Deset godina bez Mirka Đorđevića

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Izlaganje na skupu „Živa reč“ posvećenom deceniji bez Mirka Đorđevića (2014-2024), koji je održan 18. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Mirko Đorđević i ja smo vršnjaci i kolege po osnovnim studijama, obojica smo studirali književnost. Ja sam se posle otisnuo u etnologiju, a Mirko u sociologiju religije.

Međutim, i u mojoj etnologiji i u Mirkovoj sociologiji vidljiv je uticaj našeg osnovnog književnog obrazovanja.

Nismo se poznavali u vreme studija.

Upoznali smo se tek krajem sedamdesetih.

Ako se dobro sećam, to je bilo posle jednog razgovora o Dostojevskom i ruskim religijskim misliocima u Domu omladine.

Sagovornik mu je bio Nikola Milošević.

Govorilo se o Šestovu, Solovjevu, Berđajevu…

Sećam se da sam bio impresioniran Mirkovom upućenošću u ovu lektiru.

U to vreme rasprave o književnosti i religiji, kao ova o Dostojevskom i ruskoj religijskoj misli, nisu bile vidljivo povezane sa aktuelnim političkim i društvenim događajima u Jugoslaviji. Mirkovo interesovanje za ove teme bilo je – po svoj prilici – podstaknuto impulsima njegovog intelektualnog razvoja.

On se već tada, kako bi se danas reklo, autovao kao hrišćanin, kao pravoslavni vernik.

Desetak godina kasnije, počev od kraja osamdesetih, Mirkovo poniranje u srž ruske i uopšte pravoslavne religijske misli pokazalo se kao izuzetno korisna priprema za tumačenje tada nastalih novih odnosa između crkve i države u Srbiji. Mirko se od tada ističe kao jedan od najoštrijih, najuverljivijih, najdoslednijih kritičara politike Srpske pravoslavne crkve, a njegova kritika je bila i do danas ostala posebno ubedljiva zato što je dolazila od čoveka koji raspolaže zavidnim znanjem o istoriji i filozofiji hrišćanske i pravoslavne crkve, koji je pri tom pravoslavni vernik.

Ovde večeras ima ljudi od mene mnogo kvalifikovanijih za tumačenje i ocenu Mirkovog odnosa prema Srpskoj crkvi.

Ja ću reći samo nekoliko reči o tome kako sam ja shvatio, šta je za mene značio Mirkov kritički prikaz uloge Srpske crkve u obnovi nacionalizma u Srbiji i u ratovima devedesetih. Jer i ja sam se bio zainteresovao za taj novi, nanovo oživljeni srpski nacionalizam, pa su Mirkova mišljenja o crkvi i nacionalizmu devedesetih za mene bila i ostala izuzetno korisna.

A imao sam mogućnost ne samo da čitam šta on piše, nego i da slušam šta govori na tribinama u kojima smo zajedno učestvovali, a koje je najčešće organizovao Peščanik.

Da pomenem ovde samo televizijsku seriju o crkvi, politici i ratu – pod naslovom „Zašto se u Crkvi šapuće“ – koju je 2005. godine pripremio Peščanik, to jest, koju su pripremile urednice Peščanika Svetlana Lukić i Svetlana Vuković.

Kasnije su one objavile i knjigu sa transkriptima izlaganja učesnika ove serije. Mislim da je Mirkov doprinos ovoj seriji i ovoj knjizi bio izuzetno značajan. Kao i doprinos ovde prisutnog Milana Vukomanovića.

Mirko je vrlo rano uočio ono što je po njegovom mišljenju bio osnovni problem kad je reč o odnosu između Srpske crkve i nacionalizma.

Taj problem je, objasnio je on, u tome što je Crkva prihvatila jedan ideološko-politički obrazac u kome je ona „više nosilac i čuvar srpstva“, odnosno čuvar ideološke osnove srpskog nacionalizma, nego što je čuvar hrišćanskih vrednosti.

On je bio među prvima koji su utvrdili da je do promocije Srpske crkve u lidera borbe za takozvano „srpstvo“ došlo uz veliku podršku političke i kulturne elite u Srbiji i da je taj savez crkve i elite nastavljen i posle promena od 5. oktobra, dakle, posle Miloševića.

Ovo svoje mišljenje Mirko je potkrepio raznim primerima.

Među njima je i jedan zaista rečit – poslednje obraćanje Vojislava Koštunice u ulozi šefa države 2008. godine, kad je izjavio: „Što se nas tiče, srpske države i srpskoga naroda i crkve mi ćemo ići samo jednim putem koji je trasirao naš večiti putovođa Nikolaj, koji je vazda sa nama i vazda će biti s nama.“

Da ne znam da je ovo izjavio Koštunica, bio bih ubeđen da su ovo reči nekog srpskog episkopa.

Ali ovaj jezik srpskog nacionalizma, koji hoće da bude vanvremen, u jednom zauvek datom stilu u jednoj zauvek datoj leksici, lako prevari čoveka, vazda ga prevari.

Mirko je primetio i to da je Crkva, priklanjajući se kultovima i mitovima nacionalizma, prihvatila ideološko-politički obrazac koji je u najvećoj meri uobličila srpska nacionalno-populistička književnost.

Njegova briljantna analiza „Knjige o Milutinu“ Danka Popovića, objavljena u knjizi „Srpska strana rata“, 1996. godine, ostaje jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji, doprinos kritičkom tumačenju ove književnosti, književnosti koja se nudi kao medijum nacionalnog duha, nacionalne istine o čoveku, o istoriji, o dobru i zlu.

Ova mala Mirkova analiza „Knjige o Milutinu“ svedoči o tome da je on, zajedno sa Nebojšom Popovim, bio jedan od prvih tumača srpskog populizma osamdesetih i devedesetih godina, dakle još u vreme kad se o populizmu nije tako često govorilo kao danas.

Uprkos tome što je Srpska crkva devedesetih godina zapostavila svoju hrišćansku misiju i priklonila se nacionalizmu, Mirko Đorđević se nadao da će se ona dozvati sebi, uraditi ono što se od jedne hrišćanske crkve očekuje u vremenima zla, u vremenima ratova, a očekuje se – odnosno Mirko je očekivao – da će Srpska crkva predvoditi vernike u posleratnom pomirenju država i naroda, u pokajanju za počinjene zločine.

U emisiji „Zašto se u Crkvi šapuće“, on je ispričao da je posle rata u Bosni predložio Srpskoj pravoslavnoj crkvi da patrijarh sa upaljenim svećama i sveštenstvo uz zvonjavu zvona krenu pešice preko Zvornika do Srebrenice.

Znao je Mirko da predlaže pravu stvar, ali znao je takođe da je njegov predlog neprihvatljiv za crkvu koja se stavila na raspolaganje ratobornom srpskom nacionalizmu.

Znao je da će se pre Hrist ponovo vratiti među ljude nego što će se jedna takva crkva pokloniti žrtvama genocida u Srebrenici.

One koji će zajedno sa njim ustati protiv zločina, koji se ne mire sa zločinima počinjenim devedesetih, Mirko će naći na drugoj strani.

Da, dogodilo se nešto paradoksalno.

Hrišćanin Mirko Đorđević svoje bližnje, sem retkih izuzetaka, nije našao u Crkvi, ali ih je našao u antiratnom i antinacionalističkom krugu ljudi, poznatom po imenu Beogradski krug, dakle, u krugu ljudi iz koga je potekla ideja o Drugoj Srbiji kao zemlji koja ne prihvata da su zločini počinjeni u njeno ime herojska dela.

Njegov primer pokazuje da je među različitim idejama o Drugoj Srbiji bilo mesta i za ideje o Drugoj Srpskoj crkvi.

 

(Autor je etnolog i antropolog).

Foto Fejsbuk profil Ivana Čolovića