Kafkijanska klopka
Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.
Državljanin Turske Edževit Piroglu štrajkuje glađu u jednom prihvatilištu za strance u Srbiji, od februara ove godine.
Ima 49 kilograma, u teškom je stanju.
Nije smešten u bolnicu, iako su njegovi zastupnici to tražili.
Visoki sud Republike Srbije – Apelacioni sud u Beogradu (posebno odeljenje za organizovani kriminal) – doneo je 30. maja 2023. godine odluku kojom se odbija izručenje Piroglua pravosuđu Turske.
Jedan od uslova za izručenje jeste postojanje dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je lice čija se ekstradicija traži izvršilo krivična dela zbog kojih je ekstradicija i zatražena.
Republika Turska je optužila Edževita Piroglua da je član terorističke organizacije, da je pokušao da izvrši pljačku i teško oštećenje tuđe imovine, kao i da je izvršio delo oružane paljbe.
Apelacioni sud u Beogradu je zaključio da nema dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da su ova dela zaista izvršena.
Ovu svoju ocenu sud je zasnovao na tome da su dokazi navedeni u zamolnici za ekstradiciju – izjave svedoka; da su delovi tih izjava selektivno navedeni u turskoj optužnici; da se iz citiranih izjava svedoka ne može utvrditi gde, kad i pod kojim okolnostima su izvršene radnje koje se Pirogluu stavljaju na teret; da iskazi svedoka nisu dostavljeni pravosuđu Srbije u formi u kojoj moraju biti po našem Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Na osnovu ove sudske odluke, opravdano je zaključiti da je Edževit Piroglu slobodan čovek.
Ali nije, u Srbiji je lišen slobode u prihvatilištu za strance jednim nizom kafkijanskih poteza policijske administracije, javne i nejavne.
Navodno je pre donošenja sudske odluke o odbijanju ekstradicije, u aprilu 2023. izvršena procena „bezbednosnog rizika“ ovog turskog državljanina.
Pa je na osnovu te procene početkom 2024. Direkcija policije – Uprava granične policije donela rešenje da se Piroglu upućuje u prihvatilište za strance.
Potom je policija donela novo rešenje u aprilu kojim se boravak Piroglua u prihvatilištu za strance produžava za još 90 dana, koji teku paralelno sa njegovim štrajkom glađu.
Ovo rešenje je obrazloženo time da je njegov boravak u Srbiji nezakonit. A nezakonit je zato što nema odobren privremeni boravak, kao ni drugi zakonski osnov da boravi u Srbiji, a sve to u cilju „prevencije kriminala i unapređenja zaštite javne bezbednosti“.
Dobro. Ali, istim ovim rešenjem naloženo je Pirogluu da napusti teritoriju Srbije „odmah“ – rok koji u pravnom poretku Srbije ne postoji.
A on nije mogao da napusti Srbiju „odmah“ zato što je bio zatočen.
Dakako – napuštanje odmah je isključeno samim tim što mu je prinudni boravak u prihvatilištu za strance „odmah“ tim istim rešenjem produžen.
Ili, ako bismo to isto objasnili drugim rečeničnim obrtima: napusti Srbiju smesta, iako te prinudno zadržavamo u Srbiji, upućujući te prinudno u prihvatilište.
Dakle, policija tvrdi da je boravak Piroglua u Srbiji nezakonit, a onda ga „zakonito“ sopstvenom odlukom upućuje u prihvatilište.
Koje je u Srbiji.
On je i dalje tamo po policijskom rešenju, uprkos tome što je sudska odluka o odbijanju ekstradicije pravnosnažna već gotovo godinu dana.
Protiv prvog policijskog rešenja zastupnik Edževita Piroglua pokrenuo je prvi upravni spor pred Upravnim sudom početkom ove godine.
Po zakonu, sud je bio dužan da donese odluku u roku od 15 dana.
Odluku nije doneo ni danas, posle prvih 90 dana Pirogluovog prinudnog boravka u prihvatilištu, obesmislivši time i žalbu i ljudsku slobodu.
Drugi upravni spor pokrenut je pred istim visokim sudom Srbije 16. aprila 2024. protiv policijskog rešenja o novom produženju boravka u prihvatilištu za strance. Ponovo, Upravni sud je bio dužan da odluči o ovoj tužbi u roku od 15 dana.
Taj rok je prošao, sud odluku još nije doneo.
Zašto se Edževit Piroglu prinudno zadržava u Srbiji, iako je zahtev za njegovu ekstradiciju sudski pravnosnažno odbijen?
Kako se može objasniti protivzakonito oduzimanje slobode?
Kome je važno da on ne izađe iz Srbije, i to veoma važno, uprkos tome što mu je naloženo da negde ode „odmah“?
Piroglu bi rado da se drži podalje i od Turske i od Srbije.
Zato je već ranije pokušao da sa tuđim pasošem ode iz Srbije – „odmah“, pa je bio uhvaćen, osuđen za protivzakonit prelazak državne granice i izdržao jednogodišnju kaznu u sremskomitrovačkom zatvoru. I preživeo.
A danas polako umire.
Zašto? Zato što je „jednostavnije“ pustiti ga da umre, nego poremetiti „specijalne odnose“ dva autoritarna režima.
Ta, to je već poslovica: сть человек есть проблема, нет человека нет проблема!
(Autorka je profesorka prava)
Foto MC Beograd