Ebru Timtik, advokatica (1978-2020)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Ebru Timtik umrla je 27. avgusta, posle štrajka glađu koji je trajao 238 dana. Kad je umrla imala je samo 30 kilograma.

Zajedno sa još nekoliko kolega advokata Timtik je bila optužena i osuđena za održavanje kontakata sa zabranjenom Revolucionarnom narodno-oslobodilačkom partijom – Frontom, koja je označena kao teroristička organizacija u EU i SAD, te za neka od krivičnih dela koja su počinili članovi te organizacije.

Zašto je Ebru Timtik štrajkovala glađu? Tražila je od svoje države – Turske – pravo na pravično suđenje. Dočekala ga nije. Bila je članica Progresivne asocijacije advokata, kao i njene kolege, zajedno sa njom optužene i osuđene. Ebru je bila osuđena na 13 godina i 6 meseci zatvora, posle suđenja koje su međunarodne i turske asocijacije advokata označile kao nepošteno i nepravično. Prvostepena presuda je bila donesena u martu 2019, a potvrdio ju je regionalni apelacioni sud u oktobru 2019.

Jednu od prvih ocena karakteristika prvostepenog suđenja dao je Amnesty International: „Današnja presuda je travestija pravde i ponovna demonstracija nesposobnosti sudova obogaljenih političkim pritiskom da sprovedu pravično suđenje“. Kao i Ebru Timtik, svi ostali osuđeni advokati su članovi ili Progresivne asocijacije advokata ili Narodne pravne kancelarije. Optužnica protiv njih bila je zasnovana na iskazima svedoka, među kojima su preovlađivali tajni (anonimni) svedoci, i na policijskim izveštajima o digitalnim zapisima optuženih. Kasnije, u toku prvostepenog sudskog postupka, sud nije dozvolio optuženima i njihovoj odbrani da ispituju policijske izveštaje, niti da ispitaju svedoke.

Predsednik istanbulske advokatske komore, Mehmet Durakoglu, je o tom suđenju izjavio za Deutsche Welle da za Ebru Timtik „nije bilo konkretnih dokaza i da je suđenje bilo zasnovano na iskazu tajnog svedoka, kojeg je tužilaštvo koristilo i u drugim slučajevima“. Durakoglu tvrdi da je sud toliko prekoračio granice nepristrasnog suđenja da je svedoka podsećao na neke „činjenice“, a svedok se na tome zahvaljivao. Prošlog meseca jedan od tajnih svedoka se obratio Vrhovnom sudu Turske zahtevom da sud ne uzme u obzir njegovo svedočenje, jer ima „mentalnih problema“, o čemu postoji dijagnoza lekara. Međutim, ovaj zahtev je predat 2020. godine, dakle tek pošto je regionalni apelacioni sud u oktobru 2019. potvrdio prvostepenu presudu.

Za Ebru je bilo kasno.

Savet advokatskih komora i pravnih udruženja Evrope (CCBE) je posmatrao suđenja turskim advokatima i o tome izradio detaljan izveštaj, objavljen u junu 2020. Ovaj izveštaj sadrži niz podataka o (eufemistički rečeno) disfunkcionalnosti i političko-policijskoj zavisnosti turskog krivičnog pravosuđa, o nepoštenom postupanju, štaviše i o torturi, o izrugivanju običnom zdravom razumu – u sve to bi se teško moglo poverovati kad se ne bi živelo i imalo iskustva sa pravosuđem ovde, u Srbiji.

Izdvojiću samo nekoliko primera zloupotreba i podređenosti pravosuđa koji se u novo, najnovije Vučićevo pravosudno doba sve češće pojavljuju i u Srbiji i to kao očigledni primeri sudskog ne-prava. Za čije detektovanje više nije potrebno pravnično obrazovanje. Oni su krivičnopravna „tekovina“ diktatorske ili autokratske političke volje pantokratora Turske i Srbije. Nije ova ocena ni nova ni teška. Čitava normativna i sudska građevina ljudskih prava u Evropi, kao originerni temelj ima zaštitu prava okrivljenog u krivičnom postupku, od Bill of Rights, preko Habeas Corpus, do savremenih međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima. Budući da je XX vek čovečanstvu doneo ne jedan genocid, ova naizgled tvrda građevina dograđuje se viktimologijom, tj. mehanizmima i efektima zaštite žrtava. Pantokratorima ova dva nerazdvojna temelja ne odgovaraju. Nevešto, jednom temelju daju prednost nad drugim, zavisi od toga ko je optužen i kakav ishod smatraju korisnim za sebe.

Tokom suđenja Ebru Timtik i drugima izvedene su tri vrste dokaza: saslušanje svedoka, veštačenje zaplenjenih digitalnih zapisa optuženih, kao i štampanih primeraka digitalnih zapisa. Saslušano je ukupno 8 svedoka, od kojih je 7 bilo tajnih, tj. anonimnih. Troje od anonimnih svedoka nije saslušano na sudskom pretresu, a sud je ipak presudu zasnovao na iskazima koji su od ovih svedoka uzeti tokom istrage. U izveštaju CCBE iskazi svedoka su označeni kao problematični, jer su neki od svedoka imali vidne poremećaje ponašanja. Zapisnici o njihovom svedočenju su se protegli na stotine stranica, sa nekoliko stotina imena i vremenski nekonzistentno povezanih događaja. Digitalni dokumenti, navodno zaplenjeni u jednom muzičkom studiju, nikad nisu bili pokazani braniocima ni optuženima, niti se nalaze u spisima predmeta. Štampane verzije digitalnih dokumenata bile su zaplenjene u Belgiji i Holandiji. Njihova autentičnost nije dokazana, jer originali nisu bili pokazani veštacima, pa oni nisu mogli da se izjasne ni o autentičnosti ni o verodostojnosti. Prisetimo se malo: veštačenje potpisa Andreja Vučića u sporu Asomacum vršeno je na osnovu fotokopije dokumenta, a ne na originalu. Kad je zastupnik Asomacuma tražio rok da se o ovom veštačenju izjasni i od sudije dobio taj rok, sudija je bila zamenjena drugim, uz apsolutno neodbranjiv izgovor da odugovlači postupak. Ne zaboravimo: notorni Jutka je oslobođen optužbe za telefonski mobing, zbog toga što veštaci nisu bili sigurni u autentičnost nosača sramnih poruka.

Na svim ročištima turska žandarmerija je bila nepotrebno, a prekomerno prisutna. Predsednik advokatske komore u Izmiru dobio je udarac u lice pre ulaska publike u sudnicu. Anonimni svedoci davali su iskaze video linkom. Mnogi među njima nisu znali o kom suđenju je reč, jer su se pojavljivali kao svedoci u brojnim drugim suđenjima. Iskazi većine svedoka davani su pod direktnim navođenjem predsednika sudskog veća. Sud je odbio da sasluša tri svedoka koje je predložila odbrana. Podsetimo se: Marija Lukić je bila prinuđena da u uskom sudskom hodniku stoji u blizini Jutke. Na suđenju direktora fabrike u Lučanima nije bilo žandarmerije, ali je zato bilo privatne verbalno nasilničke telesne garde direktora. Na nedavnom protestu zbog ponovno najavljenog vanrednog stanja, demonstranti su silom dovlačeni pred sudije za prekršaje. Dokazi su gotovo isključivo bili iskazi policajaca.

Povezanost optuženih advokata sa zabranjenom revolucionarnom organizacijom „dokazana“ je npr. time što su u posedu advokata bile levičarske knjige, što su neki članovi zabranjene organizacije imali brojeve telefona nekih advokata i sl. Svi su oglašeni krivim i osuđeni na vremenske kazne od 2 do 18 godina.

Sud treba da bude nezavisan i nepristrasan. U ovom suđenju nije imao nijedno od ovih svojstava. Zaboravimo na pravne regule, držimo se pravila i običaja svakodnevnog života. Sudija se obraćao braniocima bez poštovanja, plašeći se da se ponaša onako kako se od sudije očekuje. U toku postupka, ograničavan je broj branilaca, neki su sprečavani da uđu u sudnicu, u toku izlaganja oduzimana im je reč. Turski sud je dirnuo i u prastaro pravilo da se nikom ne može dva puta suditi za isto delo. Jedna od optuženih prema kojoj je ovo pravilo prekršeno bila je i Ebru Timtik. Okrivljenima i njihovim braniocima nije bilo dato dovoljno vremena da pripreme odbranu, čak ni da se upoznaju sa osnovnim elementima predmeta. Nije bilo davno, prisetimo se: sudija koji je doneo odluku o rehabilitaciji tzv. prestolonaslednika, odneo mu je na rođendan tu odluku na noge, i to uramljenu; sudija Keranović je citirao mnogo, mnogo zakonskih odredaba, a nije primenio jednu jedinu relevantnu: da ministar unutrašnjih poslova, kao javni funkcioner mora da trpi kritike njegovog rada, pa i ako se oseća uvređenim; prekršajni sudovi su u tzv. skraćenom postupku donosili osuđujuće presude protiv demonstranata kojima nije ni rečeno da imaju pravo da pozovu branioca; sudilo se putem skajpa.

Prekršeno je ukratko, sve sto je zajemčeno, na svaki način na koji je uopšte moglo da se prekrši.

Ebru Timtik uhapšena je u septembru 2018. godine. Od tada do smrti bila je u pritvoru. Tokom 2019. suđeno joj je pred prvostepenim i drugostepenim sudom na način i sa rezultatima koje sam kratko prikazala. Moralo je to kod nje izazvati nevericu zbog onog što je o pravu znala, revolt zbog profesionalne neodgovornosti i zloupotreba sudija i suda. Štrajk glađu počela je 2. januara 2020, ne sa nekim zahtevom za apstraktnom i opštom pravdom. Tražila je da se njoj i drugima sudi na osnovu zakona onako kako on glasi i u elementarno pravičnom postupku.

Bila je zatočena u zatvoru Silivri, jednom od onih sa strogim bezbednosnim merama. Za vreme njenog zatočeništva i štrajka glađu nekoliko respektabilnih advokatskih i pravničkih udruženja tražilo je da se pusti iz pritvora. U julu ove godine je prebačena u bolnicu. Ima svedočenja da su i u zatvoru i u bolnici vlasti pokušale da je navedu da prekine štrajk, da slome njenu volju i odlučnost. Paralelno s tim, turski Ustavni sud je odbio da stavi van snage odluku o pritvoru, uprkos njenoj spornoj ustavnosti i uprkos tome što je iz lekarskog izveštaja proizlazilo da je u životnoj opasnosti. Da li sudske odluke mogu biti sadističke? Nisu li one samo rezultat racionalnog promišljanja? Da, sadističke su kad se donose po naređenju, a naređenje je čista osveta.

Teško umiranje i tragična smrt Ebru Timtik izazvali su ulične proteste, brojne reakcije žaljenja, dežuranje građana da ne bi bila sahranjena tajno. To se nije desilo, ali je policija suzavcem ipak rasterala nekoliko stotina njenih pristalica. Ljudi su uzvikivali: „Ebru je besmrtna!“ i „Ubilačka država će odgovarati!“

Da li će Ebru Timtik ostati zapamćena i kad prođe vreme smirivanja emocija? Prihvatala je i zastupala u slučajevima u kojima brojni advokati nisu smeli. Srčano se borila za svoje klijente. Nije odstupala niti popuštala pred pretnjom. Zastupala je teroriste, naročito Kurde i zato su je nazivali izdajnicom i teroristkinjom. Prisetimo se: advokat Srđa Popović je bio branilac Andrije Artukovića. Nazivan je svakojako – od ustaše do izdajnika. Ni u jednom od ova dva slučaja nije se radilo o nesposobnosti da se odvoji ličnost okrivljenog od profesionalne dužnosti advokata da štiti prava tog okrivljenog, bez obzira šta je učinio i šta mu se stavlja na teret. Ne, bila je to organizovana moralna panika vlastodržaca i njihovih slugu, ne toliko što im smeta okrivljeni, koliko što im smeta advokat. Koji pokazuje i dokazuje vlastodržačke uticaje na sud.

Ebru Timtik je pravnička heroina jednog mračnog doba Turske, kad se izabrani predsednik ponaša kao nasledni sultan. Taj i takav sultan Erdogan je po mnogo čemu uzor srpskom sultanatu, koji je za sad u pokušaju. Ne zato što Vučić ne želi sultanska ovlašćenja, nego samo zato što nije u prilici da ih realizuje pod postojećim uslovima.

Ne znam da li će heroizam i žrtvovanje Ebru Timtik ostati deo pravničke svetske ili bar evropske pravne baštine. Uprkos mojim poodmaklim godinama, a moguće je i zbog njih – Ebru bi mi po godinama mogla biti kći – nikako da odustanem od nade? utopije? da pravnička zajednica ima dovoljno veza koje predstavljaju usvojeni pravni principi, vrednosti i znanja i da je neće podeliti državne i nacionalne granice. Morali bismo biti obavezani brojnim žrtvama pravničke profesije, na primer italijanskih sudija Falkonea i Borselina, koji neće biti tako brzo i lako zaboravljeni, jer je aerodrom u Palermu nazvan po njima, budući da su obojica bili žrtve mafijaške osvete (osim ako se Vesićeva manija preimenovanja svega i svačega ne zapati i u Italiji). Imamo i naše balkanske pravničke žrtve. Ne samo Ebru Timtik. Mi u Srbiji imamo, imali smo, sudiju Nebojšu Simeunovića. Zaboravili smo ga.

(autorka je profesorka prava)

Foto MC Beograd