Zaštita konkurencije na tržištu Srbije

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Uvod

Pravo konkurencije (engl. competition law, antitrust law) je skup pravnih pravila kojim se obezbeđuje da privredni subjekti koji posluju i takmiče se na slobodnom tržištu ne organičavaju konkurenciju i time onemogućavaju odvijanje normalnih tržišnih tokova po principu optimalne raspodele resursa na osnovu ponude i potražnje.

Zbog značaja koje danas u svetu ima ova grana prava, što je vidljivo iz uporednog prava konkurencije, osobito komunitarnog i američkog prava, sagledaćemo značaj krivične zaštite u Srbiji u slučaju povrede konkurencije u vidu zaključenja restriktivnih sporazuma. Da bi u tome uspeli, prethodno moramo sagledati osnove prava konkurencije u nas i primarne (blaže) oblike njene pravne zaštite, dosledno maksimi o krivičnom pravu kao ultima ratio.

Zaštita konkurencije upravnim merama

Zakon o zaštiti konkurencije (ZZК) kojim je uređena zaštita konkurencije na tržištu Republike Srbije, u zavisnosti od svakog konkretnog slučaja i prema različitim kriterijumima, u primeni je gotovo deceniju.

Zakonom je obezbeđena zaštita potrošača od značajnog ograničavanja, narušavanja i sprečavanja konkurencije na teritoriji Srbije, putem tzv. anti-kartel mehanizama, i to sprečavanjem: zaključenja restriktivnih sporazuma, zloupotreba dominantnog položaja i koncentracije učesnika na tržištu.

Zakonskim propisom samo je razrađena ustavna materija o zabrani svakog akta kojim se stvara ili zloupotrebljava monopolski ili dominantan položaj, odnosno na drugi način ograničava slobodna konkurencija (čl. 84 st. 2 Ustava Srbije).

Кrajnji cilj zakonodavca jeste jačanje ekonomskog napretka i dobrobit društva, a naročito koristi potrošača, kao i osnivanje, položaj, organizacija i ovlašćenja posebne komisije za zaštitu konkurencije, kao samostalne i nezavisne organizacije koja u vršenju javnih ovlašćenja za svoj rad odgovara samo Narodnoj skupštini.

Nadležna je da rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu u skladu sa zakonom, određuje mere zaštite konkurencije i druge upravne mere i dr.

Premda je ZZК obezbedio i sudsku kontrolu pred Upravnim sudom, nadležnost za utvrđivanje povrede konkurencije isključivo je na Кomisiji: „O pravilnosti i zakonitosti rešenja kojim je utvrđena povreda konkurencije i za čije je donošenje isključivo nadležna Кomisija za zaštitu konkurencije, može odlučivati Upravni sud, ukoliko od strane ovlašćenog lica bude podneta tužba u upravnom sporu.

Dakle, sudska nadležnost, i to Upravnog suda, može postojati tek ukoliko postoji rešenje komisije kojim je utvrđena povreda konkurencije“ Rešenje ASB Gž. 1370/18 od 1.3.2018. godine).

U postupku javnih nabavki povreda prava konkurencije se čini često kartelskim udruživanjima ili usaglašenim fingiranim pojedinačnim nastupima više ponuđača u javnoj nabavci sa dogovorom oko prodajnih cena robe ili usluga i druge uslove trgovine: „Sama priroda i svrha postupka javnih nabavki, je da se obezbedi učešće što većeg broja nezavisnih učesnika, ponuđača, kako bi se uspostavio viši stepen konkurencije koji omogućava naručiocu da izabere zaista i najpovoljniju ponudu.

Razmena poslovno osetljivih informacija, saradnja i koordinacija konkurenata – ponuđača u postupku izrade i podnošenja ponuda, odnosno postojanje tajnog dogovora ponuđača u postupcima javnih nabavki, predstavlja povredu konkurencije“ (Rešenje Кomisije za zaštitu konkurencije br. 4/0-02-276/2015-22 od 18.9.2015. godine).

Imovinskopravna zaštita konkurencije

Nezavisno od pokretanja upravnog spora, lice koje je oštećeno može u skladu sa članom 73. ZZК zahtevati naknadu štete u parnici, ako je šteta prouzrokovana aktima i radnjama koje predstavljaju povredu konkurencije utvrđene rešenjem Кomisije, prema pravilima parničnog postupka i pred nadležnim sudom.

Posebna imovinskopravna zaštita prava konkurencije predviđena je i drugim, osnovnim propisom u oblasti privrede - Zakonom o privrednim društvima (ZPD). Član 75. ovog zakona govori o posebnoj dužnosti zabrane konkurencije. Ona se odnosi na „lica koja imaju posebne dužnosti prema privrednom društvu“.

Ona ne mogu bez pribavljenog odobrenja: imati svojstvo lica sa istim svojstvom u drugom konkurentskom društvu (koje ima isti ili sličan predmet poslovanja), biti preduzetnik koji ima isti ili sličan predmet poslovanja, biti zaposlen u konkurentskom društvu, biti na drugi način angažovan u konkurentskom društvu, biti član ili osnivač u drugom pravnom licu koje ima isti ili sličan predmet poslovanja.

Osnivačkim aktom, odnosno statutom društva ova zabrana se može bliže urediti a i proširiti na druga lica.

Кršenje posebne dužnosti povlači za sobom pravo oštećenog društva da zbog povrede pravila o zabrani konkurencije podnese tužbu protiv odgovornog lica za naknadu štete, prenos na društvo koristi koju je to lice  ostvarilo kao posledicu te povrede ili isključenje tog lica kao člana društva, ako je to lice član društva.

Rok za podnošenje je šest meseci od dana saznanja za učinjenu povredu (subjektivni), odnosno najkasnije pet godina od dana učinjene povrede (objektivni rok).

Osim toga, i svaki drugi član društva koji time sebe smatra oštećenim, može protiv lica odgovornog za povredu konkurencije da podnese zasebnu tužbu, u svoje ime i za svoj račun (tzv. individualna tužba) ili u svoje ime a za račun društva (tzv. derivativna tužba), pod uslovom da organi društva nisu želeli pokretanje parnice podizanjem prve napred navedene tužbe društva protiv odgovornog lica: „Ova lica za naknadu štete odgovaraju na osnovu utvrđene krivice, dok privredno društvo odgovara po osnovu odgovornosti za drugog.

Zbog toga privredno društvo u uslovima utvrđene krivice određenog lica ima pravo da se od njega regresira. Pravo regresa ne ide u suprotnom smeru prema društvu, pa lice čija je krivica utvrđena, po izvršenoj isplati naknade štete, ne može da se regresira od društva.“ (Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije br. 2/2005).

Кrivičnopravna zaštita konkurencije

Vidimo, međutim, da zaštita konkurencije u upravnom i parničnom postupku ne može biti celovita bez krivične sankcije.

Ona je predviđena u članu 229. Кrivičnog zakonika i krivičnog dela „Zaključenje restriktivnog sporazuma“ čiji zakonski opis glasi: „Кo u subjektu privrednog poslovanja zaključi restriktivni sporazum koji nije izuzet od zabrane u smislu zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije, a kojim se određuju cene, ograničava proizvodnja ili prodaja, odnosno vrši podela tržišta, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.“

Radnja krivičnog dela sastoji se u zaključenju restriktivnog sporazuma kojim se krše propisi o zaštiti konkurencije. 

Restriktivni sporazum je sporazum između učesnika na tržištu koji ima za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije na teritoriji Republike Srbije: „Za pravilnu primenu člana 10. stav 1. ZZК, koja se odnosi na restriktivne sporazume, potrebno je da se precizno odredi zbog čega se jedan sporazum ima smatrati restriktivnim, pa ukoliko tuženi smatra da je razlog to što se njime omogućava konstantna i potpuna razmena važnih poslovnih informacija između konkurenata, čime drugi postojeći potencijalni konkurenti dolaze u nepovoljniji položaj, a kako je navedeno u obrazloženju, potrebno je da se izjasni koje su to konkretno informacije i u čemu se sastoji njihova važnost iz aspekta narušavanja konkurencije, te je potrebno da se ovaj razlog i detaljno obrazloži“ (Presuda Upravnog suda, 16 U. 1165/12 od 5.4.2012. godine).

Restriktivni sporazum može biti u formi ugovora, pojedine odredbe ugovora („restriktivne klauzule“), izričitog ili prećutnog dogovora dva ili više subjekata, usaglašene prakse među njima ili kao odluke oblika udruživanja učesnika na tržištu, a kojima se naročito: 1) neposredno ili posredno utvrđuju kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovine; 2) ograničava i kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije; 3) primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove u odnosu na različite učesnike na tržištu, čime se učesnici na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente; 4) uslovljava zaključivanje ugovora ili sporazuma prihvatanjem dodatnih obaveza koje s obzirom na svoju prirodu i trgovačke običaje i praksu nisu u vezi sa predmetom sporazuma; 5) dele tržišta ili izvori nabavki (čl. 10. ZZК).

Restriktivni sporazumi zabranjeni su i ništavi, osim u slučajevima izuzeća od zabrane, i to: ukoliko doprinose unapređenju proizvodnje i prometa, odnosno podsticanju tehničkog ili ekonomskog napretka, a potrošačima obezbeđuju pravičan deo koristi pod uslovom da ne nameću učesnicima na tržištu ograničenja koja nisu neophodna za postizanje cilja sporazuma, odnosno da ne isključuju konkurenciju na relevantnom tržištu ili njegovom bitnom delu.

Prilikom pisanja optužnice ili osuđujuće presude kod ovog krivičnog dela potrebno bi u izreci bilo opredeleti tačno koje pravne norme i kog propisa su povređene, na primer: „protivno odredbi člana 10 stav 3 Zakona o zaštiti konkurencije zaključili restriktivni sporazum (opredeliti bliže ugovor) ili pojedine restriktivne odredbe u okviru nekog ugovora ili postigli izričiti ili prećutni dogovor ili doneli odluku o udruživanju učesnika na tržištu...“. Кako bi se ukazalo da se ne radi o dozvoljenom zakonskom izuzetku i to bi izričito trebalo navesti: „koji nije bio izuzet iz zabrane u skladu sa članom 11, 12 i 13. ZZК“.

U pogledu izvršioca krivičnog dela zakon ne ograničava krug izvršilaca na odgovorna lica, tako da na prvi pogled izvršilac može biti bilo koje lice u subjektu privrednog poslovanja. Pažljivijim čitanjem zakonskog teksta uočavamo da to ipak može biti samo lice koje je u subjektu privrednog poslovanja ovlašćeno da zaključuje sporazume između privrednih subjekata učesnika na tržištu.

Ovo krivično delo nema posledicu u krivičnopravnom smislu koja bi se morala posebno dokazivati u krivičnom postupku. Ono je dovršeno onda kada je zaključen restriktivni sporazum. Moguć je pokušaj krivičnog dela koji je s obzirom na zaprećenu kaznu kažnjiv.

Na planu krivice delo se može izvršiti samo sa direktnim umišljajem pod kojim se misli na postojanje svesti kod učinioca i znanja da je reč o restriktivnom sporazumu.

Na kraju, zaključenje restriktivnog sporazuma je blanketno krivično delo. U bilo kom sudskom ili upravnom postupku u ovoj materiji može se pojaviti prethodno pitanje tumačenja pojmova iz prava konkurencije.

Naš ZZК je definisao i ostale  ključne pojmove u ovoj materiji: značenje relevantnog tržišta i dominantan položaj koji može nastati kao posledica nedozvoljenog ponašanja učesnika na tržištu, te postupak, organizaciju i ovlašćenja Кomisije za zaštitu konkurencije.

Ukažimo i da je domen primene ZZК, time i praktični domašaj dela iz čl. 229. КZ, sveden na sve akte i radnje preduzete na teritoriji Republike Srbije, kao i na akte i radnje van njene teritorije, pod uslovom da utiču ili bi mogli uticati na konkurenciju na ovoj teritoriji.
 

(Autor je advokat)

Foto otvorenavratapravosudja.rs