ALEKSANDAR MARKOVIĆ, ANTROPOLOG: Romski trubači su zakon

- Tokom svog boravka u Vranju bio sam u prilici da čujem mnoga kazivanja o romskoj muzici. Jako mi je bila zanimljiva priča o načinu kako se nekada izvodila „Pašina večera", tokom koje muzičari služe i hrane osobu od koje su dobili narudžbinu - kaže na početku razgovora Aleksandar Marković (1984.), Srbin iz Čikaga, budući doktor antropologije koji se bavi izučavanjem romske muzike na jugu Srbije.

Da li ste prvi put u Vranju?

- Ne, ovo je treći put da boravim ovde. Međutim, ranije sam dolazio na kratko, a sada planiram da ostanem osam meseci kako bih upotpunio svoj doktorski rad.

Šta vas vezuje za Srbiju, posebno za ove krajeve?

- Rođen sam u Čikagu, majka mi je Amerikanka, a prvenstveno sam vezan za Leskovac, odakle je moj otac. U Leskovcu sam bio 2006. godine. Raspitivao sam se o romskoj muzici i saznao da je njen centar ovde, u Vranju, što me je i navelo da dođem.

Da li vam je vreme provedeno Vranju dovoljno za prikupljanje svih potrebnih informacija?

- Za proučavanje odnosa romske i srpske muzike potrebno je prvenstveno razgovarati sa ljudima, a za to je potrebno vreme. Sad ostajem u Vranju osam meseci što će, nadam se, biti dovoljno. Kupio sam stan, koji trenutno sređujem i u kome ću živeti tokom svog boravka ovde.

SLAVE, SVIRKE, VESELjA, KONCERTI

Za kojim odgovorima tragate u vašoj doktorskoj disertaciji?

- Glavno pitanje je šta je to dovelo do promena u muzici, zašto su neke pesme koje su izvođene ranije sada zaboravljene?

Šta sve planirate da uradite u narednih osam meseci?

- Prvenstveno planiram druženje i razgovor sa ljudima. Ići ću na slave, svirke, veselja, koncerte. Želim da učestvujem u svemu tome, da dobijem lokalnu perspektivu i pravu sliku. Saradnju su mi ponudili neki orkestri iz Vranjske Banje, Pavlovca, a sarađivaću i sa gospodinom Božom iz Grdelice, kao i sa Vranjancem Nenadom Mladenovićem. To su ljudi od kojih mogu čuti najviše o muzici koju izvode.

Da li otklon koji je u Srbiji primetan prema Romima postoji i prema njihovoj muzici?

- Romi su zapravo i poznati kao narod po svojoj specifičnoj muzici. To je jedna od, nažalost, retkih stvari zbog kojih oni dobijaju pohvale. Zanimljivo je da ljudi koji ih slušaju svoj stav o nekom orkestru pre svega formiraju prema spoljašnjem izgledu muzičara, kako su odeveni, kako izgledaju, a ne po načinu na koji izvode ono što se od njih traži. Primetio sam da, na primer, Srbi najčešće sarađuju sa orkestrima u kojima izvođači nose neke uniforme, ako se radi o izvođačima oskudnije odevenim saradnja se izbegava.

Koliko je u Čikagu popularna romska muzika i uopšte vranjski melos i trubači?

- Među Srbima jeste, ali generalno u Čikagu njena zastupljenost je veoma mala. Ne postoje nikakvi trubački orkestri, osim jedne grupe Amerikanaca koja svira južnjački melos. Oni su boravili u Vranju više puta i svake godine gostuju u Guči.

Hoćete li vi posetiti Guču?

- Hoću sigurno. Ta smotra je veoma važna za trubače, ne samo ove sa juga već i za one van Srbije. Želim da čujem njihov repertoar i saznam što više o njihovim međusobnim kontaktima.

Mnogi smatraju da Guča više nije ono što je nekada bila, da je festival otišao u drugu krajnost i sveo se na marketing i zgrtanje para. Da li se slažete sa tim?

- Mislim da je festival stvar marketinga, ali i dobre muzike. Prošle godine sam posetio Guču i primetio da stariji ljudi koji žive u okolini nisu zadovoljni onim što se tamo dešava. Oni takođe kažu da se festival drastično promenio, da se sveo na marketing, što im smeta.

Postoje li mesta u Čikagu gde Srbi mogu da slušaju ovakvu muziku?

- Čikago je drugi grad u svetu po broju Srba, ima ih oko 500.000. Srpska kolonija je organizovana, najčešće se okupljaju oko crkvi. Srpska deca u 13 parohija i u dve crkve pohađaju škole, uče maternji jezik i igraju folklor. Saborna crkva je dobila odobrenje od američke vlade da školuje decu do osmog razreda. To je prva škola tog tipa. Slavlja na kojima se svira ovakva muzika ne postoje. Mlađe generacije tek počinju da slušaju trubačke brendove.

Koja muzika se sluša na srpskim proslavama i žurkama?

- Na svirkama u Čikagu se više slušaju Jelena Karleuša ili Ceca u odnosu na Bobana Markovića, dok za Bakiju Bakića nisu ni čuli. Verujem da ta distanca postoji i zbog fizičke udaljenosti naroda od zemlje.

BREGOVIĆ MEŠA STILOVE

Šta mislite o muzici Gorana Bregovića? Da li je to pravi južnjački melos ili se ipak radi o plagijatu ili nešto modernijoj muzici?

- Bregović meša stilove. Koristi puno romskih melodija i pesama, a sami Romi su deo njegovog orkestra. Sličan je slučaj i kod Bobana Markovića. To jednostavno zahteva publika koja želi da čuje modernije ritmove. U njegovoj muzici, kada svira u svetu, se čuje i džez, dok u Guči svira izvorniju muziku.

Da li zaista postoji podela na srpsku i romsku muziku?

- Podela postoji, zbog samog otpora prema Romima koji je oduvek prisutan. Ljudi moraju da granicu romske i drugih vrsta muzike omekšaju. Romi sviraju u svim grupama. Pokušavaju da svoju muziku prilagode svima i urade ono što publika zahteva. Tu se ogleda njihova veština, što ih čini jako uticajnim na razvoj muzike uopšte.

Kako približiti ovu muziku ljudima koji žive van Srbije?

- Folklor je jedan od najboljih načina za to. U Čikagu postoji nekoliko folklornih grupa, u Kanadi takođe. Konkurencija ima veliki uticaj na to, što je dobro. Na dobrom smo putu i nadam se da ćemo uspeti sa željom da deca i ljudi koji fizički nisu u Srbiji ne zaborave običaje i muziku svoje zemlje.

Kakvi su vaši planovi za budućnost?

- Nameravam da se bavim ovim u karijeri. Ako dobijem doktorsko priznanje želim da predajem, ali i da budem na terenu. Ostaću vezan za Balkan, možda krenem sa izučavanje Grčke i nekih drugih zemalja.