'Će si bude' nije stav koji pomaže mladima

Tekst je prenet sa portala Slobodna reč.

Vranje je u četvrtak obeležilo, nekako, Međunarodni dan mladih (12. avgust).

U organizaciji Kancelarije za mlade razgovor između, kako ih oni zovu, “čelnika” i zainteresovanih mlađanih sugrađana obavio se na sred ulice, na preko 30 stepeni, bez zaštite od sunca, jer – stalo im je do mladih.

Ne smem ni da pomislim kakav bi nam ugođaj udesili da im je stalo.

Takozvani čelnici su govorili tiho i nimalo “direktno i konkretno”.

Možda je to taktika da ih i ne čujemo dobro, ako uzmemo u obzir to šta su pričali.

Na pitanje: “Zašto grad Vranje godinama nema Lokalni akcioni plan za mlade?” nisam dobila odgovor osim najave – biće. Će si bude.

Tako bilo i za Ulicu Bore Stankovića, i za park, i za ostale ulice i ko zna za šta sve ne. Će si bude.

Pominjete neka istraživanja i najavljenu strategiju za mlade i odlično znate da vi niste inicijatori toga već da ponovo “kupite kajmak” i zasluge tuđeg rada.

A, sad, “na ozbiljno”.

Govorim iz perspektive mlade osobe iz Vranja i devojke koja se godinama bavi aktivizmom.

Govorim kao neko ko veruje u ljudska prava. 

Dragi mladi, ovo je naš grad, ovo je naše vreme.

Nije nam lepo, nemamo plate, iskorišćavaju nas kako stignu.

Tretiraju nas kao jeftinu radnu snagu ili još gore, besplatnu.

Masovno radimo na crno.

Dežurni smo krivci kad je nešto loše, dežurni volonteri kad im nešto treba.

Šta smo mi?

Jesmo li nosioci promena, oni na koje pada sve ono što su stariji “zeznuli”, sve što nisu uspeli i nisu hteli da promene? 

Ili smo mi ti čija deca neće živeti u zemlji koja ima čiste reke, vazduh koji ne ubija, gradove koji imaju drveće, sredine u kojima se ne plaše da kažu šta misle.

Dobro, biće tako ako se ne odselimo odavde.

“Srećom”, svaka druga mlada osoba u Srbiji želi da se odseli.

Najčešći razlog – dostojanstven život.

Zar je toliko teško i nezamislivo imati sve to ovde?

Imati objektivno i pravo tužilastvo, imati posao u struci, imati platu od koje možeš da živiš, a ne samo da preživiš.

Da imaš državu kojoj je stalo do svakog pojedinca i do svake zajednice.

Situacija je takva da bi mladi u Srbiji trebalo da su besni, da reže, da grebu i kidaju.

Figurativno.

Ovo je zemlja u kojoj treba da ostanemo.

Svako od nas zaslužuje da se oseća poštovano, sigurno i bezbedno.

A ispada da su mladi endemska i ugrožena vrsta, umesto da budu promena, budućnost, i da ne čekaju bolja vremena već da ih stvaraju.

Da ih stvaraju i slobodno žive – u Srbiji.

 

(Autorka je omladinska aktivistkinja, dobitnica priznanja UN-a za najinspirativniju edukatorku o ljudskim pravima u svetu).

Foto Vojkan Ristić