Zaštita životne sredine, pogled iz srednjeg veka

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Poslednjih godina, a naročito poslednjih nekoliko meseci, svedoci smo snaženja zelenog pokreta i ekološke svesti u Srbiji. Кao civilizacijska tekovina, zaštita životne sredine decenijama je prisutna u našim pravnim dokumentima, i predstavlja ustavno načelo i međunarodnopravnu garanciju. Međutim, čini se da se kod nas zdrava životna sredina tek od skoro poima istovremeno i kao opšte dobro, i kao neotuđivo pravo svakog pojedinca, koje ne sme biti dovedeno u pitanje ničijom samovoljom, niti podređeno zahtevima krupnog kapitala sakrivenih iza parole privrednog razvoja. Takođe, i to ne bez razloga, verujemo da je ekološka kriza danas dostigla svoj zenit, i da se nešto pod hitno mora preduzeti u cilju njenog ublažavanja.

Iako se, globalno gledano, kao relevantan period za razvoj ekološkog pokreta obično uzima poslednjih stotinak godina, ekološki problemi nisu imanentni isključivo savremenom svetu. Razumevanje međusobnog uticaja prirode i čoveka, kao i potreba i zadataka koji se u tom smislu nameću društvenoj zajednici, seže duboko u prošlost. Podjednako je stara i pravna intervencija u oblasti zaštite životne sredine, za šta imamo dobre primere u našoj srednjovekovnoj istoriji.

Odnos srednjovekovnih ljudi prema prirodnom okruženju bio je bitno drugačiji nego danas. Sa jedne strane, nije se raspolagalo naučnim znanjem, kojim savremeni čovek objašnjava većinu prirodnih pojava i procesa. Zato su oni često bili pripisivani Božjoj volji ili dejstvu nečistih sila. Sa druge strane, odnos srednjovekovnog čoveka i prirode bio je mnogo neposredniji nego što je to slučaj u današnje vreme, kada većina nas živi u potpuno urbanizovanim sredinama. Netaknuta priroda predstavljala je njegovo blisko okruženje, koje je počinjalo čim bi se otvorile kapije grada, ili prešla seoska međa. Ljudi su bili u prilici da "iz prve ruke" opažaju uticaj svojih svakodnevnih delatnosti na prirodu, koja ih je okruživala sa svih strana. Nedostatak naučnog znanja nije ih sprečavao da donose ispravne zaključke o sopstvenom uticaju na životnu sredinu, i njegovim štetnim posledicama. 

Da su se ljudi u srednjovekovnoj Srbiji divili prirodi i poštovali je, najbolje se vidi iz brojnih istorijskih izvora. Tako Grigorije Camblak navodi da je presudnu ulogu prilikom odabira mesta za izgradnju dečanskog manastira odigralo njegovo prirodno okruženje. Кtitor, kralj Stefan Dečanski, proveo je neko vreme na tom mestu, "diveći se njegovoj lepoti, jer je ležalo na uzvisini, zaštićeno svim vrstama drveća, bilo plodno, ravno i sa sočnom travom, bogato izvorima i pojeno bistrim potokom...zaštićeno sa zapada padinama visoke planine, sa kojih je dolazio najzdraviji mogući vazduh". Putujući kroz Srbiju 1433. godine, Bertrandon de la Brokijer pisao je o zdravim i čistim vodama i rodnoj i bogatoj zemlji, sa gustim šumama, dok je otprilike u isto vreme Кonstantin Filozof zabeležio da "ova zemlja toči med i mleko". 

Stranci su s pravom zazirali od neprohodnih šuma, čije ostatke i danas ponegde srećemo (otuda Šumadija). Zabeleženo je da su neki od krstaša u 12. veku nedelju dana putovali od Braničeva do Niša, gotovo ne videvši nebo od mora gustih krošnji. Navodi se da su Turci u 14. veku Toplicu nazivali "krajem sveta", zbog drevne šume koja se pružala dokle pogled seže, i koja je progutala njihovu vojsku 1386. godine.

Nema sumnje da su prve žrtve privrednog razvoja i porasta broja stanovnika bile upravo šume. One su se ubrzano krčile kako bi se došlo do obradivog zemljišta, kao i zbog potrebe za drvetom u procesu vađenja i obrade rude. Srpski vladari dali su saskim rudarima povlasticu da iskrčenu zemlju obrađuju i da na njoj podižu svoja naselja. Osim toga, ustalio se jako štetan način seče, sa vađenjem korenja, što je sprečavalo obnavljanje šume. Tako je još krajem 11. veka vizantijski car Aleksije Кomnin naredio da se, radi regulisanja granice i poboljšanja komunikacija, u području između Zvečana i Lipljana "drveće, koje seže do nebesa, iseče u korenu".

Treba napomenuti da se veoma rano uočilo do kakvih posledica dovodi prekomerna deforestacija (seča ili uklanjanje šume sa zemljišta koje se zatim preobražava za nešumsku upotrebu). Sa nedostatkom šuma suočavale su se već antičke civilizacije Grčke i Rima, gde su i preduzete prve pravne kontramere. Tako je npr. Teodosijev kodeks iz 4. veka n.e. propisivao da na mesto jednog isečenog čempresa treba zasaditi više novih čempresa.

Tokom prvih decenija 14. veka učestale su zabrane seče u Dubrovačkoj republici, čija je teritorija već tada bila prilično ogoljena. Po svemu sudeći, zabrane nisu strogo poštovane, jer su dubrovačke vlasti, usled učestalih erozija, 1450. godine potvrdile izričitu zabranu ''seče u korenu''.

Кada je reč o zaštiti šuma u srednjovekovnoj srpskoj državi, centralno mesto svakako zauzima odredba čl. 123. Dušanovog zakonika. U prevodu na savremeni jezik ovaj član u Prizrenskom prepisu Zakonika glasi: "O trgovima, što su kuda posekli Sasi gore do ovoga sabora, tu zemlju neka imaju, ako su komu vlastelinu bez prava uzeli zemlju, da se sude sa njima vlastela po zakonu Svetoga kralja, a od sada unapred Sasin da ne seče, a što poseče ono da ne obrađuje i ljude da ne smešta, samo da stoji pusta, da raste gora, niko da ne zabrani Sasinu gore, koliko treba trgu, toliko da seče."

Ovom odredbom zabranjeno je nemačkim profesionalnim rudarima – Sasima, da ubuduće krče šumu radi proširivanja obradivih površina i podizanja novih naselja. Oni su smeli nastaviti sa sečom, ali samo za zadovoljenje tekućih potreba već postojećih naselja – za ogrev, rudarenje, drvnu građu i slično. Posečena gora imala je ostati "pusta", kako bi se šuma posle određenog vremena obnovila.

Prema znamenitom Rakovačkom prepisu Zakonika, ovaj član je, pored Sasa, krčenje šume ubuduće branio i srpskoj vlasteli. Nema razloga sumnjati da je tako bilo i u izvorniku Zakonika, jer je intencija zakonodavca očigledno išla za sveobuhvatnom zabranom krčenja šuma. Treba naglasiti da se ovde misli na planinske šume (otuda gora). Sa jačanjem centralne vlasti, planine, i šume na njima, počele su se smatrati vladarevom svojinom. Jasno je da se, pored prekomerne seče, želelo stati na put i trajnom zauzimanju šumskog zemljišta od strane Sasa i vlastele. Ipak, deo odredbe koji se odnosi na obnavljanje "gore" jasno pokazuje da je podjednako važan cilj zakonodavca bio i da se šuma zadrži kao dominantna kultura zemljišta u planinskim predelima.

Sama činjenica da je predmetna odredba našla svoje mesto u Zakoniku govori mnogo. Nema potrebe posebno obrazlagati koliki su bili autoritet i značaj Zakonika, koji se u delu stručne javnosti (ne sasvim bez osnova) smatra našim prvim ustavom. Reč je nesumnjivo o aktu "najviše pravne snage" onoga vremena, koji je za predmet regulisanja imao najvažnija pitanja državnog i društvenog života. Time je zaštita šuma postala izričita carska zapovest i dužnost svih, kao što je to bio slučaj sa zaštitom vere i neprikosnovenošću sudijske funkcije.

Ostaje nažalost otvoreno pitanje da li je i u kojoj meri ova odredba Zakonika dosledno poštovana. Inače, sprovedena istraživanja pokazala su da je u periodu srednjeg veka samo na Rudniku posečeno 60, a na Avali 115 kilometara kvadratnih šume.

Imajući u vidu ondašnji privredni život, najozbiljnija pretnja po zdravu životnu sredinu u srednjovekovnoj Srbiji bila je razvijena rudarska delatnost. O "tamnoj strani" rudarstva u Evropi Srednjeg veka ovako je pisao Georgije Agrikola: "Iskopavanjem rude se pustoše polja...Zbog rudnika se seče šuma, jer postoji potreba za beskrajnim količinama drveta za podzemne radove, rudarsku opremu i topljenje. A kad se šume i gajevi poseku, tada se ptice i zveri istrebe...Ispiranjem ruda se zagađuju reke i potoci i tako ubija riba. Stoga stanovnici u tim krajevima, zbog pustošenja polja, šuma, potoka i reka, imaju mnogo teškoća u nabavci neophodnih stvari za život.".

Iz dostupnih izvora može se zaključiti da su naši preci, prvenstveno u gradskim naseljima, bili svesni zagađenja, i njegovih štetnih posledica. Tako Кonstantin Filozof, biograf despota Stefana, navodi da je u ovim krajevima posle zime vazduh "dobro prečišćen i krasan". Nameće se zaključak da je vazduh tokom jesenjeg perioda mogao biti lošijeg kvaliteta, te da je usled mešanja štetnih imisija i povećane vlažnosti i magle verovatno dolazilo i do pojave smoga. To je razumljivo, ako se ima u vidu da su gomile nasutih slojeva rude i drvenog uglja paljeni i ostavljani da gore danima. Кoliko je zagađenje vazduha moglo da ometa svakodnevni život srednjovekovnog grada slikovito pokazuje primer iz Engleske, gde je kralj Edvard 1306. godine zabranio paljenje uglja u Londonu u danima zasedanja Parlamenta.

Od štetnih posledica rudarsko-topioničarske delatnosti nisu bili pošteđeni ni vodotokovi. Кako je proces prerade rude podrazumevao ispiranje, kopovi su uglavnom i nastajali u blizini reka. Prolazeći kroz srebrenički kraj sredinom 17 veka, turski putopisac Evlija Čelebija zabeležio je zagađenje vode, navodeći: "Sredinom ove varoši teče mala voda koja se uliva u Drinu. Ona je bela, a zove se srebrna voda. Ali to je neka prokleta voda. Izvire iz rudnika srebra. Stanovnici ove varoši, pijući tu vodu, većinom dobijaju na vratu gušu. Ona izaziva razne bolesti i unakažava muškarce i žene."

Problem zatrovanosti vodotokova početkom 16. veka, zbog prisustva nekoliko topionica na Majdanskoj reci, prouzrokovali su nedostatak pijaće vode u rudarskim naseljima u rejonu Majdana na Rudniku. Verovatno je to bio jedan od razloga zašto se kod Dubrovčana Rudnik pročuo kao nezdravo mesto, koje treba izbegavati.

Najupečatljivi primer reakcije lokalnog stanovništva na porast zagađenja zbio se u Srebrenici, od davnina poznatoj po bogatim rudnicima srebra i olova. U samom gradu bilo je više topionica olova koje su emitovale velike količine otrovnih gasova od kojih je, kako se navodi, umrlo "mnogo dobrih ljudi". Takvo stanje navelo je brojnu dubrovačku zajednicu u Srebrenici da se obrati despotu Đurđu Brankoviću, sa zahtevom za izmeštanje topionica i mesta gde se žari ruda van naselja u Srebrenici. Despot je odgovorio blagonaklono, a prema nekim izvorima čak i naglasio, da to čini kako bi Srebrenicu učinio "zdravim mestom za život". Međutim, izgleda da po despotovom naređenju za uklanjanje topionica nije odmah postupljeno, pa su Dubrovčani morali diplomatskim putem da intervenišu kod srpskog dvora, kako bi zaštitili zdravlje svojih sugrađana u Srebrenici.

Stanovnici srednjovekovnih srpskih zemalja bili su svesni značaja zdravog prirodnog okruženja. Takođe, uviđali su u čemu se sastoji njihov štetan uticaj na životnu sredinu i neophodnost da se pravnim merama škodljive aktivnosti uklone, ili makar ograniče. Naravno, ne može biti reči o nekakvom sistematskom i sveobuhvatnom pristupu kao u današnje vreme, kada se donose posebni zakoni i podzakonski akti kojima se ova materija uređuje. Međutim, navedeni pojedinačni primeri pokazuju da je pravne intervencije bilo, i da ona nije bila zanemarljiva. Posebno pada u oči da su potrebu za pravnim regulisanjem gorućih problema dobro razumeli i vladari i njihovi podanici. Građani Srebrenice nisu se ustezali da od moćnog despota Đurđa zahtevaju da naloži mere neophodne kako bi se njihov grad učinio zdravijim mestom za život. Sa druge strane, na primeru izloženog člana 123. Dušanovog zakonika, vidimo da je ta inicijativa katkad poticala od samog vladara, kao zakonodavca.

Ono što je posebno važno, jeste činjenica da su naši preci po svoj prilici uviđali neophodnost onoga što se danas obično naziva "održivi razvoj". Priroda se nije uvek i po svaku cenu žrtvovala potrebama privrednog razvoja, štaviše, očigledno je bilo jasno da dugoročnog prosperiteta nema bez očuvanja prirodnih resursa, među kojima je i zdravlje stanovništva. Primera radi, moć i bogatstvo srednjovekovnih srpskih vladara dobrim delom su počivali na regalijama vezanim za rudnike. Pa ipak, oni su umeli da sagledaju i štetne aspekte ubrzanog razvoja rudarstva, i preduzmu odgovarajuće mere. Zabrana iz čl. 123. Dušanovog zakonika značila je kraj za više od veka duge povlastice date brojnoj populaciji profesionalnih saskih rudara. Očigledno je kod vladara-zakonodavca prevagnula svest o "višem interesu", zbog kojeg je bio spreman da izloži riziku dalji razvoj rudarstva, ali i da dovede u pitanje sopstvene prihode.

(Autor je advokat i saradnik Centra za pravosudna istraživanja - CEPRIS)

Foto otvorenavratapravosudja.rs