Male tajne o velikom spomeniku

Tekst je izvorno objavljen na Pešćaniku.

Nedavno sam na Peščaniku već pisao o spomeniku Stefanu Nemanji. Povod, naravno, nije bila želja da se uključim u raspravu o tome da li Nemanja zaslužuje spomenik kakvu, iz potpuno neprincipijelnih razloga, nameće vlast. U svakoj državi pa i našoj pitanje da li rodonačelnik države zaslužuje spomenik apsolutno je suvišno. Naravno da zaslužuje, to se podrazumeva. I u slučaju Stefana Nemanje (iako istini za volju on nije rodonačelnik srpske državnosti, ona je starija od njega, već je rodonačelnik najčuvenije vladarske dinastije Nemanjića) to niko i nije doveo u pitanje i svaka rasprava o tome je besmislena.

Povod nije bila ni želja da se uključim u raspravu koja ima neuporedivo više smisla, a koju vlast očito izbegava, o simbolici, poziciji i izgledu spomenika, odnosno o manjku argumenata, estetskih, istorijskih, umetničkih, urbanističkih koji bi postavljanje takvog i tolikog spomenika opravdavali. Nije, zna se, tajna da su mi s tim u vezi neuporedivo bliži argumenti kritičara ovakvog spomenika, ali nisu ni pravo ni želja da ih javno podržim bili povod tog teksta.

Povod je bilo nešto za šta će neki reći da je prozaično, ali je bukvalno bolo oči – potpuno odsustvo informacija o tome koliko će spomenik da košta. U kratkom vremenskom periodu, u medijski snažno podržanoj kampanji, vlast je plasirala pravo mnoštvo nekad i veoma detaljnih informacija o izgledu, dimenzijama, načinu izrade, autoru spomenika, ali ni jednu jedinu, makar aproksimativnu, o ceni spomenika.

Razlog? Cena je mala? Teško da jeste. Orijentacije radi, monument sličnih dimenzija u Skoplju, Bronzani konjanik, koštao je desetak miliona evra, što je ekvivalent za jednu dobro opremljenu bolnicu, ili 220 sanitetskih vozila ili 650 uređaja za dijalizu ili 500 respiratora… Ali kakva god bila, velika ili mala, cena je plaćena javnim novcem, iz budžeta koji pune građani i neprihvatljivo je, bukvalno nepristojno uskraćivati im informacije o njoj, pogotovo bez poznatog razloga.

Ali nedavno smo, što je povod za ovaj tekst, čuli i razlog.

Radi se o tajni! Iznos cene je poverljiv podatak! I biće to do 2023!

Što je i sa formalno pravnog i sa suštinskog, materijalnog aspekta najblaže rečeno totalno problematično. Statusu poverljivosti bi morali da prethode akti predviđeni Zakonom o tajnosti podataka. Prvo procena moguće štete zbog objavljivanja informacije (čl. 10) a potom, u skladu s procenom, formalna odluka (čl. 11) o utvrđivanju stepena (interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna) tajnosti.

Veoma sam skeptičan prema mogućnosti da ovi, mada pravno neophodni, akti zaista i postoje. A čak i da postoje teško mogu (bar ne bez osmeha) i da zamislim kako bi taj ili ti koji su ih doneli pred kamerama objašnjavali kako su došli na ideju da bi polaganje računa o trošenju javnog novca javnosti moglo dovesti do „štete po interese Republike Srbije“. I kojih to interesa? I kakve štete?

S obzirom na prirodu informacije treba podsetiti i na neke bitne odredbe Zakona o budžetskom sistemu koji (čl. 27) predviđa da je Vlada „odgovorna za upravljanje javnim finansijama u skladu s principima utvrđenim u zakonu“ a kao jedan od fundamentalnih principa utvrđuje upravo princip transparentnosti. I u okviru njega „kako bi se omogućila delotvorna javna provera vođenja i stanja javnih finansija“ – nalaže dostupnost svih informacija koje se tiču fiskalne politike.

Zakon svima koji su za te informacije odgovorni nalaže da ih ne uskraćuju javnosti, a kao izuzetak predviđa jedino „značajnu štetu“ za tri navedena dobra – nacionalnu bezbednost, odbranu ili međunarodne odnose. Nema tog kreativnog tumačenje prava koje cenu spomenika može ugurati pod bilo koji od ta tri navedena razloga; to je bukvalno – mission impossible.

Očigledno kršenje, od strane vlasti dva relevantna zakona, pa neizbežno, posledično kršenje trećeg – Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, dovode nas do suštine. Suštinu, možda simplifikovano ali dobro, ilustruje na primer poslednji Globalni indeks percepcije korupcije, godišnji izveštaj svetske antikorupcijske mreže Transparensi internešenal. U tom izveštaju Srbija je opet nazadovala, u donjem je delu svetske rang liste, sa hronično slabim indeksom – 39 poena (od 0 do 100). Ona 4 poena zaostaje za svetskim prosekom, a 27 poena za prosekom zapadnih zemalja članica EU, a od ukupno 53 države Evrope samo 5 je lošije ocenjeno.

Ogroman, najveći doprinos ovakvoj žalosnoj oceni i statusu daje velika i rastuća netransparentnost sumnjivih raspolaganja javnim novcem i resursima. Bilo bi zbilja baš groteskno da se ispostavi da je i podizanje spomenika Stefanu Nemanji (nešto, kako vanabi gradonačelnik Beograda voli da kaže, „čega se posle 7 vekova konačno neko setio“) doprinos tome.

Vlast ima obavezu, dužna je da tu sumnju (ako može) otkloni. A to pre svega, neizostavno, podrazumeva da umesto nesuvislih priča o poverljivosti javnosti podnese kompletan račun o utrošku javnog novca.

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd