Pejšns, pacijentu, pejšns

Poznato je da se, između ostalog, kvalitetom zdravstvenog sistema procenjuje nivo zadovoljenja potreba ljudi u društvu.

To se odnosi, takođe, i na Srbiju, čiji je zdravstveni sistem u specifičnoj tranziciji.

Po uzoru na od društva sa integralnim tržišnim regulacionom mehanizmom, naše zdravstvo se procesno institucionalno i organizaciono preoblikuje.

Uvođenjem privatnog sektora, desile su se krupnije promene.

Deo promena povezan je najviše sa ponudom zdravstvenih usluga.

Porast i raznovrsnost zdravstvenih usluga doveo je do novog (poboljšanog za pacijente) kvaliteta, povećane cene zdravstvenih usluga, revredovanja i motivacije lekara, pa i izvesne konkrencije

Ujedno, povećana je osetnije tražnja stanovništva za zdravstvenim uslugama, pre svega zbog vremešnosti.

Tako je nastala neravnoteža.

Naličje tih promena i situacije je osetno oslabljene javnog sektora u više vidova.

Zdrsvstveni sistem je postao hibridan, protivrečan, čak i paradoksalan.

Time su postali najpogođenji penzioneri, kao jedna od tzv. ranjivih i ugroženih grupacija.

Kolega, ekonomista u penziji, imao je upornost da sračuna da je on do penzionisanja sa 65 godina starosti platio za zdravstvene doprinose oko 78.000 dolara.

Pritom je korektno preračunao dinarske uplate u dolare i eliminisao godine megainflacije.

Toliko su platile za njega i organizacije u kojima je radio.

Žalio se da sada ne može da dobije korektnu zdravstvenu uslugu.

Lečenje u javnom sektoru je, pre svega, neadekvatno zbog lista čekanja.

Ono je dugo i neizvesno.

U privatnom sektoru, usluge su mu cenovno u većem broju slučaja nedoplative.

Privatno osiguranje je nedostupno i papreno, zbog godina itd.

Uz ove finansijske i cenovne distorzije idu i organizacione i institucionalne.

Paradoksalno je kada dobijete recept od privatnog lekara, morate da se maltretirate i idete po odgovarajući recept kod svog izabranog lekara.

Da ovaj prilog ne bude bez predloga i mimo mogućnosti prilagođavanja, inicira se početna ekonomska ideja.

Ako je cena rada lekara osnovno merilo i ako se hoće da izbegne protivrečnost između usluga u javnom i privatnom sektoru; onda se može pristupiti procesu ujednačavanja.

Jedna od prvih mera mogla bi da bude tarifiranje satnice lekara.

Mogla bi da se ustanovi objektivizirana vrednost radnog sata u evrima, počev od lekara opšte prakse do vrsnih specijalista.

Takođe i da, kako su podjednako položili Hipokritovu zakletvu, lekari u oba sektora imaju pravo da propisuju recepte koje će priznavati RFZO.

Na prilagođenim zdravstvu valja raditi organizovano i sistematski, kako bi što pre i što više svi imali kvalitetnije usluge.

To je posebno značajno i vredno za one ljude koji nisu imali mogućnost privatnog osiguranja.

Za pacijente je važilo objašnjenje da imaju taj naziv, jer moraju da budu strpljivi.

To još uvek važi u javnom sektoru (duže vremena monopolizovanom bez konkurencije).

Nasuprot tome, u privatnom sektoru, komercijalizovanom sa elementima konkurencije, bivši pacijenti se tretiraju kao klijenti i ne moraju da budu toliko strpljivi.

U oba slučaja bitno je da budu zadovoljni korisnici zdravstvenih usluga i njihovi pružaoci u jenom uređenijem i solidarnijem sistemu.

 

(Autor je publicista, poreklom Vranjanac)