Ideja koju je opravdano ukrasti, a autoru ne bi smetalo

„Ima li smisla ovo što radim? Ceni li to neko? Hoću li ostaviti besmrtan trag? Vredim li uopšte?“...

Pitali su se mnogi veliki istorijski umovi, a pitamo se i mi danas.

Kada se vizija usitni na manje delove i disciplinovano se radi svakoga dana, velike su šanse da seona ostvari.

Tako su nastajali fascinantni pronalasci, remek dela, promene.

Danas uživamo u tim blagodetima, a njihovim stvaraocima se divimo, slikamo pored statua i murala, učimo o njima iz literature.

A šta je sa onima koje su takođe disciplinovano radile i još uvek tako rade svakoga dana, znajući da taj trud i posao nema uzvišenu viziju, niti stvara rezultat koji dobija javno priznanje?

Ako računamo ulične akcije deljenja osmomartovskih ruža, kompanijske zabave i ostala darivanja, onda nisam bila potpuno korektna.

Ali i dalje mislim da to nije prava mera kojom se izražava poštovanje ženama povodom 8. Marta.

Zato sam odlučila da vam predstavim ideju za koju mislim da to jeste.

Osmog i 9. marta Novi Sad priča priču o svojim značajnim sugrađankama, koje su svom gradu ostavile kulturni, stvaralački, herojski i humani pečat.

Kroz šetnju uz pratnju vodiča, obilaze se kuće gde su te Novosađanke živele, mesta gde su radile, korzoi kojima su šetale i bile rado viđene.

Priča se o njihovim delima kojima su inspirisale druge, podsticale, pomagale.

Neke su svoju slavu dobile jer su bile supruge nekog poznatog privrednika, političara ili umetnika, a zapravo su učinile više od onoga što se o tome zna.

A gde su tu obične „male“ žene, čija su imena (ne)važna?

Pa i one su tu, kao priča u priči.

Jer bez njihovih (transgeneracijski) prenešenih etičkih, kulturnih i drugih tekovina, bez pokazanog požrtvovanja zarad porodice, ne bi bilo ni velikih ljudi, ni velikih izuma.

Zato ih treba predstavljati, pokazivati, veličati. Ne jednog određenog dana u godini, već stalno.

Stalno!

To što su naučene da nešto MORA, da je nešto UVEK tako, a nešto NIKAD nije tako, to su stubovi kojima je omeđena njihova (samo)sloboda da budu i rade ono što žele.

Zamislite sada da oko tih stubova vrednosti postoji elastična traka. Kao neki ring. I u tom ringu je njihova VOLJA, koja želi da izađe, ali je traka žilava pa ih vraća nazad, obeshrabruje, umara. I na kraju dosadi, ali nezadovoljstvo ne jenjava.

Neke uspeju da traku olabave i tako prošire svoj domet. Ali samo one sa nadljudskom voljom uspeju da pocepaju tu traku i ostvare svoju viziju.

Ponekad mi se čini da možda, kao društvo, nismo uspeli da razumemo samu suštinu večitog unutrašnjeg nemira žena.

Pa se zato njihova borba često podrazumeva, previđa, koristi i banalizuje. 

Inače, ova sjajna ideja o tematskoj šetnji potekla je od jedne mlade turističke organizacije iz Novog Sada, koja se zove Putokaz 021.

Jako mi se dopala i prijavila sam se.

Nekako su je lepo nadogradili na multimedijalni programski luk „Heroine“, kojim je 2022. godine Novi Sad kao Evropska prestonica kulture predstavio najznačajnije umetnice, dobrotvorke i naučnice koje su dale kulturni doprinos svom gradu.

Ovo je ideja koju treba širiti u svim gradovima. I nije važno da li će se finansirati iz gradske kase ili će je organizovati udruženja, mesne zajednice, turističke organizacije, entuzijasti.

Verujem da svaki grad i svaka varoš može napraviti album svojih heroina. I da treba da ga pokaže.

Zašto?

Mi živimo u svetu u kome je starost pošast, uspeh opsesija, a deca kamenčići u cipeli.

Mnogim ženama koje nisu ostvarile svoj pun potencijal i koje se zbog toga ne osećaju korisno, ovo priznanje neće promeniti finansijsku situaciju, ali može biti klica samopoštovanja.

A to nije mala stvar.

 

(Autorka je PR menadžerka i književnica)

Foto lično vlasništvo A.M.