Dve decenije veronauke: Patrijarhove reči nisu istinite

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

„U današnje vreme se razvija posebno interesovanje za ulogu hrišćanstva, kako u prošlosti tako i u savremenoj stvarnosti. Neophodno je, međutim, proučavati njegovo stvarno delovanje unutar društva i njegovu ulogu u izgradnji civilizacije, koja nije uvek pozitivna. Ta činjenica nije uzrokovana osnovnim idejama koje je hrišćanstvo promovisalo, nego praksom koju slede Crkve i hrišćani delujući unutar društva. Ovaj raskorak teorije i prakse može se proučavati sociološki.“ Joanis S. Petru, Hrišćanstvo i društvo, izdavačka kuća „Kalenić“ Eparhije šumadijske i Kancelarija za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama Vlade Republike Srbije, Kragujevac 2017.

Na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu održan je prošle nedelje skup povodom dve decenije od uvođenja verske nastave u osnovne i srednje škole u Srbiji (2001-2021).

Učešće su uzeli predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica (čija se konfesionalna verska nastava izvodi u školama), ministar prosvete, domaći ali i strani eksperti koji su prethodnih godina kao savetnici pomagali u radu vladinih komisija na izradi pravnog okvira kojim je regulisan odnos države i verskih zajednica.

U izlaganjima učesnika ovog međunarodnog skupa se uglavnom mogla čuti apologija konfesionalne verske nastave i zalaganje za uvođenje missio canonica, novog pravnog instituta kada je u pitanju pravni poredak Republike Srbije.

A kojim bi se omogućila veća kontrola nad katihetskim nastavnim kadrom u državnim školama – i Bogoslovskom fakultetu – od strane tradicionalnih verskih organizacija.

U svom obraćanju patrijarh Porfirije je poručio da verska nastava mora postati obavezan nastavni predmet te da samim tim i veroučitelji moraju stupiti u stalni radni odnos.

Takođe je rekao i da crkve treba da imaju odlučujuću ulogu prilikom davanja i oduzimanja licence, odnosno zasnivanja i prestanka radnog odnosa veroučitelja.

Izmene koje patrijarh zagovara imaju se doneti u interesu učenika, jer verska nastava uči o „vrednostima, duhovnoj vertikali, ljudskim pravima i slobodama, poštovanju sebe i poštovanju drugog i drugačijeg, građanskim vrednostima“, naglasio je patrijarh.

Šteta što patrijarhove reči nisu istinite.

Patrijarh Porfirije se još uvek nije dokazao kao zagovornik građanskih vrednosti, niti su one na ceni kod nosioca najviših državnih funkcija.

Možemo li, stoga, govoriti o neuspehu realizacije ciljeva verske nastave – kako ih je izložio patrijarh – ili je problem u tome što sadašnji nosioci nedemokratskog sistema, kao i patrijarh, nisu tokom školovanja imali priliku pohađati versku nastavu, tako da sada svi podbacuju u poštovanju građanskih vrednosti?

Drugim rečima, možda će verska nastava tek u budućem periodu, kada na javnu scenu stupe one generacije koje su veronauku slušale, doneti svoje slatke građanske plodove. Može li se to nekako proveriti?

U tome nam može pomoći istraživanje protojereja dr Ninoslava Kačarića objavljeno 2016. pod naslovom „Doprinos verske nastave moralnom formiranju učenika“, sprovedeno u osnovnim i srednjim školama na teritoriji Eparhije banatske na uzorku od 466 učenika.

Autor je u istraživanju pošao od hipoteze da učenici koji pohađaju versku nastavu imaju razvijenu moralnost, „hrišćanski sistem vrednosti i pozitivne stavove prema hrišćanskom moralu“.

Za reprezente moralnosti uzeta su sledeća svojstva: integritet, odgovornost, saosećanje i praštanje.

Čitaoci bi mogli pomisliti kako je istraživač osmislio niz pitanja kojima je pribavio validne podatke o tome kako se učenici odnose, na primer, spram svog i tuđeg integriteta; u kojim su situacijama spremni, a u kojima nisu spremni da budu odgovorni ili pokažu saosećanje prema drugome.

Odnosno, kroz istraživanje je trebalo da učenici saznaju nešto o etičkoj problematici sa kojom se suočava – ili se može suočiti – svaki član društva, ali i društvo u celini.

Godine 2015, godinu dana pre objavljivanja istraživanja, Srbija je bila glavna destinacija na ruti izbeglica sa Bliskog istoka.

Dobra prilika da učenici saznaju realno stanje svojih moralnih stavova i nauče rasuđivati: da li bi se dosledno držali saosećanja i ugroženima pomagali, ili bi pod uticajem medija, straha i predrasuda, gostoprimstvo uskratili?

Istraživač nije preduzeo ništa od toga.

Učenici su u istraživanju prepričavali ono što su čuli na časovima veronauke, a istraživač je takve odgovore ocenjivao kao usvajanje moralnih vrednosti. Evo i primera.

Na osnovu pitanja: „Razmisli dobro i oceni brojevima od 1 do 9 sledeće stavove, prema duhovnom značaju i moralnoj težini koji oni za tebe imaju: Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko; Blaženi su oni koji plaču, jer će se utešiti; Blaženi su oni koji su čistog srca, jer će Boga videti“ itd.

Iznosi se ovakav zaključak o vrednostima učenika: „uočava se da su ljubav i čistota srca najrespektovanije vrline“.

Učenici „respektuju“ ljubav i čistotu srca u odnosu na šta?

U odnosu na „siromaštvo duhom“?

Protojerej Kačarić u istraživanju nije odgovorio na postavke od kojih je pošao. Kako se na osnovu navedenog pitanja – a i druga su slična – išta saznaje o ličnom integritetu ili odgovornosti?

Mnogi će se složiti da odgovornost jeste bitna za funkcionisanje društva, ali ovo istraživanje o tome ništa ne kazuje.

Na istraživačko pitanje: „Da li je i zašto je krađa greh?“ učenicima su ponuđeni odgovori: „jeste, zato što je to kršenje Božije zapovesti; jeste, zato što je to zakonski prestup… nije, ukoliko je motivisana nekim višim moralnim načelom“.

Učenici su najviše rangirali prvu tvrdnju, a Kačarić zaključuje da je za ispitanike ona „duhovno i moralno najznačajnija“.

Međutim, učenici su zapravo uradili nešto drugo: rangirali su tako jer su procenili da je prva tvrdnja najznačajnija za istraživača, kao kada bi odgovarali na času veronauke u vezi sa 10 Božijih zapovesti.

Učenici su prepoznavali gradivo iz verske nastave i u tom smislu istraživač može biti zadovoljan.

Ali je i dalje nepoznanica na koji se način učenici odnose prema fenomenu odgovornosti i šta ona za njih realno predstavlja.

Jedino pitanje na koje nije ponuđeno više odgovora za učeničko rangiranje, glasi: „Da li odobravaš brak između osoba istog pola? DA NE (zaokruži odgovor)“.

Velika većina učenika (81%) negativno je odgovorila na ovo pitanje, iz čega protojerej zaključuje da je to „pokazatelj visoke moralne svesti ispitanika, zasnovane na hrišćanskom učenju“.

Šta ono reče patrijarh Porfirije? Da verska nastava podučava „ljudskim pravima i slobodama“? Prazna priča.

Crkveni zvaničnici iz petnih žila brane konfesionalnu versku nastavu, ali sa pozicije moralnosti za takvu nastavu nema odgovarajućeg opravdanja.

Kačarić: „Ostvarivanje cilja verske nastave (inače u osnovi svake vere) je da utiče na moralni razvoj ličnosti“.

Ako svaka vera (religija) vrši uticaj na moralni razvoj, onda možda nije loše razmisliti o nekom nekonfesionalnom obliku verske nastave, jer bi moralni uticaj na učenike bio isti kao i kod konfesionalne.

Kačarićevo istraživanje ipak ima određenog značaja, budući da pokazuje da su učenici koji su pohađali ili pohađaju versku nastavu, usvojili dosta toga što Crkva od njih očekuje kao od vernika, ali poznavanje crkvene discipline nema previše veze sa društvenom odgovornošću.

Ipak, crkvena disciplina se automatski povezuje sa moralnošću (Kačarić) ili „građanskim vrednostima“ (Porfirije) – u cilju odbrane konfesionalne verske nastave. Ali to nije sve.

Priča o crkvenosti kao sinonimu za moralnost najčešće znači preventivno odricanje od svakog vida odgovornosti.

U šta smo se kao građani do sada uverili nebrojeno puta, kroz istupe crkvenih predstavnika, političara i kriminalaca.

 

(Autor je kolumnista Peščanika)

Foto Fejsbuk profil Vladimira Veljkovića