Jelek Petera Handkea

Gledam kako Handke hoda, kako poluotvorenih očiju posmatra, a čini se kao da zatvara neko davno vreme, kao što svoj jelek zakopčava.

To bi mogao biti strah od stršljena, kao golmana od jedanaesterca što je strah; od neke teške, stare, mračne šume, bečke naročito,  ili odvajanja od dečaka iz alternativne grupe u mladosti kada je već dublje krenuo prema, na primer, Harolu Pinteru…

Ko bi znao? Mala je nit između postmoderniste Handkea i tradicionaliste Handkea.

Ko bi znao šta sve sadrži taj politički glas u njegovoj javnoj manifestaciji i njegovim knjigama, u čijim se simbolima mnogima, osim literarnog, nazire čudna, majstorski skrivana odbrana, a koja pojedinima deluje kao pravo nasilje?

Ovde ne iznenađuje stav i mišljenje zapada i prozapada, jer je kod njih sve to u službi modernog proročanstva, jedinog koje mora opstati na zemlji i na nebu. Za njih i naše slične i bližnje ništa vidljivo nije tačno.

Nevidljivo ih ne zanima.

Handke pak ne zna šta je sve Srbija. Ali, kaže: gleda, sluša, oseća… Misli da je u pravu, čak i kada se njegov odnos prema srpskim temama tretira kao idiotarija.

Razmišljajući o tom tihom hodanju i nenametljivom življenju, trpljenu donekle (ne vidim da su ga najbliži demantovali), nameće mi se biće blisko njemu ili obrnuto. Ne samo po hodu i ostalim sličnostima! Ne! Možda, najpre, po zakopčanom jeleku.

Bitno je, govorila bi nam stalno majka, da vam jelek bude zakopčan. Zbog svega. Svojoj je deci to govorila i uspevala je da značenje zakopčanosti ugradi kao kanon. Čak i ocu. Njega pak nisam videla sa otkopčanom košuljom.

On je to merio sa zapadnom kulturom, čak otmenom masonerijom, a ona sa zaštitom od prehlade ili suvišnog pokazivanja prsa. (Eto me stalno sa prslukom koji nije ni nalik na model onog jeleka iz mladosti. Niti na Handkeov. Moji su prsluci danas viđeni kao pajsijevski).

Zagonetnost toga prepoznavanja i sličnosti sa Handkeom ovih mi se dana rastumačila više preko sna no što sam mogla da razmišljam o oboma u ovoj buri od svoje muke, neke vrste odbrane i dokazivanja, čak do davanja uzoraka za DNK analize o svom rođenom detetu, a što je mnogima bila višegodišnja zabava. 

No, nije to tema!

Handke i moja majka potsetili su me na to. Oni su tema. Rekoh već: bliska bića. 

Prolazile su godine, grozdovi i vina u Velikoj Hoči, kao i cvetanje i zrenje jabuka u Ugljaru ili proleća i jeseni u baštama značajnog pisca oko Pariza, Berlina, Beča, negde oko Koruške…

Ruke moje majke bile su izbrazdane, obrazi, iako usahli, nežni i pomalo rumeni, kao kod devojčica… Drugi Handke!

A čudim se vazda i njegovom rumenilu, devojački nežnom licu i pored usahnulosti. Dakle, isti hod, pogled, ista tišina… Tajanstvo (tainstvo, reklo bi se)… Tromost u pokretu, a hitrina pogleda koja vidi visoko… I ona je lepo mislila i radila, često izlazeći iz koloseka očekivanog, kao što se o njemu piše.

Kad vidim kako je okupio svoju decu iako im majke nisu iste i koliko ona znaju ko su, da nevolje dolaze i odlaze, vidim moju majku Rumenu koja je nas okupljala, bez roptanja, raspoređujući nam sve po pravdi i potrebi. Svu decu Ugljara i Kosova da su joj dali na čuvanje i odgajanje, čuvala bi i odgajala.

Činila bi to tiho, kako je najbolje umela; pogledom i dodirom pomagala da rastu, da idu u daljine, u dubine i visine.

Znam da bi čitala Handkea.

Čak i kada joj se ne bi dopadalo što je podseća na sebe, zamerajući mu što nije vedriji, radosniji, čitala bi, kao što je čitala mnoge knjige koje nije razumela. Ili je razumela, ko zna? Stalno bi, čitajući, plakala. Vezivala se za priče u kojima ima nostalgije i magičnog obrta. Kao kod nje, kao u njenom životu.

Nije se bojala noći, samoće, nemaštine… Nije se bojala zmija. Nije ni naleta agresivnih komšija u najljućem prištinskom napadu, dok bi u transu rušili sve pred sobom, palili i ubijali, stvarajući sebi državu.

I kada ode pola sela, a pola ostade u mraku, kada su prazne ulice i zarasle u korov njive, kada je sve zanemelo, kada se strepi i čeka neko čudo, ona sadi cveće, pravi leje, čuva kvočke da ne napuštaju piliće…

Brojila je dane od i do Svetih Vrača, kada su je na svoj dan, novembra meseca odveli sa sobom. Otišla je spremna, lagano i tiho, baš kao što je i živela. 

- Plašiš li se nečega, pitali bismo je, uplašeni od onoga što dolazi?

- Plašim, rekla bi. Boga se plašim. 

Nismo ulazili u tu zagonetku, za neke i budalaštinu. Mislili smo da je ljuta na neko dete, da se srela sa nekom našom ili svojom greškom. I sve tako, uglavnom.

Da je ona ovih godina bila živa, sigurna sam da bi se njih dvoje sreli. Došao bi do nje da, onako ugljarski, popije kafu, kao ispod loze u Velikoj Hoči ili na doksatu orahovačke kule. Pili bi kafu i ćutali ispod našeg starog bagrema. Pili i ćutali.

Ništa se čudno ne bi osetilo kod njih dvoje, niti nerazumevanje, niti uzbuđenje. Susret bi bio biblijski, često mislim. Mnogima bi se činilo da bi to ćutanje bilo Handkeovo i Rumenino gledanje u ništa. Iza tog ćutanja napisao bi, znam, epsku hroniku tihe kosovske majke i pomajke, iza koje bi se opet reklo kako je brutalni političar, naklonjen gubitnicima, poput nje i svih nas. 

Možda bi joj govorio na pogrebu da su se sreli za života? Možda bi joj govorio i sada, kada bi znao da je postojala! Razmišljam da mu napišem da kada ponovo dođe na Kosovo (ako dođe), obiđe centar Ugljara i staro groblje. Tu je njen spomenik i njen uvek sveži lik. Prepoznao bi se. A iza toga pak, pošto danas nema veće nagrade od Nobelove koju je dobio, samo nebo bi mu bilo naklonjeno. 

Handke otkriva neobične trenutke. Zato, verovatno, onako sporo hoda, ne pomerajući se. Zato i vidi kada ne gleda. Zato i govori kada ćuti.

A Kosovo? A Metohija? To je opasno značajna krizna slika za mudrog pisca.

A zakopčan jelek? 

Vidi se, Handke je dobar momak sa jelekom kao zakopčanom kosovskom mapom. 

 

(Autorka je književnica iz Vranja)

Foto Vranje News