O vakcini, lično

Tekst je izvorno objavljen na Fejsbuk profilu Slobodana Bubnjevića.

Ovako mislim o tome. Možda imate i vaš kakav lični prigovor, sumnju ili nelagodu u pogledu ovih novih, čudesnih vakcina protiv Kovida - to je naravno vaš stav, vaše pravo, vaš izbor - svakako vas neću ovde ni ubeđivati u civilizacijske blagodeti vakcinacije (pišemo o tome neprekidno, a pisaćemo i dalje), niti govoriti očigledne stvari o imunitetu i svim tim od marta naovamo temama gde svi imamo mišljenje. Hoću da vam, bez drame, sasvim drugarski, kažem - ne zavaravajte se, odbijali vakcinu ili joj se, poput mene, radovali iz sveg srca, vakcina će u narednoj godni obeležiti vaš život, jednako ili čak više nego što je to u prethodnoj učinila sama zaraza.

Naime, svet više nije isti. Izvesno je da, sada kad su naučni centri i laboratorije uspeli da u rekordnom roku proizvedu efikasno oružje protiv ovog bizarnog čovekovog prirodnog neprijatelja, svet je postao nešto drugo - to više nije jedna planeta pogođena globalnom krizom, gde opaka zaraza jednako nanosi štetu bogatima i siromašnima, gde iste brige, iste greške, iste zablude i iste nade dele svi ljudi, bez obzira da li su rođeni na Menhetnu, u Srbiji ili u Kongu.

Kad se pokrene ogromna mašinerija imunizacije, plaćena milijardama dolara, kad razvijene zemlje sprovedu masovnu vakcinaciju, Kovid će bar jedno vreme, kao i tolike druge zaraze, biti prognan u treći svet, u deo planete koji nije obavezno siromašniji, ali jeste opterećen kolonijalnom traumom, u sve one zemlje koje imaju ime, ali istinski nemaju države. Koliko će tamo ostati, ipak je drugo je pitanje. WHO i druge globalne organizacije govore da se pandemija može zaustaviti samo ako se svi vakcinišu. To je naravno tačno na dug rok, ali ako razmislite, za razvijeni svet u prvih par godina i zatvorene granice mogu da pomognu, ako su oni sa ove strane vakcinisani. U krajnjem slučaju, vakcinacija tog obima zahteva silno vreme, a nema sumnje da oni koji su vakcinu razvili prvo vakcinišu sopstvenu populaciju.

Svet će se zato podeliti na dva - na države koje mogu da razviju, samostalno proizvode ili kupe vakcinu. I onaj drugi, koji je nema.

Deo sveta koji je razvijen (a moglo bi se pokazati da je baš zato razvijen) ulaže u nauku, podržava inovacije i stvara klimu gde se znanjem rešavaju problemi, te sada, nakon 10 meseci katastrofe, u rukama ima čudesno rešenje za nju. I teško je osporiti da sa potpunim pravom sada uživa u blagodetima te dalekovidosti.

Nepravda? Naravno da jeste - zemlje koje su sistematski razarane zbog prirodnog bogatstva, kao na primer Kongo, prosto nisu imale nikakvih izgleda u takvoj trci jer je naučni progres od njih vekovima daleko. Međutim, postoji i deo sveta koji niti je tako siromašan, niti potlačen kao Kongo, ali koji vrlo slabo haje za nauku iako je mogao mnogo više da učini. Na primer, Srbija.

Mi živimo u državi koja, uz sve svoje mane i vrline, čudesa i ludila, ima i vrlo solidno razvijenu nauku. Ima i naučno-tehnološku baštinu jer pre samo nekoliko decenija možda nije mogla da bude prva na frontu saznanja, ali je itekako bila u stanju da proizvodi sopstvenu verziju mlaznog aviona, sopstveni eurokrem, sopstveni tenk i sopstveno seme kukuruza. I koja može i danas da se dočeka na noge u gotovo svim oblastima znanja. Ako bar na trenutak niste uzeli sasvim zdravo za gotovo, niti poverovali da je to rešeno odlukom političara, mogli ste se upitati kako smo od 100 testova dnevno uspeli da dođemo do toga da dnevno testiramo 20.000 ljudi. To je zato što smo imali naš IBISS, naš IMGGI i druge naučne institute sa istraživačima koji su tokom vanrednog stanja obukli zaštitinu opremu i lekare naučili kako se koristi PCR.

Da li smo mogli da se uključimo u razvoj vakcine ranije? Neki od naših građana u tome učestvuju od početka jer su u dijaspori i rade u kompanijama koje proizvode vakcinu. No, naša zajednica ovde ipak nije osposobljena da pravi sosptvenu vakcinu, za to nemamo laboratorije odgovarajućeg kvaliteta, nemamo opremu, a nemamo ni iskustvo. Drugo je pitanje da li smo u stanju samo da je proizvodimo po recepturi (Sputnjik V nam se velikodušno nudi na takav način). I da li smo, ako ni tome nismo dorasli, u stanju da je kupimo dovoljno brzo? Možemo da je platimo, u to nema sumnje - ne budimo licemerni, to državu košta ništa više nego da svako od nas odvoji 30 evra za sopstveno zdravlje (koliko ste potrošili na maske i vitamine ove godine?).

Ono što želim da vam kažem je da, nezavisno od vašeg stava prema vakcini (na koji imate pravo), od ovih odgovora ne zavisi samo "uvrnuta" želja jednog dela stanovništva da se čim pre vakciniše, nego zavisi - sve. Ako vlasti i sa njima medicinski sistem nekako uspeju da se izbore na svetskom tržištu, blagovremeno obezbede vakcinu ili više njih, organizuju sistem da efikasno izvrši imunizaciju i podstaknu masovan odziv, odupirući se narastajućoj lavini zabluda i teoretičara zavere, Srbija će biti slobodna. U suprotnom, neće. Kocke su se tako namestile da je vakcina trenutno jedina karta za slobodno društvo. Drugih nema.

Zamislite sledeću godinu. Ako u nekoj njenoj tački budu vakcinisani stanovnici širom Evropske unije, pa i nama susednih država, na primer Mađarske i Hrvatske, a Srbija ne uspe da u dogledno vreme, u dovoljnoj količini, obezbedi vakcine, kako će izgledati naša svakodnevica? U tom sumornom raspletu, bez sumnje, granice će za nevakcinisane biti ili zatvorene, ili vrlo teško prohodne, dok se život bude vraćao u vakcinisane države, a Evropa bude krenula na letnji odmor, kod nas će novi, sada ograničeni talasi zaraze biti neminovnost, dok Evropa bude obnavljala festivale i kulturni život, u Srbiji će medicinski sistem i dalje voditi rat, mesecima duže od ostatka kontinenta, dok budu, kao posle svakog rata i katastrofe, ekonomski pokazatelji u vakcinisanoj Evropi rasli življe nego ikad, ekonomija u Srbiji će i dalje biti pod istim pritiskom, ako se u međuvremenu ne slomi.

Postoji još jedan detalj - nijedna vlast ne može da se održi pod takvim okolnostima, ako uz to bar ne pokuša da situaciju predstavi sasvim drugačijom od realnosti. I ako ne pokuša da minimizira ulogu vakcine. Ili je ogadi većini ljudi, ubeđujući ih da im ona nije ni potrebna, dok Evropljani nepotrebno rizikuju. Antivakcionalni pokreti čekaju kao zapeti na ovu mogućnost da svoju "ideologiju" prodaju kroz masovne medije. No, mislite li da to može potrajati? Jer bolest, otkazi, siromaštvo i izolacija ne mogu da se sakriju na duge staze. Posebno onda kad izvan granica sve to nestane.

Mada živimo u takozvanoj post-truth eri, ovo je ipak jedna od retkih situacija gde laž (sasvim uobičajena u našim, ali i stranim medijima) ne može da bude ni političko rešenje. Nakon godine pandemije, svet će biti podeljen na slobodan, onaj koji se vakcinisao. I onaj drugi, koji u tome nije uspeo. Zašto nije? Razlozi neće biti bitni. Preostaje da se nadamo najboljem ishodu (lično, zaista mu se nadam). U međuvremenu, možemo da sebi čvrsto obećamo kako ćemo i našu nauku negovati mnogo pažljivije. Kao što bismo negovali, na primer, slobodu.  

(Autor je novinar i pisac).

Foto Fejsbuk profil Slobodana Bubnjevića