Pravosudno kulturno društvo - nemoguća ili neophodna misija

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Hiperkonkurencija, kao produkt globalizacije, dovela je do borbe za kupca utrkivanjem ko će mu ponuditi brže, bolje i jeftinije pogodnosti. Nije bilo teško da ovakav tretman, poznat kao „kupac je kralj“, uvrstimo u lična očekivanja, kad god smo u prilici da koristimo bilo koje proizvode ili usluge.

Kakve ovo veze ima sa pravosuđem?

Linearne.

Zato što su nesvesno, isti, visoki standardi usmereni i prema javnim institucijama. Između ostalog, i prema pravosudnom sistemu.

Rubikova kocka pravosuđa

Pravosudne institucije, kakve su sudovi, za razliku od kompanija (koje imaju veću autonomiju u odlučivanju), moraju da, za alokaciju ljudskih i materijalnih resursa i različite inicijative dobiju odobrenje od viših instanci u strukturi ili od resornog ministarstva.

A vrlo često se dešava i da rade u okviru striktnih zakonskih normi, koje nisu uvek idealne.

Ovo znači da postoje određena ograničenja pravosudnog sistema u pogledu uticaja na sopstvenu efikasnost, a na koju stranka (koja je isto vreme i savremeni kupac) računa.

Zagrebemo li malo dublje u sistem pravosuđa, podsetićemo se da sudovi imaju svoje mreže, zbog čega svaki od sudova čeka „svoj red“  u postupku rešavanja žalbi i ostalih inicijativa stranaka, o kojima se inače odlučuje na višim nivoima.

Dalje, usko grlo u efikasnosti je deficit sudija u odnosu na broj predmeta, dok se istovremeno moraju ispoštovati i zakonski rokovi, da to ne bi bio povod novih žalbi ili tužbi.

Pravosuđe takođe ima obavezu da sprovodi akcioni plan Strategije za razvoj pravosuđa i još mnogo zaduženja, koja pripadaju kategoriji „hitno i bitno“.

Odnos između pravosuđa i nezadovoljnih stranaka mogao bi se personifikovati kao sukob između dve osobe, od kojih jedna (u ovom slučaju pravosuđe) prepoznaje odgovornost i preduzima nešto da opravda poverenje, dok je opšta javnost ogorčena i nije zainteresovana ni da sasluša.

Za upravljanje konfliktima i izgradnju poverenja između pravosudnih institucija i stranaka nedostaju sudski portparoli, koji bi se planski (a ne kada im obaveze radovnog posla dozvoljavaju) bavili komunikacijom sa eksternom javnošću.

I koji bi široj javnosti objasnili rad pravosuđa i strukturu čitavog pravosudnog sistema, promenili očekivanja stranaka iz nerealna u realna i ublažili tenziju u procesu ostvarivanja pravde.

Vratimo li se na poređenje sa dvema osobama u sukobu, uloga portparola bi bila da objasni okolnosti i navede stranke na preispitivanje ličnog stava: u kojoj meri opravdano imaju pravo da budu nezadovoljni.

Iako je uvod teksta možda aludirao na zaštitnički odnos prema pravosudnom sistemu, u nastavku će biti predložene aktivnosti pravosuđa prema društvu, kojima bi ono moglo unaprediti sopstvenu efikasnost.

Nešto kao samopomoć.

I pravosuđe ima pravo na pravično „suđenje“

Ako se pravosuđu od strane javnosti „sudi“ po brojnim osnovama (brzina, efikasnost, otvorenost, etičnost...), trebalo bi da ta ista javnost bude dobro informisana, kako bi kritika bila kredibilna. Vrlo često, u praksi to nije tako.

Premda u pravosudnom sistemu ima mnogo nedostataka koji se moraju otkloniti, postoje i situacije kada je nezadovoljstvo stranaka neosnovano.

Razlog leži u odsustvu odgovornosti stranaka da se pre ličnog odlaska u institucije, najpre informišu preko javno dostupnih podataka, uredno prikupe dokumentaciju i izbegnu vraćanja i ponavljanja iste procedure.

Zato se formiranje pravosudno kulturnog društva nazire kao sistemsko pitanje, čiji bi značaj trebalo razmotriti.

Ako bi u potrazi za pravdom, pojedinac pre ulaska u sudski postupak najpre iskoristio sva raspoloživa sredstva (besplatnu pravnu pomoć, upućivanje predstavki i žalbi nadležnim institucijama, obraćanje ombudsmanu, prijavu nadležnim inspekcijima, medijaciju, poravnanje, informisanje kod neprofitnih organizacija koje se bave pravosuđem i pravnom pomoći, itd.), sudovi bi bili rasterećeniji, a materijalni i nematerijalni troškovi za sve uključene strane - manji.

Međutim, iako je savremeno društvo sada otvorenije za racionalna rešenja, „presavijanje tabaka“ je još uvek prisutna kulturna zaostavština predaka.

Kakvu bi ulogu pravosuđe trebalo da ima u ovom procesu?

U interesu je pravosudnog sistema da društvo bude pravosudno pismeno. I zato njegova uloga mora biti proaktivna.

Različite su ciljne grupe građana sa kojima treba raditi na pravosudnoj kulturi i pismenosti, a aktivnosti u određenim segmentima bi trebalo da uključe međuinstitucionalnu saradnju uz podršku same države.

Suština je, da se odgovarajućim i jednostavnim merama podstakne pravosudno odgovorno ponašanje građana, da bi kumulativno i dugoročno, sistem ostvarivanja pravde za sve nas bio efikasniji. 

Zamislite da je u ovom trenutku moglo biti 20 godina, od početka izgradnje pravosudno kulturnog društva. Da li bismo imali tako veliki broj predmeta po sudijama i ogroman broj starih izvršnih predmeta?

Gvožđe se kuje dok je vruće

Pravosudno odgovorno vaspitanje bi moglo biti deo građanskog obrazovanja za osnovce od prvog do četvrtog razreda ili dodatna oblast u okviru predmeta Svet oko nas.

U tom kontekstu, evo jednog dobrog primera iz obrazovanja.

Godine 2020. Agencija za bezbednost saobraćaja je u saradnji sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na vrlo zanimljiv način prvacima objasnila pravila bezbednog ponašanja u saobraćaju.

Alati su bili atraktivni deci tog uzrasta. Napravljen je crtani film „Pažljivko“ i objavljen na You Tube kanalu agencije. Jedan poseban animirani video je integrisan na platformi e-učionica, u nastavnoj jedinici Ponašanje u saobraćaju.

Dizajnirana je aplikacija Pažljivko, a štampane informativne brošure su podeljene đacima. Iz ličnog korisničkog iskustva, tvrdim da su deca ovo prihvatila bez otpora, lakše usvojila pravila bezbednosti i osamostalila se.

Analogno tome, ako se smatra važnim za budućnost društva, može se napraviti sprega između pravosuđa i nadležnog ministarstva i uvesti edukacija o pravosuđu u nastavni program, koji već ima uvod u temu, preko nastavne jedinice Prava i obaveze učenika.

Vrlo je važno da učenici prepoznaju ulogu pravosudnih institucija u poštovanju prava i zakona. Od njihovog znanja kako država funkcioniše, zavisiće ponašanje budućih generacija u izgradnji demokratskog društva.

Za starije osnovce i srednjoškolce treba proširiti teme i staviti ih u kontekst pravosuđa.

Za ovaj uzrast aktuelne teme bi bile: maloletnička delikvencija, saobraćajni prekršaji, vršnjačko i porodično nasilje, upotreba opijata i sl.

Na ovim primerima se mogu predstaviti: sprovođenje zakona, uključene institucije, procedure, ishodi, struktura pravosuđa i delokrog zaposlenih u pravosuđu (advokat, sudija, tužilac, pravobranilac), karakteristike parničnog, krivičnog i upravnog postupka. 

To je ujedno i dobar momenat da se predstave neželjena ponašanja stranaka, koja usporavaju ostvarivanje pravde. I nasuprot tome, predstavi odgovorno i pravosudno pismeno ponašanje.   

Ministarstvo kulture i informisanja bi moglo biti partner u realizaciji izgradnje pravosudno kulturnog društva, tako što bi podržalo projekte, koji kroz sadržaj predstavljaju kompleksnu sliku pravosuđa, uzrok nerazumevanja između stranaka i pravosudnih organa.

To je jedan neopterećujući način da se javnost (naročito sredovečna i starija populacija) informiše i prepozna svoju odgovornost u komunikaciji sa pravosuđem. Ako iz serija stiču uvid o zahtevima posla lekara, policajaca, političara...možete i sami dovršiti svrhu ideje. 

Postoje navike, ali postoje i odvike

U ovom drugom delu biće predstavljeni načini i komunikacioni kanali, koje pravosudne institucije mogu iskoristiti u cilju „poziva na akciju“ stranaka. Svrha „poziva na akciju“ je usmeravanje građana na sve relevantne sadržaje, koji bi u pogledu efikasnosti promenili njihove navike u odnosu sa pravosudnim institucijama (korišćenje e-pravosuđa, ukazivanje na pozitivne propise, besplatne javno dostupne baze o sudskoj praksi, značajne sentence i stavove, itd).

# Internet strana suda. Zapostavljanje internet strane pokazuje lični odnos instutucije pravde prema onima zbog kojih postoji. Veb strana se može iskoristiti kao koristan alat u unapređenju efikasnosti. Sadržaji koji su vredni za stranke, a ujedno im štede vreme su: obrasci koje mogu preuzeti, koraci određenih procedura sa potrebnom dokumentacijom, najčešće postavljena pitanja i nedoumice, smernice za podnošenje elektronskih podnesaka. Putem sajta se mogu promovisati drugi alternativni načini za ostvarivanje pravde i postaviti linkovi, koji vode do sajtova gde se građani detaljnije mogu obavestiti i prepoznati rešenje za svoj problem.

Bukleti koje objavljuje sam sud ili link ka bukletima, od značaja za pravosudno opismenjavanje građana, takođe mogu doprineti promeni ponašanja i stavova.

Portal www.sudskapraksa.com objedinjuje sve postojeće biltene sudske prakse određenih sudova, koji ih redovno publikuju.

U cilju podsticanja pravosudno angažovanog društva, koje želi da učestvuje u razvoju pravosuđa, na sajtu se može postaviti link ka događaju „Otvorena vrata pravosuđa“ ili sekcija „Pomozite nam da radimo bolje“.

Ova sekcija bi mogla sadržati e-sandučić za prigovore i strukturisani upitnik o zadovoljstvu uslugama. Bilo bi dobro da bude identičan na sajtovima svih sudova, radi upoređivanja njihovih performansi.

# Email informisanje. Najčešće je slučaj da se građani o pravosudnim temama informišu tek kada im je potrebna konkretna informacija ili kada moraju razmotriti alternative. Kako bi se održavao kontinuitet u informisanju građana i gradio odnos poverenja, sudovi bi mogli da generišu email adrese posetilaca sajta, koji su zainteresovani da primaju informacije o različitim pozitivnim propisima, koji im olakšavaju sprovođenje procedura, i drugim relevantnim sadržajima. Obraćanje građanima ne mora biti isključivo preko „plavih koverti“.

# Štampana produkcija. Informisanje građana preko štampanih formi (lifleti ili plakati), postavljenih u pravosudnim institucijama (hodnici, šalteri, kancelarije) su uvek skuplja varijanta. Međutim, u masi digitalnih informacija, čiji se naslov pročita i preskoči, štampane forme podstiču veću pažnju i posvećenost. Prosečni građanin će u roku od nekoliko sekundi pogledati ključne informacije i odlučiti da li mu to može značiti ili ne. To je ujedno i uspešniji način da se dopre do ciljne grupe koja pripada traćem dobu.

Inače, svi gore pomenuti digitalni sadržaji, mogu se promovisati preko štampanih materijala na mestu pružanja usluge.

Poseban fokus bi trebalo da bude na glavnom naslovu ili sloganu, sa namerom da privuče pažnju trenutnih ili potencijalnih stranaka.

Na primer: „Želite li znatno brže da ostvarite pravdu? Evo šta možemo zajedno....“

Zar ne biste i vi, dok čekate u hodniku i koristite telefon kao dokolicu, pregledali sajt koji nudi rešenje za vaš problem?

# Društvene mreže. Nastup pravosudnih institucija na društvenim mrežama se još uvek procenjuje kao veći rizik od dobiti. Korene ovako očekivanog ishoda treba tražiti upravo u pravosudnom vaspitanju i obrazovanju jedne nacije. U nekim drugim društvima, korišćenje ovog medijuma daje rezultate (brz i veliki doseg javnosti pri plasiranju značajnih informacija, viralnost, dvosmerna instant komunikacija sa građanima i njihova angažovanost u davanju predloga). Međutim, u našem slučaju sve to pada u vodu pred anticipacijom nekonstruktivnih komentara i rasprava, skretanja sa teme, govora mržnje i pretnji. Upravo ovde vidimo koliko pravosudna (ne)kultura društva može da utiče, ne samo na efikasnost, već i na transparentnost pravosuđa (što su dva od šest ciljeva Strategije razvoja pravosuđa).

Osnovci su naučili da imaju prava na školovanje, ali i obavezu da uče. A ono što naše društvo treba da nauči je, da ima prava da ostvari pravdu, ali i obavezu da doprinese da se ona u praksi lakše sprovodi.

 

(Autorka je PR menadžer)

Foto otvorenavratapravosudja.rs