Tužni Hepi

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Evropa nas mrzi, Kina nas voli. To je poruka koja svako malo stiže sa režimskih (štampanih i elektronskih) medija. Ali nema tu ničeg originalnog i samosvojnog. Jer, reč je zapravo o poruci koju emituje – nešto ređe, doduše, ali uvek u pravi čas – predsednik Vučić. Kao što je bilo, recimo, u prvom talasu korone o čemu sam već pisao.

Najnoviju epizodu te (o)tužne serije imali smo priliku da gledamo nedavno na srećnoj televiziji kada su kod Milomira Marića gostovali (već odavno odomaćeni) Aljoša Milenković, Predrag Marković, Slobodan Vladušić i Zoran Ćirjaković.

Sve u svemu, prisutni su se (bez glasa protiv) složili da je kineski sistem u kome vlada meritokratija mnogo bolji od evropskog u kome vlada demokratija. Da, baš tako, nežno – meritokratija, vladavina stručnjaka dakle (kao da je u Pekingu na vlasti neki kineski G17 plus, a ne jedna i jedina Komunistička partija) gde vlast bira najbolje u svim oblastima, ništa autokratija, kamoli diktatura, o grubom gaženju (uključujući i smrtni ishod) osnovnih ljudskih prava i sloboda ni reči. A pošto vlast, iz priloženog se vidi, najbolje zna ko je najbolji, logično je da ona bira i samu sebe. Otud bi najbolje bilo – doduše to nije rečeno, ali je zaključak kao Damoklov mač visio u vazduhu – da se Vučić proglasi za Sija.

Da nije tužno bilo bi smešno, mada je zapravo tragično. Ali, svejedno, tome (što bi rekao Boro Stjepanović u „Ko to tamo peva“) nema leka. Ipak, zarad javnosti, na sto puta ponovljene laži treba sto i jedan put odgovoriti istinom. Građanska dužnost – već vidim Ćirjakovića kako se puši – to nalaže.

A istina kaže, da pođemo od trenutno najaktuelnije korona pandemije, da je evropska pomoć Srbiji bila mnogo veća od kineske. Jer, sve što je iz Kine stiglo u Srbiju – kupljeno je. Plaćeno suvim dolarima – jer Kina juane ne prima – ništa nije poklonjeno. Nasuprot tome, Evropska unija je Srbiji poklonila oko pola milijarde evra (iz paketa od ukupno 3,3 milijarde evra za zapadni Balkan) na šta dolazi još otprilike toliko vrlo povoljnih kredita.

Nedavno je, takođe, za ovaj region odobreno devet milijardi evra bespovratne pomoći od čega će Srbiji pripasti najmanje trećina, dakle (više od) tri milijarde.

S druge strane, Kina ne samo da ništa ne poklanja, nego je i to što prodaje vrlo skupo – skuplje nego kad se nabavlja iz Evrope. Recimo, cena kineskih kredita za izgradnju puteva i pruga znatno je veća od zajmova evropskih (i svetskih) finansijskih institucija. Kamatna stopa kod kineskih kredita za Koridor 10 kreće se od 2,5 odsto pa naviše, a od evropskih banaka 1,2 odsto pa naniže. I ostali uslovi – rok otplate, provizije, naknade i slično gori su sa kineske strane.

Takođe, i kineski proizvodi mnogo više koštaju građane Srbije. Kilometar puta ili pruge koje gradi Kina najmanje je za 20 odsto (a ne retko i mnogo više) skuplji nego onaj koji se podiže pod evropskom kontrolom. Primera radi, kilometar auto puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj stručnoj publikaciji ministarstva saobraćaja Srbije, košta 1,5-2,5 miliona evra; kada ga pak preko ravnog Srema gradi Kina – verovali ili ne – košta 10 miliona evra. Takvih komparativnih računica ima koliko hoćete i za druge infrastrukturne projekte. Mada, ne mogu da odolim, evo još jednog paradigmatičnog primera. Za prugu Niš-Dimitrovgrad od ukupno 200 miliona evra koliko ona košta Evropska investiciona banka poklanja – trećinu. (Banka a poklanja, gde to ima.) Nijednoj kineskoj se ništa slično nije omaklo.

Od 40 milijardi evra direktnih stranih investicija od 2001. naovamo oko 70 odsto došlo je iz Evrope, tek oko pet odsto iz Kine. Kineske investicije zapravo stižu tek poslednjih nekoliko godina. Sa njima su, međutim, kao „nusproizvod“ stigli i ekološki problemi. Od kada je Kina preuzela železaru „Smederevo“ i RTB „Bor“, zagađenje u tim gradovima drastično se pogoršalo. Isto važi i za Kostolac gde je Kina mada ne vlasnički ali poslovno vrlo tesno upletena u tamošnju termoelektranu.

Dakle, kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu. O čemu govori saradnja sa kineskim bezbednosnim službama i kupovina kineskih nadzornih video i ostalih sistema. Naravno, ključnu ulogu u tome ima vlast koja sve to omogućava. I srpski intelektualci koji to podr(a)žavaju.

Živela Srbija.

(Autor je zamenik glodura Novog magazina)

Foto MC Beograd