Idemo u EU, ali da nikad ne stignemo

Tekst je izvorno objavljen na veb sajtu Nove ekonomije

Radikalskom režimu je Evropska unija potrebna, ali nikako ne želi da Srbija u nju stvarno uđe, već da ostane večiti kandidat.

Zato više od decenije sve čini da Srbija uopšte ne uđe u EU, nevešto fingirajući da smo baš tamo krenuli.

Kako to i zašto? Evo nekoliko podataka. Najveći spoljnotrgovinski partner Srbije je upravo Evropska unija, sa ukupnim udelom od 54 odsto.

Od 2009. do 2022. vrednost srpskog izvoza u EU je skoro pa učetvorostručena.

Dakle, to je najveće tržište za najbolja srpska preduzeća koja su u stanju da prodaju na zahtevnom evropskom tržištu.

Još par stvari: od ukupnih stranih direktnih investicija koje su od 2010. do 2022. ušle u Srbiju, skoro 59 odsto je iz Evropske unije, nešto preko 20 milijardi evra.

Evropske kompanije, kao najveći investitori i strani poslodavci, kod kojih radnici ne rade u pelenama, uplaćivale su poreze, donosile nove tehnologije, generisale privredni rast.

To su sve velike koristi.

Ali kad je Evropski parlament reagovao zbog epohalnih izbornih manipulacija, jasno poručujući vlastima da se sa tim ne slaže jer to nisu evropske vrednosti i da svaka vlast koja želi da bude legitimna mora omogućiti građanima slobodno izjašnjavanje na izborima, tehnička predsednica Vlade Republike Srbije osula je po njima drvlje i kamenje.

Mnogo je ljuta, a nije joj ni jasno zašto se EU meša i odakle joj uopšte pravo da nama šalje specijalnu misiju za istragu nepravilnosti na izborima. Dok sam ja ovde, to neće moći, grmi Brnabić.

Nije uspela da shvati prostu činjenicu: ako ste se sami prijavili da vas prime u neku organizaciju, kao što se Srbija prijavila da postane član EU, onda morate poštovati pravila koja tamo već postoje i koja i svi ostali članovi poštuju.

Ne možete nametati svoja pravila. Osim toga, ako ste sami pozvali posmatrače na izbore koje organizujete, to valjda znači da unapred priznajete njihove nalaze. Ili ih priznajete samo ako vam idu u prilog?

Ako ništa drugo, ovo je dovoljan dokaz da ova radikalska vlast nikad iskreno nije želela da Srbija uđe u EU, jer bi time morala da poštuje pravila koja tamo važe.

To je i suština dosadne reči „poglavlja“, sada „klasteri“: svako od njih podrazumeva da svoju zemlju uskladite sa pravilima koja važe za sve ostale zemlje članice EU, u različitim oblastima.

Pre svega u vladavini prava. A pod tim uslovima teško bi naprednjaci zadržali vlast.

Zato je napredak Srbije tako mizeran. Od 2012. godine, kad je Srbija postala kandidat, od 35 poglavlja otvoreno je 18, ali su zatvorena (dakle završen posao) samo dva.

Od 2019. godine, punih pet godina, nije otvoreno ni jedno jedino poglavlje. Više se vlast i ne pretvara da nešto pokušava.

Jasna je tendencija da ovim tempom Srbija u EU ne uđe nikad.

Još jedna potencijalno jako nezgodna kontrola lako može doći u Srbiju: osim što je najavljena mogućnost obustavljanja daljih uplata Srbiji iz pretpristupnih fondova EU, a u pitanju su stotine miliona evra, po vlast je i gore ako se u Srbiju upute kontrolori koji će pročešljati kako su dosadašnje donacije potrošene.

EU inače ima nezgodan manir da traži dosledno poštovanje ugovora i strogo namensko trošenje novca.

Kad znamo način na koji ova vlast, sa samim predsednikom na čelu, postupa sa novcem građana – dele ga i troše po nahođenju, od „helikopter mani“ fenomena, do gradnje stadiona dok nemamo kanalizaciju – nije nelogično očekivati da se i sa novcem EU slično postupalo.

A ova organizacija to baš ne toleriše.

Jasno je da Aleksandar Vučić u novim okolnostima ne ume da se snađe.

Podršku Evropske unije je izgubio, to je jasno, mada se ništa dramatično neće desiti baš sutra niti preko noći, ali se lokomotiva okrenula na drugu stranu, pošto je sada u svemu preterao.

Samo što Aleksandar Vučić nije ni mogao drugačije, zbog greške ugrađene u njegov sistem vladanja. Morao je jednog trenutka doći u ovu situaciju. Kako?

Evo ovako: da bi uopšte mogao da vlada, morao je da ukine sve demokratske principe koje je bio u stanju da ukine.

Da nije ukinuo slobodu medija i stavio pod gvozdenu kontrolu sve najveće medije, narod bi saznao za sva nepočinstva, pljačke, krađe, prevare, bezakonje, a upravo na neznanju njegova vlast i počiva.

Ne bi mogao da „gostuje“ po svim televizijama kad hoće, koliko hoće, da priča šta hoće i izgovara najviše neistina u jedinici vremena ikad, neometan od osoba koje se izdaju za novinare.

Sve je učinio i da podrška građana prema priključenju EU konstantno pada i sada taj put podržava njih svega 46 odsto, dakle nema većinu.

Zašto, pa zato što je upravo Vučićeva medijska mašinerija sve učinila da građane odvrati od EU.

Ni sama Unija nije u tome nevina, naprotiv.

Dugotrajnom podrškom Aleksandru Vučiću, koji sprovodi sve suprotno od vrednosti na kojima EU formalno počiva, odvratili su i debelo razočarali čak i ovdašnje evrofanatike.

Ponašanje EU s pravom je protumačeno kao preterano licemerje i svesno saučesništvo u ovom devastiranju zemlje Srbije.

Sada i to treba popravljati.

 

(Autorka je novinarka, urednica je Nove ekonomije)

Foto MC Beograd