Kardinalovi napredni đaci - o izmenama krivičnih zakona

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Ministarstvo pravde pokrenulo je početkom meseca javnu raspravu o nacrtima zakona o izmenama i dopunama dva veoma važna zakona – Krivičnog zakonika (KZ) i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP).

Za 12 godina aktuelne vlasti KZ se menja već šesti a ZKP čak osmi put, ali uprkos mnoštvu ranijih izmena oba nacrta zakona su veoma obimna.

Posebno ZKP koji ima preko 200 članova kojima se, menjanjem, dopunjavanjem ili brisanjem interveniše u još veći broj postojećih članova.

Bilo bi uputnije doneti kompletno nov ZKP: inače, imaćemo pravi „pačvork“ zakon, težak za čitanje čak i sudijama i advokatima a kamoli laicima, građanima.

Nacrt izmena KZ-a sa sedamdesetak članova jeste manjeg, ali ne i malog obima, i njegovo ozbiljnije komentarisanje bi tražilo mnogo više vremena i prostora od raspoloživog, pa ću se i sa njim u vezi, od mnoštva najblaže rečeno spornih stvari, osvrnuti samo na dve koje su privukle posebnu pažnju javnosti

Vrlo brojne reakcije izazvala je norma koja najavljuje brisanje čl. 136 KZ-a (iznuđivanje iskaza) jer je dobar deo javnosti doživeo kao dekriminalizaciju, čak legalizaciju iznuđivanja iskaza.

Poznato je da se sa problemom faktičke nekažnjivost službenih lica koja praktikuju torturu suočavamo odavno a da aktuelna vlast ne želi da ga rešava: ona ga umanjuje i „gura pod tepih“.

I kad se pokrenu, postupci protiv službenih lica zbog raznih oblika zlostavljanja sprovode se indolentno, a do zastarevanja krivičnog gonjenja dolazi gotovo po pravilu.

Faktičko stanje je „dovoljno“ loše, formalna dekriminalizacija ili legalizacija bi bila zaista bukvalno skandalozna.

Zato, na sreću, to zapravo i nije planirano.

U obrazloženju nacrta se kao razlog za brisanje čl. 136 navodi da je isto krivično delo sadržano i u odredbama čl.137 KZ-a (zlostavljanje i mučenje) pa ga kao suvišno treba obrisati.

Istina je, i službeno lice i sila, pretnja ili drugi nedopušten način, kao i namera da se iznudi iskaz navode se i u čl. 137 koji se želi zadržati.

Ali dela ipak nisu opisana na identičan način.

U čl. 137 postoji i kvalifikativ, koga u čl. 136 nema – „veliki bol ili teške patnje“.

To može da otvori pitanje – da li bi naša i inače indolentna tužilaštva primenu sile, pretnje ili drugog nedopuštenog načina od strane službenog lica u cilju iznuđivanja iskaza smatrali relevantnim samo ako nanese „veliki bol ili teške patnje“, a inače ne?

A to, pogotovo u uslovima čestih teških zloupotreba i prekoračenja ovlašćenja, nikako ne bi smela biti intencija.

Ali svakako najviše pažnje, sasvim zasluženo, privuklo je najavljivanje novog krivičnog dela, čl. 343 A (objavljivanje materijala kojim se savetuje izvršenje krivičnog dela) koje je artikulisano na zaista neverovatan, nedopustiv način.

Inkriminiše se, uz pretnju zatvorom do tri godine, „činjenje dostupnim, posredstvom informacionih tehnologija ili na drugi način, materijala koji sadrži uputstva ili savete u cilju izvršenja krivičnog dela“.

Pa još i „posredovanje“ u pristupanju tom materijalu.

Pa čak i samo „svesno pristupanje“ materijalu!

Bez obzira da li je to objašnjivo zlom namerom ili diletantizmom kreatora, ova odredba sve što bi trebalo da je relevantno ostavlja nejasnim.

Šta sve može biti „materijal koji sadrži uputstva i savete za izvršenje krivičnog dela“?

Da li npr. i sudska presuda u kojoj se, u obrazloženju, detaljno opisuje način izvršenja nekog krivičnog dela? Ili kriminalistički roman?

Na koja se krivična dela „savetovanje“ odnosi? Na sva?! Ko je „posrednik“?

Zar svako ko podeli nečiju objavu na društvenim mrežama?! Šta je „svesno pristupanje materijalu“?

Kako se razlikuje „svesno pristupanje“ od „nesvesnog“?

Zar se, kao u vreme inkvizicije, i samo čitanjem nekog teksta može izvršiti krivično delo?!

Nije slučajno da u najavljenom novom krivičnom delu mnogi prvenstveno vide lako upotrebljiv instrument za krivični progon ljudi koji preko društvenih mreža pozivaju i daju uputstva u vezi sa često aktuelnim protestnim okupljanjima građana ili onih koji te pozive dele.

Ili čak samo čitaju!

Kad su mi novinari zatražili komentar ove karikaturalne normativne konstrukcije rekao sam da me asocirala na reči koje pripisuju čuvenom ministru Luja XIII, kardinalu Rišeljeu: „Dajte mi nekoliko redova teksta napisanog i potpisanog rukom makar i najpoštenijeg čoveka, a ja ću u tome naći razlog da ga obesim.“

Autori izmena KZ-a su „napredniji“ od kardinala, idu korak dalje, njima nije potrebno čak ni da napišete i potpišete tekst, dovoljno im je i da ga samo pročitate pa da vas strpaju u zatvor.

Na sreću, smrtna kazna je u Srbiji ukinuta.

Šalu na stranu, jer i nema joj mesta, nije potrebno biti pravnik, i svaki objektivan laik može da vidi da bi ovako definisano krivično delo podrazumevalo rizik po pravnu sigurnost i ljudska prava, bilo gde.

A u zemlji čija javna tužilaštva su već pokazala očiglednu spremnost da postupke građana koji su, čak i to samo eventualno, prekršaji protiv javnog reda i mira, kvalifikuju i gone kao teška krivična dela, kao napad na ustavno uređenje, podrazumevalo bi više od rizika – izvesnu, direktnu i ozbiljnu opasnost.

 

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd