Ne/jednakost potrošača i toplana

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Iako su svi koji zaključe bilo kakav ugovor ili stupe u bilo kakav pravni odnos načelno jednaki, naravno da postoje (svakodnevne) situacije kada to baš i nije slučaj.

U prethodnih par godina je bio prilično aktuelan slučaj želje pojedinih građana da raskinu ugovor sa toplanama i isključe se sa mreže centralnog grejanja.

Ovaj slučaj jasno pokazuje kako u odnosima sa toplanama, pravilo jednakosti strana u ugovoru ostaje mrtvo slovo na papiru.

Ovo, jer pored čak i jasne zakonske odredbe, pojedine lokalne samouprave (kao osnivači toplana) u svojim odlukama postavljaju uslove za raskid ugovora sa toplanama koji su gotovo nemogući da se ispune.

Tako građani ostaju dužni da plaćaju račune iako se možda i ne slažu sa povećanim cenama pa bi želeli da pokušaju da se greju na drugi način.

Zakonska pravila

Pružanje usluga daljinskog grejanja je jedna od tzv. usluga od opšteg ekonomskog interesa.

To su one usluge koje se pomno prate od strane države ili ih sama država i pruža (el. energija, gas, grejanje i sl.) jer su svima nama bitne za svakodnevni život.

Kao takve svakako da zaslužuju poseban tretman, ali sa druge strane i građani zaslužuju da makar imaju pravo da odluče da li će da ih koriste ili ne - naročito kada dođe do poskupljenja.

U skladu sa tim i Zakon o zaštiti potrošača u članu 88 daje potrošačima pravo da raskinu ugovor o pružanju usluga od opšteg ekonomskog interesa ako nisu saglasni sa promenom cene, odnosno tarife, izmenom opštih uslova ugovora navedenim u obaveštenju trgovca, sa kvalitetom pruženih usluga i ako usluga nije pružena.

Osim uslova da do dana raskida pružene usluge plati, zakon ne nameće dodatne uslove potrošaču niti ostavlja prostor da takve dodatne uslove nameću drugi propisi.

Da je upravo to bila namera zakonodavca svedoči i predlog zakona iz septembra 2021. godine time što u delovima o usaglašenosti sa propisima EU ističe da je cilj člana 88 zakona da potrošačima omogući jednostavan i slobodan raskid ugovora (str. 447 predloga sa ovog linka).

Međutim, sa druge strane imamo Zakon o energetici. Ovaj zakon daje mogućnost lokalnim samoupravama da svojim aktima bliže urede prava i obaveze kupaca kod, između ostalog, i obustave isporuke toplotne energije iliti raskida ugovora.

U ovom zakonu stoji da bi lokalne samouprave te odluke trebalo da baziraju na aktu Ministarstva.

Međutim, makar prema stanju stvari u bazama propisa na sajtu Ministarstva Energetike, ovaj akt još uvek nije donet.

Možda je to i razlog zašto postoje ogromne razlike između pojedinih lokalnih samouprava u ovom domenu.

Odluke lokalnih samouprava

Pozivajući se na Zakon o energetici i Zakon o komunalnim delatnostima, lokalne samouprave su donele raznolike odluke kojima se utvrđuju različiti uslovi za obustavu isporuke toplotne energije.

Tako, u nekim opštinama/gradovima se traži od kupaca da, između ostalog: 1) pribave Saglasnost skupštine Stambene Zajednice, 2) izrade idejni projekat radi rekonstrukcije mašinskih instalacija i/ili toplotne podstanice u zgradi u kojoj se nalazi njihov stan, 3) da pribave saglasnost na ovaj idejni projekat, 4) da izvrše radove po idejnom projektu itd.

S druge strane imamo opštine/gradove gde se od kupaca jedino traži da izmire sve račune i ispoštuju otkazni rok od 30 dana, dok pak neki treći zahtevaju samo saglasnost Skuštine Stambene Zajednice i plaćanje jednokratne naknade za isključenje.

Posledice i predlog

Iz navedenog pregleda odluka lokalnih samouprava se čini da nema nikakvih osnova da neke od toplana zahtevaju od građana da preduzimaju komplikovane korake iz domena zakona o planiranju i izgradnji iako su toplane te koje su odgovorne za celokupan distributivni sistem.

Jer da je to neophodno u svakom slučaju, ne bi ni bilo opština/gradova kod kojih bi raskid ugovora bio moguć bez tih dodatnih komplikovanih i skupocenih stavki. Insistiranja da građani izrađuju idejne projekte, preduzimaju sami radove radi isključenja sa centralnog grejanja ukazuju na zloupotrebu dominantnog položaja koja je zabranjena kako članom 16. Zakona o zaštiti konkurencije tako i članom 14. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, na delu imamo i nejednako postupanje prema građanima samo na osnovu toga gde žive. Za ovakvo stanje na terenu bi mogla biti odgovorna država jer nije postavila sistem koji bi to onemogućio.

Imajući u vidu to da je srž problema u nedostatku istih pravila na nivou gradova i opština te i dobru praksu pojedinih od njih, u budućnosti bi u ovoj oblasti moralo doći do usaglašavanja pravila za raskid ugovora.

To usaglašavanje bi smelo ići samo u smeru da građani to mogu da urade samo na osnovu svoje izjave o raskidu, tj. onako kako ih na to ovlašćuje član 88 Zakona o zaštiti potrošača.

 

(Autor je advokat Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM)

Foto otvorenavratapravosudja.rs