Još uvek nedovoljno žena u institucijama

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Biti žena u državi opterećenoj jačanjem desnice, kršenjima medijskih sloboda, gde svake godine u proseku preko 20 žena izgubi život od strane partnera ili člana porodice je pravi izazov.

U svakodnevnom životu jedna žena možda puno ne razmišlja o ovim stvarima, ali kada teme kao što su  nasilje u porodici ili partnerskim odnosima, bezbednosti na ulici počnu da pune novinske članke, ne može a da se ne zapita koliko nas država zaista štiti i koliko je i na šta obavezna.

Ono što je važno da znamo kada pričamo o ovoj temi je da je država Srbija potpisala i uvela u svoje zakonodavstvo važne međunarodne dokumente koji pravno obavezuju državu Srbiju da pruži zaštitu od nasilja u porodici, partnerskim vezama i uređuju oblast bezbednosti iz rodne perspektive.

Više od 10 godine Istanbulske konvencije

Važan međunarodni dokument koji se bavi sprečavanjem i borbom protiv nasilja nad ženama i nasiljem u porodici je Konvencija Saveta Evrope (poznatija kao Istanbulska konvencija) doneta 2010. godine, a Narodna skupština Republike Srbije ju je 2013. godine ratifikovala (uvela u domaće zakonodavstvo).

Ova Konvencija kaže da je država dužna da preduzima neophodne mere za promovisanje promena u društvenim i kulturnim obrascima kako bi se iskorenile predrasude, običaji, tradicije i prakse koje podstiču negativnu, inferiornu sliku o ženama, stereotipe o rodnim ulogama muškaraca i žena.

Srbija se izuzela od primene nekih članova Konvencije koji se odnose na državnu naknadu za teške telesne povrede dobijene krivičnim delom (svim krivičnim delima iz Konvencije) ukoliko nije predviđena iz nekog drugog izvora, refundacije troškova od učinioca, pitanja nadležnosti za krivična dela predviđena Konvencijom. Izuzeće iz primene ovih članova traje dok Srbija ne izmeni odredbe krivičnog zakonodavstva.

Još jedna sporna tačka u kojoj je u jednom od prethodnih blogova bilo reči je i usaglašavanje definicije krivičnog dela silovanja sa definicijom iz Konvencije koju Srbija još nije usaglasila.

Najavljenim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika ćemo videti hoće li ove izmene doneti primenjivanje Konvencije u potpunosti.

Više od 20 godine 1325 Rezolucije SB UN

Još jedan važan međunarodni akt je Rezolucija Saveta Bezbednosti UN 1325, Žene, mir, bezbednost.

Rezolucija 1325 se smatra jednom od najvažnijih dokumenata koji se bave mirom i bezbednošću iz rodne perspektive.

Doneta je na predlog tadašnje ministarke za ženska pitanja Namibije, Ntumbo Nandi, kada je njena država preuzela predsedavanje Savetom bezbednosti, 2000. godine.

Ovaj dokument se bavi posledicama oružanih sukoba po žene i devojke, ulogama žena u postkonfliktnim društvima, a jedan važan stub Rezolucije je učestvovanje žena na mestima odlučivanja, na čelima institucija.

Vlade država članica Ujedinjenih nacija, među kojima je i Srbija, su na preporuku Generalnog sekretara UN pristupale izradi Nacionalnih akcionih planova za primenu ove Rezolucije.

Srbija je do sada imala dva Akciona plana, a u pripremi je izrada Trećeg Nacionalnog Akcionog Plana.

Pored prevencije, zaštite i oporavka žena kao osnovnih postulata primene Rezolucije, veoma važan deo je i učešće žena na svim nivoima donošenja odluka i institucijama.

Koliko se pridržavamo, a kako se obračunavamo sa onima koji ih krše - kojim putem će Srbija ići u zaštiti ženskih prava?

Pored prevencije, zaštite i oporavka žena kao osnovnih postulata primene Rezolucije, veoma važan deo je i učešće žena na svim nivoima donošenja odluka i u institucijama.

Srbija je učinila neke pomake kada su zakonodavni propisi u pitanju donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Jedan od najvećih izazova je i dalje učešće žena na mestima odlučivanja na svim nivoima i u institucijama.

Iako je pred izbore usvojen predlog da se kvota sa 30% manje zastupljenog pola ide na 40%, još uvek nema dovoljno žena na mestima odlučivanja i u institucijama. 

Jedan od razloga je izborno zakonodavstvo koje ne poznaje propis koji bliže i eksplicitno određuje da umesto žene koja se odrekne funkcije dođe druga žena, i dalje nema dovoljno žena.

Govor mržnje koji se čuje u Skupštini od strane poslanika i odbornika grube, političke kampanje, imidž koji se nameće ženama koje se bave politikom, obehrabruje druge žene, posebno mlade žene da participiraju.

Primena Rezolucije na lokalnom nivou u delu participacije je i dalje ostao deo akcionog plana i preporuka koji nije u određenoj meri završen. 

O ljudskoj bezbednosti ne komunicira na taj način, a posebno se ne gleda rodni (ženski) aspekt bezbednosti niti rodni pristup i analiza bezbednosnih protokola, postupanja u vanrednim situacijama.

Važno je da budemo svesni da pojedine države, posebno Turska, u velikoj meri krše Istanbulsku konvenciju.

Turska je 2019. zvaničnom odlukom izašla iz primene ove konvencije jer, kako kaže, „šteti običajima, kulturi, podstiče LGBT prava i da država Turska već dovoljno štiti žene“.

Budući da smo u više nego otvorenim dobrim, spoljno političkim odnosima sa državama kao što je Turska i druge države koje krše i ograničavaju prava žena, (zabrana abortusa u Poljskoj) postavlja se pitanje hoće li i Srbija poći tim putem?

 

(Autorka je pravnica mreže CHRIS u Nišu)

Foto otvorenavratapravosudja.rs