Šezdeset pet godina Narodnog univerziteta: Pioniri opismenjavanja FELJTON (3)

Prve konkretne pisane podatke o materijalnoj osnovi rada Radničkog (potonjeg Narodnog) univerziteta u Vranju pruža izveštaj Sreskog sindikalnog veća Vranja od 11. maja 1960. godine. Izveštaj je podnet Savezu sindikata Jugoslavije – Republičkom veću za Srbiju. U ovom dokumentu prezentovan je perspektivan plan razvoja Univerziteta do 1965. godine, odnosno dat je detaljan plan nabavke učila i opreme (inventara) nužnog da bi se obezbedilo uspešno ostvarivanje programskih zadataka.

Iz dokumenta se vidi da nedostatak radnog prostora prati ustanovu od momenta osnivanja. Osim jedne male kancelarije u zgradi u kojoj je bio smešten Savez sindikata Vranja, Univerzitet drugog prostora nije imao. Da bi ipak obavio poslove za koje je osnovan morao je da koristi „prostorije srednjih škola i prostorije u privrednim organizacijama, i malu salu SSV opremljenu našim inventarom“, ističe se u dokumentu.

U prvim godinama rada stvarana je tzv. materijalna baza nastave – nabavljana su učila i oprema. U prvih pet godina postojanja Univerzitet je nabavio jednu školsku tablu, dva magnetofona, po 30 klupa i stolica, 2 kancelarijske stolice, 1 pisaći sto, 1 ormarić, 1 čiviluk, 1 tepih, 2 geografske karte (Jugoslavija i Evropa) i druge sitnije stvari.

Da bi se u tom trenutku organizovao normalan rad, bilo je potrebno da se nabavi još 20 klupa i 240 stolica, 4 katedre, da se opreme 3 kancelarije, 1 mala sala (sa 100 sedišta), jedna velika sala (za predavanja i bioskopske predstave) – što je i predloženo pomenutim dokumentom.

Prema kazivanju Bore Mišića, radnika Radničkog univerziteta koji je u njemu proveo skoro ceo radni vek, Univerzitet je u to vreme bio smešten najpre u prostorijama Opštinskog i Sreskog sindikalnog veća (u zgradi – baraci koja i danas postoji kod Pedagoškog fakulteta u Vranju), potom u Vatrogasnom domu, Bioskopu Sloboda, Hotelu Vranje (1964 god) i u zgradi koja je srušena, a nalazila se u dvorištu OŠ Vuk Karadžić, na potezu prema zgradi Narodnog muzeja.

Problem nedostatka prostornih i materijalnih uslova je sa godinama prevaziđen.

Značajno je u tom smislu pomenuti 1970. godinu kada Univerzitet dobija na korišćenje zgradu, istina staru i oronulu, u kojoj je do tada radila Škola učenika u privredi. U toj zgradi Univerzitet je koristio 6 učionica, kabinet za srpski jezik i kabinet za daktilografiju, biblioteku, dve kancelarije i druge pomoćne prostorije u ukupnoj površini od 590 kvadrata. Zgrada je imala veoma povoljnu lokaciju - nalazila se pored gradskog parka, u centru grada, sa protstranim dvorištem od 1.800 metara kvadratnih.

Nabavlja se tada oprema i nastavna sredstva. Za nastavu srpskog jezika tada su se već mogla koristiti tri magnetofona, po jedan graomofon, kasetofon, dijaprojektor, videoskop, episkop, kinoprojektor, 10 gramofonskih ploča, 4 kasete, slike pisaca, karte dijalekata.

Do današnjih dana zgrada je, budući da je stara i oronula, u mnogo navrata renovirana i popravljana. Temeljno i potpuno renoviranje obavljeno je 2002. godine, u vreme direktora Nebojše Veličkovića. Veći deo zgrade je adaptiran, uvedeno je centralno grejanje, izgrađeni toaleti i slično, u šta je Univerzitet investirao oko 3,5 miliona dinara vlastitih sredstava.

Univerzitet je nakon toga koristio 3 dodatno opremljene učionice, 1 kabinet za informatiku, 1 savremeno opremljen kabinet za obuku krojača, 3 kancelarijskee prostorije, biblioteku sa arhivom, 2 kabineta za Likovnu radionicu, galerijski prostor od 220 kvadrata sa potrebnom opremom.

Nastavnu bazu koja je korišćena u godinama nakon toga pogledajte u tabeli ispod.

Treba reći da je finansiranje Narodnog univerziteta tokom njegovog dosadašnjeg postojanja bilo iz tri izvora: iz budžeta opštine Vranje (za delatnost kulture), iz budžeta Republike Srbije (za delatnost u oblasti obrazovanja odraslih) i iz sopstvenih prihoda (samofinansiranje).

Valja podsetiti da se od osnivanja do danas na čelu Univerziteta promenilo desetak direktora, od kojih je nekolicina njih (Vlada Milanović, Smilja Stanojković 1982. godine) kraće vreme obavljala funkciju vršioca dužnosti direktora.

Prvi direktor bio je Radoje Kočić, nastavnik, od osnivanja do 1959. godine. Rođen je 1920. u Surdulici, a posle osnovne škole u Surdulici završio je nižu Gimnaziju u Vranju, učiteljsku školu u Skoplju i radio kao učitelj. U Vranju je bio i urednik i odgovorni urednik lista Slobodna reč, te jedno vreme direktor OŠ Vuk Karadžić. Funkciju direktora Radničkog univerziteta (1955-1959) obavljao je volonterski. Godine 1959. Prosvetni savet Srbije dodelio mu je zvanje „pedagoški savetnik“.

Drugi direktor bio je Petar Jovanović Šukar, nastavnik, koji je funkciju direktora obavljao od 1959. do 1982. godine. Dragoljub Stojković bio je direktor od 1982. do 1990, a Živojin Cvetković od 1990. do 2002. godine. Profesor istorije Nebojša Veličković obavljao je funkciju direktora Univerziteta od 2002.

U realizaciji programskih zadataka Univerziteta učestvovale su dve kategorije zaposlenih – radnici u stalnom radnom odnosu i povremeni saradnici, odnosno zaposleni na određeno vreme i za određene poslove.

Delatnost u oblasti obrazovanja

Jedan od čestih oblika narodnog prosvećivanja koje je praktikovao Narodni univerzitet, što je inače bila tradicija ustanova ovog tipa, bilo je držanje javnih predavanja. U programima Univerziteta u prvim godinama postojanja to je bila redovna delatnost (u tabeli u nastavku pogledajte tematiku pojedinih predavanja održanih recimo 1961/62. godine).

Birane su teme koje su određeno vreme bile aktuelne za sredinu u kojoj se drže predavanja. Tako se npr. na predavanjima u selima 1973. godine govorilo o temama kao što su zaštita od električne struje, zarazne bolesti ljudi, bolesti životinja i živine i sl. Ovakva predavanja držana su u dvadeset sela vranjske opštine. Za predavače Univerzitet je angažovao najbolje stručnjake, a predavanja su ilustrovana odgovarajućim filmskim materijalom.

U gradu je iste godine održano deset predavanja sa tematikom iz aktuelnog društveno-političkog života (Samouprave interesne zajednice, Mesne zajednice u društveno-političkom sistemu Jugoslavije, Mesto i uloga komune u udruženom radu, Delegatski sistem u organizacijama udruženog rada, Jugoslovenski federalizam i ustavni amandmani i sl).

Predavanja su oraganizovana u saradnji sa Socijalističkim savezom, Savezom omladine i mesnih zajednica i bila su veoma posećena.

Škola za osnovno obrazovanje odraslih radi u okviru Narodnog univerziteta takoreći od njegovog osnivanja, od 1958. godine. Do osnivanja Radničkog univerziteta osnovno obrazovanje odraslih organizovano je u školi sa napred navedenim imenom osnovanoj 1953. godine, koja je radila pri OŠ Vuk Karadžić u Vranju.

Obrazovanje odraslih osnovna je delatnost Univerziteta radi kojeg je on prevashodno i osnovan. U vreme osnivanja postojao je veliki broj odraslih bez osnovnog obrazovanja, bez četvororazredne škole. Tako je 1967. godine, dve decenije po završetku Drugog svetskog rata, na području opštine Vranje bilo 3.077 takvih osoba, o čemu je pisao hroničar ondašnjih prilika u školstvu, profesor Gimnazije Jovan Hadžinikolić. To je u odnosu na 1961. godinu za 6.212 manje. Akcije koje je preduzimao Narodni univerzitet, u saradnji sa Socijalističkim savezom, radnim organizacijama i Skupštinom opštine Vranje očigledno su davale rezultat i doprinosile da se za to vreme značajno društveno-političko pitanje uspešno rešava. Narodni univerzitet je imao zadatak da u prvo vreme Školom za osnovno obrazovanje obuhvati sve nepismene do 40 godina starosti, a da kasnije, u drugoj fazi, do 1970. godine ostvari potpuno opismenjavanje nepismenih do 50 godina starosti. Opismenjavanje pomažu Skupština opštine i radne organizacije, jer opismenjavanje postaje uslov za zasnivanje radnog odnosa.

Zabeležio je Hadžinikolić da se u ovoj akciji u to vreme posebno istakla Duvanska industrija i fabrika obuće Koštana, ali i da je bilo „radnih organizacija koje nisu pridavale oseban značaj obrazovanju odraslih, uz obrazloženje da radnike pretežno treba slati na kurseve za dokvalifikaciju jer je to u interesu radnih organizacija, dok se zaboravljalo od kakve je važnosti elementarna pismenost".

Akciju opsimenjavanja pratile su mnoge teškoće. Pre svega materijalne prirode (nedostatak para, prostorija, učila i sl). U njihovo prevazilaženje bila je uključena i prosvetno-pedagoška služba Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja u Vranju, naročito kada se radilo o osposobljavanju učitelja za ovaj specifičan andragoški rad.

Pomenute godine u Školi za obrazovanje odraslih radilo je 7 odeljenja – 3 prve, po 1 druge i treće i 2 četvrte godine. Škola je jedno vreme imala i pripremna odeljenja u Krivoj Feji, Korbevcu, Vranjskoj Banji, Bareliću, Buštranju i Vlasu.

Uprkos teškoćama i problemima koji su pratili ovu akciju Univerzitet postiže sve bolje rezultate. Njegov rad biva zapažen među sličnim ustabovama u republici i on dobija važna priznanja. Lokalni list je zabeležio: „Od četiri 'Zlatna slova', koliko su nedavno dodeljena na Vukovom saboru u Tršiću, kao znak najvišeg republičkog priznanja za rad na opismenjavanju odraslih nagrađena je Smilja Stanojković, učiteljica pri Radničkom univerzitetu u Vranju".

Ona je opismenila oko 200 radnika zaposlenih u DIV-u, Koštani, Pamučnom kombinatu, Konfekciji Sloboda i Medicinskom centru. Dve godine pre „zlatno slovo“ dobio je Petar Jovanović, direktor Radničkog univerziteta u Vranju. Radnički univerzitet u Vranju je među prvima u Srbiji počeo da radi na opismenjavanju odraslih. Tako je od 1959. godine do 1970. na Radničkom univerzitetu opismenjeno više od 2.000 osoba. U tabeli koja sledi mogu se pogledati podaci o opismenjavanju do 1982. godine.

Ovo je bila značajna misija Univerziteta i u godinama koje su dolazile, imajući u vidu da je Konvencijom UNESKO-a zacrtano da Srbija do 2015. godine opismeni 50 odsto svog nepismenog stanovništva, polovinu od 360.000 registrovanih na popisu iz marta 2002. koji su se u tom momentu još uvek „potpisivali palcem“.

U pedesetoj godini rada Univerziteta (2005), recimo, upisana su u njegovu Školu za obrazovanje odraslih 102 učenika koje je u tom momentu obazovalo i vaspitavalo osam nastavnika.

(nastaviće se...)