Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.
Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović
Vrhovni bog je u staroj srpskoj religiji imao svoj praznik i u proleće. Mnogi obredni rituali bili su posvećeni tom htoničnom (podzemnom) bogu. Njemu su prinošene i žrtve: u stoci i ljudske. Kasnije, u doba hrišćanstva, pojedini od paganskih obreda preneseni su na svetoga Đorđa. Međutim, đurđevdanski običaji mogu biti u vezi i sa starim šumskim božanstvom.Sličnosti đurđevdanskih obreda i običaja u slovenskih i finskog naroda najubedljivije govore o njihovoj starini.Đurđevdan je u starom Vranju dočekivan s izuzetnom radošću i uzbuđenjem. Uveče, uoči praznika, kalenica s vodom je stavljana pod bokor đula. U njoj su bili: crveno uskršnje jaje, zdravac, dren, kopriva i grančica vrbe. Ujutro, pre izlaska sunca, svako se dete po licu dodiruje crvenim jajetom i biljem iz kalenice. Tom prilikom se recitovalo:Da si crven kako jajce,
da si zdrav kako zdravac,
da si čvrst kako dren!Ujutru na Đurđevdan svi su se ljudi opasivali grančicama od crvene vrbe.U Đurđevdanu, himni mladosti i ljubavi, Borisav Stanković nadahnuto piše o slavljenju ovog prolećnog praznika. „U ranu zoru budi me mati. Onako sanan i razdragan jutarnjom svežinom idem u baštu. Tu, među cvećem, ispod ruža, stoji voda, a po njoj pliva jaje, zdravac, dren i druge lekovite trave. Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasovi prolamaju jutro. Okolina, a naročita rečna, ječi of pucnja pušaka i usklika. Tamo, u reci, svaki se kupa. Jer ko se tada – na Đurđevdan, u jutru, pre sunčeva izlaska – okupa, biće cele godine zdrav ko dren, čije lišće, tada nabacano, pliva na vodi.“Na uranak se išlo na planinu i na brdo Pržar. Mladi su rano jutro odlazili u polje i skidali s raži rosu, pa se njome umivali da bi im lica bila čista i bez pega. Najsmeliji su išli iznad grada u dubodolinu Kazanđol i skakali u hladne virove Vranjske reke.
Na ljuljaškama su se ljuljali momci i devojke držaći u rukama crvena i bela jaja. Za vreme tog ritualnog ljuljanja „na nišaljku“ pevane su pesme. Jednu je objavio trgovac Vučko Mišić.Jarica je Đurđevdanu tuži:
„Ne rosi me rosa zemana,
procvile mi zemlja uzorana,
slediše je vetrovi i slana!“
Svetom Đurđu tužba se dotuži,
pa doziva đurđevdanskoga dana,
i zagrme te rastopi slanu,
i porosi zemlju uzoranu.Igrana su kola na Pržaru i na Šapranačkom ridu.
U gradu se i danas kite domovi vrbovim grančicama (prozori, vrata i porte), a kult prema zdravcu i dalje je veoma jak. Jedan mantafa s početka XX veka počinje ovako: „Danas je Đurđevdan. Momci će konji da jašiv, a mi, devojke, vrbe da kršimo i kuće da kitimo..“Romi u Gornjoj čaršiji takođe su prihvatili ovaj praznik i slave ga više dana. I najsiromašniji domaćin klao je žrtveno jagnje. Na Đurđevdan ujutru Romkinje idu „na rosu“. Dolazi na reku i svaka mora nogama da okrene četrdeset kamenčića. Polivaju se vodom, a poneka se i kupa. Idu i „na travke“. Kite se cvećem i drugim biljem. Nastoje da se za svaku zakači lepljiva trava zakačka.I Romi kite svoje domove vrbovim grančicama, a bacaju zelenilo i na krovove.U toku praznika Gornja čaršija kipti od života i blista u svetlosti. Svi izlaze na ulicu: deca, žene, devojke i momci, starci. Igra se kolo i šušte raznobojne šalvare, a odjek bubnja daleko se čuje.
Đurđevdan se najsvečanije slavi u planinskim stočarskim selima. U Čestelinu uoči ovog praznika, na Đurđev četvrtak i Đurđev petak, ide se u šumu i beru se trave i cveće: zdravac, proso, krstato igliče, crna kpriva, debelica, zafaćuška, divlji luk, kravlja mlečajka i dr. Najrevnosniji idu čak u tvrđavu Markovo kale, traže po sumornim zidinama ostatke grada, strugu ih i ostavljaju u krmu ta ovce. Na mestu gde se sastaju zapenušani potoci zahvataju vodu. Kod kuće iseku travu i cveće, stave trice i sve to poprskaju ovom vodom. Na planiniskim proplancima krme stoku. Kad muzu ovce na vedricu stave venac od vrbove pruće, drena i raznovrsnog cveća. U vencu je obavezno crven vunen konac.Česteličani pre Đurđevdana stavljaju u vodu travu šarulju, u kojoj se posle kupaju deca da ne bi imala pege po licu.Stočari i u drugim planinskim selima veselo dočekuju ovaj praznik. Trle kite zelenilom i pletu vence.Stare đurđevdanske pesme se sve ređe čuju. Stojanka Ristić iz Koćure upamtila je deseterce koje su devojke pevale kad su se sa travama i cvećem vraćale iz planine:Rano mi je slunce ogrejalo,
još porano rosa opadnula.
Sveti Đorđe iz polje se vraća.
Nosi Đorđe sve zeleni venci,
nosi Đorđe cveće svakojako.
Oće Đorđe momci da opaše,
oće Đorđe mome da zakiti.
Đurđevdan se još praznuje i u brdskim i ravničarskim selima ovoga kraja. Buštranjčani su do nedavna pre izlaska sunca ložili vatru na brdima. „Dokle se oganj vidi, grad ne tepa“. „Kude lega m'gla, mora grad da tepa“. Kuće kite vrbovim grančicama. Biljoberke su ranije išle čak u Svetu goru i donosile travu i šumsko cveće za vence. Sve se ređe neguje jedan arhaičan običaj. Uoči Đurđevdana devojka udavača bi prerezala nekoliko strukova belog luka i tom prilikom izgovarala imena momaka. Ujutru bi otrčala u baštu da vidi koji je struk najviše izrastao.U Rataju, u mahali Krmolj, žene pre izlaska sunca beru trave i cveće i pletu venac koji se stavlja beloj ovci o vrat. Umesi se kravaj, na sredini se probuši i kroz njega se muze ovca. Jagnje se takođe zakolje pre svanuća, krv se pomeša s mlekom, pa se sve to stavi u krmu za ovce.Devojčice, ponegde, idu u polje, trgaju lišče i klasove pšenice i sve to bacaju uvis „da bi se više rodilo“.Među đurđevdanskim „poljskim“ pesmama najduža je ona koju zna Ljubinka Antić, rođena 1936. godine u Gornjem Neradovcu:Sveti Đorđe konja sedla,
konja sedla za u polje.
Nikoj ne sme da ga pita,
sal ga pita stara majka:
„Sveti Đorđe, mili sinko,
kud se spremaš ljut da ideš?
Što mi, sinko, stalno plačeš?“
„Ne pitaj me, stara majko,
ja se spremam za kroz polje;
moje polje ične valja!“
Ljut otide, ljut se vrati.
Pa ga pita stara majka:
„Sveti Đorđe, mili sinko,
što mi, sinko, ljut otide,
ljut otide, ljut se vrati?“
„Ne pitaj me, stara majko,
moje polje ič ne valja!“
Stara majka poručuje:
„Sveti Đorđe, mili sinko,
slušaj majku što će kaže,
ti zamoli brata Pavla,
i zamoli brata Petra,
da ti pođe u pomoći.“
Toj posluša sveti Đorđe,
pa otide kuda brata,
kude brata njojno Pavle,
i zamoli brata Pavle,
pa zamoli brata Petra,
da mu pođe u pomoći.
Kad prođoše kroz to polje,
sveti Đorđe boga moli,
a brat Pavle uze sablju,
a brat Petar topuzinu,
zamanšekroz toj polje.
Sve je polje ponajbolje:
jesenjina u vrteno,
prolećnina sve niknala.
Kad se vrati sveti Đorđe,
pesmu peva od radosti.
Nikoj ne sme da ga pita,
sal ga pita stara majka:
„Sveti Đorđe, mili sinko,
što mi, sinko, ljut otide,
ljut otide, vesel dođe?“
„Kad me pitaš, će ti kažem:
moje polje ponajbolje:
jesenjina u vrteno,
prolećnina sve niknala!“
Crkva je nastojala da se ova pesma peva na litijama, pa je u njenu sadržinu ubacivan stih iz hrišćanskih pesama: „Gospodi, pomiluj!“
Svetkuje se Đurđevdan i u selima kod Bujanovca: u Levosoju, Oslaru, Lopardincu itd. Ovde još živi i jedna davnašnja đurđevdanska pesma:Đurđevo cveće c`vtelo.
Đurđa ga rano obrala,
majkini skuti frljila.
Majka se Đurđe ljutila:
„Đurđeno, ćero Đurđeno,
ni Đurđe bilo, ni cveće!
Što si ga rano obrala,
majkini skuti frljila?“Ova đurđevdanska pesma veoma je popularna u susednom gnjilaskom kraju (u Gornjoj Moravi, Izmorniku i Novobrdskoj Krivoj reci): To je u stvari đurđevdanska igra.Raznovrsni su đurđevdanski običaji i u Poljanici. I Golemom Selu je bilo uobičajeno da devojka na đurđevdansko jutro iziđe u obližnju šumu, da stane na grab i da recituje glasno, držeći u ruci čašu vode („ona toj molida se što pre odade“):Na gabar stojim,
grabete me!
Vodu imam,
vodete me!
Čašu držim,
čast da bude!Na Đurđevdan, dok se iza planinskih venaca još ne pojavi sunce, devojke sednu na kola, uzmu raznovrsno cveće sa simboličnim nazivima i crven konac i pletu venčiće (“kolca“). Za to vreme izgovaraju:Na kola sedim,
kolce pravim,
momci da gledam!
U kolce vrzujem milogleče,
miluje me!
Vrzujem ljubičicu,
ljubete me!
Turam pukniče,
pucajte na mene!
Turam gorešnjače,
gorete za mene!
Turam obrtenče,
obrćajte se!
Turam gaberče,
Grabete se!
Čim ispletu venčić, siđu s kola i malo ih povuku za sobom govoreći: „Kao kola što idev po mene, takoj i momci neka trčiv po mene!“ Venčice nose u pojasu ili u nedrima. Kroz njih potajno gledaju momke koji im se sviđaju. Veruju u magijsko-apotropejsku moć i ulogu cveća koje su upleli u venčiće.Najstarije žene u Poljanici znaju duže pesme s motivom žrtvovanja sopstvenog deteta. Jednu od najlepših je pevala Stanija Đorđević iz Dobrejanca. Ivo adžija moli boga da mu podari „jedno muško čedo“:„Da je živo petnaest godina.
Kad nastupi šesnaesto leto,
će ga koljam za kurban pred boga!“Ivo je poštovao zadatu reč. Kad je sinu bilo petnaest godina, šalje ga u planine da pripremi sve što treba za kurban. Dramatičano je opevana žrtvena procedura:I nabere do dva kola drva,
i odseče do dve dobre soje,
i odseče aršin sprema sebe,
i naklade do dva silna ognja.
Ozdol ide Ivo adžamija,
u ruke mu nošče belokorče,
i uhvati sina Kostadina,
pa mu vrza ruke naopako,
pa mu vrza toja crni oči,
pa ga baci u zelenu travu.Otac je do dna duše potesen što mora da žrtvuje sina: „Sluze roni, bistra reka teči“. U tom trenutku vila je viknula sa planine da poštedi „sinče Kostadinče“, a da „uvati do dva, do tri ovna“ i da ih zakolje „za kurban pred boga“. Kraću i zgusnutiju pesmu peva starica Mileva Jović iz Golemog Sela. Majka Vidosava je obećala bogu da će žrtvovati sina „kad nastupi šesnaesto leto“. Ali kad je majka zasekla drvo za ražanj, ozledila je ruku svoga sin „i kapnala kapka krv na drvo“, a koja je bila dovoljna „za kurban pred boga“.Bog je ovim pesmama iz Poljanice, nesumnjivo, zamenio veliko htonično božanstvo iz paganizma.
(Nastaviće se)(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)(priredio Dejan Dimić)
PROFILProf. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
