Neminovno je da ovog mladog pozorišnog reditelja čeka svetla budućnost. Jug voli da uživa u svakom svom danu okružen prijateljima, ali čak i tada analizira svet oko sebe koji ga neprestano inspiriše da menja svoju okolinu. Kada ga jednom upoznate, nećete ga tako lako zaboraviti. Nasmejaće vas sa jako malo truda i poželećete da ga upoznate malo više. Vranje News prenosi intervju koji je Đorđević, inače Vranjanac, dao magazinu "Oblakoder".
Ako ga pratite na Instagramu sigurno već znate da samo otvaranjem njegovih storija počinje jedna pozorišna predstava puna uzbuđenja.
Uvek budno oko ovog mladog reditelja beleži svakodnevne situacije sa posebnim osećajem za estetiku.
Sa Jugom Đorđevićem razgovarali smo o obrazovanju, pozorištu, planovima i motivaciji.
Oblakoder: U kom trenutku je pozorište postalo tvoj izbor?
Đorđević: Nažalost, ne mislim da je u mom slučaju to bila stvar izbora. Od trenutka od kada sam počeo da percipiram svet koji me okružuje, te dve stvarnosti (pozorište i život) su se aktivno preplitale.
Tako da ih nikada nisam percipirao kao dve zasebne stvarnosti već kao jednu celinu.
U prevodu, mama mi je glumica.
Kako izgleda slika stanja pozorišne scene u Srbiji iz oka Juga Đorđevića?
- Proizvoljno u svojoj suštini. Bez vizije, strategije, kocepta, ideje, bez konzistentnosti itd.
Koje delo te je najviše inspirisalo za rad i zašto?
- Svi pozorišni komadi na kojima sam do sada radio su u meni budili poriv da se njima bavim. Baš zbog toga nalazim da mi je teško da izdvojim jedan koji me je najviše inspirisao.
Sa Keplerom, (Kepler 452-b Tijane Grumić u Narodnom pozorištu Bora Stanković u Vranju) svojim prvim komadom, sam pokušao da filtriram moj strah od gubitka roditelja, kao i suočavanje sa identičnom emotivnom sitacijom kroz koju prolazi jedan od likova u drami, a koju sam ja u tom trenutku proživljavao na ličnom nivou.
Kod Fikusa (Kako održavati fikus Ognjena Obradović u užičkom Narodnom pozorištu) je bila nešto drugo, tu sam probao da odgonetnem svoju ličnu frustraciju i fascinaciju ljudima koji medijski eksploatišu svoju decu.
Sa Triptihom (Triptih o radnicima, Sare Radojković, Strahinje Madžarevića i Tijane Grumić u Gradskom pozorištu u Čačku) je bila specifična situacija. Dobio sam poziv da režiram komad kojim će se otvoriti jedno novo pozorište, to je bio povod i inspiracija da pisci napišu komad o pripadnicima najnižeg društvenog sloja svakog savremenog društva.
O radnicima koji bivstvuju u tri različita vremenska, narativna toka, a opet jezivo žive istu sudbinu iznova i iznova i iznova. Komad na kojem trenutno radim Dolče vita Jelene Paligorić u Madlenianumu me inspiriše da prvi put u svojoj pozorišnoj poetici uvrstim eskapizam kao inicijalni motiv za stvaranje predstave.
Da ti sutra ponude rad u inostranstvu, da li bi prihvatio?
- Ne mislim da umetnost, a pogotovu pozorišna umetnost poznaje geografske određenosti kada je u pitanju polje stvaranja.
Stoga sebe vidim da radim tamo gde su mi uslovi za rad omogućeni i gde sam okružen saradnicima koji mi veruju, kojima verujem i koji mogu da isprate moju viziju.
Da li je to Nemačka, Madagaskar, Albanija, Kina ili Peru meni zaista ne predstavlja nikakav problem.
Ako me sa druge strane pitate da li bih voleo da radim u produkciono/logističkim uslovima koji nisu kao ovde kod nas, reći ću vam da je to jedina stvar kojoj u ovom trenutku težim.
Teško je raditi ovde – glumci rade po tri projekta paralelno, a direktni partneri na sceni sretnu tek na generalnoj.
Budžeti su ispod granica pristojnosti, tehnički sektor prima minorne plate, a ljudi na čelima pozorišnih kuća prema istim se ponašaju kao da su njihova privatna prćija. To prosto nije produktivno i nije zdravo raditi u takvoj okolini.
Koliko je fakultet doprineo oblikovanju tebe kao reditelja?
Moraće da prođe još par godina da shvatim da li je i koliko FDU imao uticaja na formiranje mene kao reditelja.
Dugo sebi nisam dozvoljavo da se nazivam rediteljem. Smatrao sam da mi ta titula ne pripada dok ne uradim nešto iza čega mogu da stanem.
Kada se sa ovim iskustvom osvrnem na period studiranja uviđam da me i dalje nije napustio taj odnos prema režiji kao prema jednoj velikoj društvenoj igri u kojoj postoje neka pravila koja svi mi na FDU na početku naučimo.
Sa druge strane, apsolutno je na nama da odlučimo da li ćemo se kasnije tokom igre zvane pozorišna režija držati tih pravila ili ih kršiti i smišljati neka nova.
Ja više pripadam ovoj struji koja krši pravila i smišlja nova, barem sebe tako doživljavam. I to je neka vrsta oblikovanja zar ne?
Koja je trenutno najbolja predstava koju možemo da pogledamo u beogradskim pozorištima?
- Šilerovo Lolićevska Marija Stjuart Narodnog pozorišta.
Gde najviše voliš da lutaš kada to nije pozorište?
- Vračarskim bistroima, svuda gde se jede dobra hrana.
Šta te najviše pokreće?
- Vikend sesije sa grupom prijatelja i beleženje svakog narednog Instagram storija.
Sa kojim glumcem/glumicom bi jako voleo da radiš, a nisi do sada?
- Jako bih voleo da radim sa generacijama mladih glumaca koji tek dolaze. Volim inovativne interpretacije koje ne robuju glumačkim kanonima i idejama o velikim glumcima.Više volim male glumce i njihovo unikatno Ja!
Autor teksta: Natalija Aleksić
Autor fotografija: Miljana Niković
