Sloboda medija i zaštita građana – gde je granica

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Kada u medijima dominantnu ulogu ima tzv. žuta štampa, sklona senzacionalizmu i preterivanju, posebno je važno znati koje su granice slobode izveštavanja, odnosno dokle mediji mogu da zadiru u ličnu sferu pojedinaca. Nije upitno da bi u demokratskom društvu trebalo težiti novinarskoj slobodi i ideji da se čuje tuđe mišljenje i stav, ali ta sloboda nije neograničena. Ne mogu se zarad slobode medija, kršiti osnovna ljudska prava kao što su pravo na ugled, čast, pijetet, privatnost i pravo na pretpostavku nevinosti. I međunarodni i domaći izvori prava prednost daju neotuđivim, osnovnim ljudskim pravima, na uštrb slobode medija. Međutim, uprkos obavezi medija da poštuju ova prava i da prilikom svog izveštavanja postupaju sa dužnom novinarskom pažnjom, u svetu tzv. žute štampe, situacija je neretko potpuno drugačija. Naravno, nisu samo žute novine te koje često ne poštuju pravila novinarstva, ali one ipak prednjače. Među njima posebno se ističu štampana izdanja novina i internet izdanja-portali.

Pravila koja uređuju materiju medijskog prava proposana su Zakonom o javnom informisanju i medijima i Kodeksom novinara. Ovi akti nastoje da pronađu balans između prava građana da budu informisani i slobode novinarskog izražavanja, dok sa druge strane štite lična prava pojedinaca. Pored tradicionalne sudske zaštite, u našem sistemu kao nadzorno telo, osnovan je i Savet za štampu. Savet za štampu je nezavisno, samoregulatono telo koje prati primenu i poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima. Nadležnost saveta je sprovođenje medijacije između oštećene strane i redakcije, kao i iznošenje javnih opomena redakciji za kršenje standarda koji su utvrđeni kodeksom. Kada pojedinac, odnosno institucija smatra da je objavljivanjem teksta prekršen Kodeks novinara, može Savetu izjaviti žalbu. Žalba se podnosi u roku od 90 dana od dana kada je sporni sadržaj objavljen u štampanom izdanju, a za internet izdanja može se podneti sve vreme dok je takav sadržaj i dalje javno dostupan. Po prijemu žalbe, ista se najpre dostavlja odgovornom uredniku medija na izjašnjenje. Ako je podnosilac žalbe predložio poravnanje, medij (odgovorni urednik) treba da se izjasni o takvom predlogu. U slučaju da se medij ne izjasni, ili ne pristane na poravnanje, konačnu odluku povodom žalbe će doneti Komisija za žalbe-organ u sklopu Saveta za štampu. Ako je žalba osnovana, Komisija donosi odluku kojom žalbu usvaja ili mediju za koji je utvrdila da je prekršio pravila Kodeksa, izriče javnu opomenu.  Medij koji je postupao suprotno pravilima Кodeksa ima obavezu da objavi odluku o usvajanju žalbe. Kao što se može primetiti, sankcije Saveta za štampu mogu se oceniti kao blage i po prirodi korektivne. Ideja je da se na isti način kako je povreda prava učinjena (putem medija), uputi javni prekor mediju koji nije poštovao Kodeks.

Zaštita prava i interesa pred sudom inicira se podnošenjem tužbe Višem sudu u Beogradu koji je isključivo nadležan u ovim postupcima. Tužilac može da zahteva da se utvrdi da je objavljivanjem informacije povređeno njegovo pravo ili interes, zabranu ponovnog objavljivanja informacije, te obavezu objavljivanja odgovora na informciju ili njene ispravke. Može se tražiti i naknada pretrpljene materijalne i nematerijalne štete. Tuženi je odgovorni urednik, a u slučaju da se tužba podnosi zbog naknade štete, mogu se tužiti izdavač medija, odgovorni urednik i novinar-autor sporne informacije. Postupak je hitan, pa su zbog toga rokovi za preduzimanje procesnih radni kraći nego u uobičajnim građansko-pravnim sporovima. U cilju hitnosti, Zakon predlaže i da se sve radnje-saslušanje stranaka, ispitivanje svedoka itd. preduzmu na jednom ročištu. U ovim sporovima, neformalno nazvanim “štamparkama”, najčešće su tuženi mediji žute štampe, kao izdavači dnevnih novina i internet portala, a tužioci uglavnom zahtevaju naknadu nematerijalne štete. Kao osnov za naknadu nematerijalne štete navodi se povreda ugleda i časti-kada se objavljuju neistinite informacije, odnosno povreda prava na privatnost-u slučaju da su bez pristanka tužioca, objavljene informacije iz njegovog privatnog života. Takođe, čest osnov je i povreda pretpostavke nevinosti, budući da mediji neretko presude-okrive potencijalnog učinioca krivičnog dela i pre nego što je započet ili dovršen krivični postupak.

Dakle, kada mediji objavljuju informacije kojima nekoga prikazuju u lažnom svetlu ili ako previše zadiru u ličnu sferu pojedinca (recimo objavljuju fotografije osobe bez njenog pristanka i informacije iz porodičnog života), kao i kada nekog pre okončanja krivičnog postupka etiketiraju kao učionioca krivićnog dela, građani mogu zahtevati naknadu nematerijlane štete. U praksi naših sudova, dosuđena naknada kreće se od 30.000 dinara do stotinu-dve hiljada dinara. Najbrojnije su usvajajuće presude bliže donjoj granici iznosa. Prilikom odlučivanja u svakom konkretnom slučaju, sudovi cene način na koji je učinjena sporna objava, njenu sadržinu-izraze i pojmove koji su korišćeni. Kroz saslušanje tužioca utvrđuje se kakve posledice je utuženi sadržaj po njega ostavio, odnosno po njegov privatni, profesionalni život i njemu bliska lica. Posebno se uzima u obzir da li je tužilac javna ličnost i nosilac javne funkcije, jer ako jeste, od njega se na pisanja medija zahteva veći stepen tolerancije. Prilikom odličivanja o visini naknade, sudovi utvrđuju da li je tužilac preduzeo određene radnje ne bi li uticao da pričinjena šteta bude manja. Stoga se tužilac pita da li je povodom utužene informacije tražio da odgovorni urednik izdavača objavi njegov odgovor ili ispravku-demanti. Postavlja se pitanje svrsishodnosti zahteva za demantijem kada se nedozvoljene informacije mogu danima i iznova objavljivati. U tom slučaju pojam demantija potpuno je obesmišljen.

Zbog isključive nadležnosti Višeg suda u Beogradu suđenja za naknadu štete u proseku traju oko tri godine. Imajući u vidu simbolične vrednosti dosuđenih iznosa, kao i dužinu trajanja postupka, efikasnost zaštite prava i satisfakcija tužioca nije zadovoljena. Sa druge strane medij koji objavljuje nedozvoljene informacije nije motivisan da prestane sa njihovom objavom. Ipak, za ovakvo stanje stvari nisu odgovorni samo sudovi, jer postoje i drugi entiteti čiji je primarni zadatak kontrola medija i medijskog sadržaja, te preduzimanje odgovarajućih mera u slučaju da se Zakon i ostali propisi ne poštuju. Stoga bi se, recimo, pre teme sudske intervencije, trebalo pozabaviti odgovorom na pitanje koja je uloga Regulatornog tela za elektronske medije, koja su njegova ovlašćenja i da li i na koji način te svoje funkcije ostvaruje. Ako bi vansudska kontrola medija radila svoj posao kako treba, sudska kontrola ne bi ni bila potrebna. Zato, pre nego što se uopšte pristupi vrednovanju rada suda u medijskim sporovima, nužno je imati u vidu da li su neka druga tela ispravno i efikasno vršila svoja ovlašćenja.

(Autorka je advokatica i saradnica Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS)

Foto CEPRIS