanalizacija, smenjuju luksuzne vile bogatih gastarbajtera i potelušice njihove lokalne sabraće.

Ali ono što će vam svako reći, bio Srbin ili Albanac - ovde sukoba na međuetničkoj osnovi nema. Videli smo to i u jedinom mešovitom selu Oslade, gde jedni pored drugih žive i Srbi i Albanci, posećuju se i pomažu.

- Družimo se i poštujemo. Meni je na slavu došlo deset Albanaca iz Trnovca - kaže Čedomir Krstić (68) iz Oslada dok u lokalnoj prodavnici raspredamo ove teme.

Potvrdiće to i penzioner Dragi Đorđević, čiji je jedan sin u Italiji, dok drugi drži mesaru u Bujanovcu.

Ništa novo na tu temu nam neće reći ni Zaim Limani, vlasnik prodavnice u čisto albanskom selu Nesalce, na koje nailazimo na putu ka Preševu.

Ne usteže se da priča o bilo čemu, kaže da „jeste bio rat, nije svadba“, ali da Srbi i Albanci mogu i moraju naći zajednički jezik.

Njegova ćerka je bila u Beogradu i o njemu priča sa oduševljenjem.

- Ono što ja mogu da zaključim da 90 odsto ovog naroda nije ni za kakvo pripajanje i prekrajanje i da želi da ostane tu gde jeste - kaže Limani.

Na centru Preševa brojimo spomenike iz narodnooslobodilačkog rata - ima ih tri.

Na mestu gde su Albanci pokušali da postave spomenik poginulim pripadnicima tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, koji su stradali u oružanoj pobuni Albanaca na jugu srbije 2000. godine, stoje žardinjere sa cvećem.

Spomenik su 2013. uklonili pripadnici Žandarmerije. Tri mladića za šankom lokalnog kafića nas gledaju nepoverljivo kada smo se predstavili. Jedan od njih koji govori srpski ne želi da priča o politici, reči mu moraš vaditi kleštima. Ipak...

- Hoćete li me pojesti ili skuvati kafu?

Pitanje ga je malo otkravilo i priča je krenula prema gorućim problemima mladih, koji su isti i u Bujanovcu, ali i u mnogim drugim krajevima Srbije.

- Sve je ovo bez veze. Mi bismo samo da živimo i da budemo ravnopravni građani - zaključuje mladić.

Za Skendera Destanija, preševskog pedijatra, tajni nema, a nema ni dilema.

- Za mene ne postoje Srbi i Albanci, već ljudi sa vrednostima i oni bez vrednosti.

Nisam nacionalista, volim svoj narod, ali i ne mrzim drugi i poštujem ga jednako kao svoj.

Na ove Vučićeve i Tačijeve priče gledam kao na političku militarizaciju, nepotrebnu i opasnu.

Nema menjanja granica, to uvek dovodi do nevolja. Pitam i moje Albance koji su za pripajanje Kosovu, otkud im pravo da 3.000 Srba koji ovde žive vodite na Kosovo.

Gde ćete na železničkoj stanici gde oni žive povući tu granicu. Pa meni bi rodno selo Oraovica otišlo na Kosovo, a Strezovce, gde takođe imam rodbinu, ostalo u Srbiji.

Ako ovo ne rešimo u okviru ljudskih vrednosti, teško i Srbima i Albancima - poručuje Destani.

Ibrahim Kadriu, profesor filozofije i sociologije u penziji, pak misli da bi razgraničenje rešilo problem, jer je istorija pokazala da se Albanci i Srbi nikako nisu mogli sporazumeti.

- Mržnju među narodima ne stvaraju narodi nego vladari i političari i političke elite. Albanci i Srbi nisu bili u konstantnom sukobu, bilo je perioda razumevanja, pa i bratimljenja, naročito kad smo imali zajedničkog neprijatelja - Turke.

Međutim, ljudi su roba podložna manipulaciji i instrumentalizaciji i mi danas živimo posledicu svega toga. Diskriminacija i siromšatvo su Albance ovde okrenuli protiv države - tvrdi prof. Kadriu.

O državi ništa bolje ne misli ni preševski Srbin Dušan Stanković, konobar u jednoj kafani kod železničke stanice, gde su u ovom gradu grupisani Srbi.

- Ništa se ne ulaže, ne otvaraju se fabrike. Vučić je ovde došao i posetio centar za izbeglice, pojeo čokoladicu koju mu je dao mali Sirijac i otišao.

Država se brani ekonomijom i znanjem, a ne političkim floskulama. A što se razmene teritorija tiče, od toga nema ništa.

Nastao bi haos! - kaže Stanković.

Kao da je malo ovog dosadašnjeg. Izgleda da su Srbi propustili ili nisu umeli da pitanje reše na pravi način, a Albanci to više neće. Niko nikom više ne veruje, bilo da živi u kotlini ili u dolini.