Nanogica - kućni pritvor ili privilegija za odabrane

Tekst je izvorno objavljen na portalu otvorenavratapravosudja.rs.

Građani u Srbiji su sa dobrim razlogom uznemireni zbog kriminala. Mnogi od njih više nikom ne veruju i sumnjaju da će kaznu zatvora u kućnim uslovima izdržavati samo „odabrani“, javne ličnosti, političari, pevači, sportisti, tajkuni. Zašto je to tako? Zašto su građani izgubili poverenje u pravosuđe? Ko je za to kriv? Zašto instituti kojima teži savremeno krivično pravo nisu odgovarajuće prihvaćeni u široj društvenoj zajednici u Srbiji? Odgovore na ova pitanja možemo pronaći samo ako budemo informisani. Zato ne dozvolite da budete manipulisani - tražite da budete informisani. Donosite samostalne zaključke. Pre nego što nađete odgovor na početno pitanje, saznajte šta bi sve trebalo da znate o kućnom zatvoru.

Kućni zatvor nije posebna vrsta kazne već samo jedan od zakonom predviđenih načina izvršenja kazne zatvora. Izriče je isključivo sud po sprovedenom zakonitom postupku. Osuđeni kaznu zatvora ne izdržava u zatvorskoj ćeliji, već u prostorijama u kojima stanuje i to sa ili bez elektronskog nadzora. Sud ne može ovakvu odluku da donese po svom nahođenju, kada mu se prohte, već samo kada su za to ispunjeni zakonom propisani uslovi.

Da bi kazna zatvora bila izvršena u kućnim uslovima, okrivljeni ne sme biti osuđen na kaznu zatvora u dužem trajanju od godinu dana. Ne sme biti osuđen za krivično delo protiv braka i porodice kojim je oštećeno lice sa kojim živi u porodičnom domaćinstvu, ali ni za neka druga krivična dela, kao sto je neovlašćeno držanje opojnih droga u velikoj količini.

Sud, da bi odredio ovakav način izvršenja kazne, mora da utvrdi da s obzirom na ličnost, raniji život i držanje okrivljenog posle učinjenog krivičnog dela, stepen krivice kao i druge okolnosti, neće biti neophodno izdvajanje osuđenog u zatvor. Mora da utvrdi da će izricanje kućnog zatvora dovoljno uticati na okrivljenog, ali i druge da ne vrše krivična dela, kao i da će predstavljati društvenu osudu koja će doprineti jačanju morala i učvršćivanju obaveze poštovanja zakona te biti „pravedna odmazda“ za učinjeno krivično delo.

Potrebno je da budu ispunjeni i tehnički uslovi koji omogućavaju ovakav vid izvršenja kazne tj. da je osuđeni vlasnik prostorija ili da ima prijavljeno prebivalište na toj adresi i dozvolu vlasnika za instaliranje opreme, struju i fiksni telefon bez dvojnika.

Zašto je to potrebno?

Elektronski nadzor se vrši preko računarskog sistema koji se preko telefonske linije povezuje sa odašiljačem, kolokvijalno „nanogicom“ koju je osuđeni dužan neprestano da nosi. Aparat-prijemnik uključuje se u utičnicu telefona i u strujni priključak. Pored toga postoji i „baza“ koja se postavlja u stan i koja se ne sme pomerati. U upravi za izvršenje krivičnih sankcija postoji server preko koga se komunicira sa elektronskom opremom u stanu i na taj način beleži svako prekoračenje dozvoljenog kruga kretanja. Čak i kada nestane struja, baza baterije će narednih 48 sati beležiti svako kretanje. Nanogica se može koristiti vise puta, neškodljiva je po zdravlje, gumirana i otporna na vodu i udarce. Svako neovlašćeno nasilno skidanje takođe se automatski registruje.

Izvršenje kućnog zatvora bez elektronskog nadzora prati poverenik za izvršenje krivičnih sankcija putem najavljenih i nenajavljenih poseta kao i telefonskih provera putem fiksnog telefona.

Šta je zabranjeno osuđenicima koji kaznu zatvora izdržavaju u kućnim uslovima?

Oni ne smeju samovoljno da napuštaju prostorije u kojima stanuju jer ako to učine jednom u trajanju od 12 časova ili 2 puta u trajanju od 6 časova, sud će odrediti da ostatak kazne izdržavaju u zatvoru.

Zašto je kućni zatvor dobar za osuđenike a i za sve nas?

Kućni zatvor ima niz pogodnosti. Njime se izbegavaju negativni efekti zatvaranja ljudi i to kako u fizičkom smislu - zbog nedostatka kretanja, vazduha, svetlosti, opasnosti od zaraznih bolesti, seksualnog zlostavljanja pa i većeg procenta smrtnosti, tako i u psihološkom i društvenom pogledu.

U psihološkom smislu izdržavanje kazne u zatvorima često dovodi do gubitka samopouzdanja, emocionalne napetosti, monotonije, degradacije intelektualne sfere ličnosti. Prekid veze sa spoljašnjim svetom, a naročito sa porodicom, često prouzrokuje težak šok i emocionalnu okamenjenost, dovodeći do slabljenja vere u budućnost i stvara strah od života na slobodi. Psihoze, depresije, povlačenje u sebe gotovo da su redovna stanja koja se na ovaj način izbegavaju.

Kućni zatvor je pozitivan i u društvenom pogledu, pa tako i u odnosu na samu porodicu osuđenika. Ovakav način izdržavanja kazne mnoge je spasio od razvoda braka. Statistički podaci govore da se 70% brakova razvede prilikom odlaska na izdržavanje kazne u zatvor. Pogodnost su za porodicu i u ekonomskom smislu jer osuđenik može da nastavi, pod određenim uslovima, sa radom pa i izdržavanjem porodice, a i manji su problemi dece zbog reakcije sredine koja odlazak u zatvor tretira kao „ljagu za ceo život“.

Osuđeni u kućnom zatvoru može da nastavi da radi, da se školuje, da obavlja poljoprivredne radove, da se leči. Odlukom direktora uprave on može iz svih ovih, a i nekih drugih razloga napuštati prostorije u kojima stanuje. Pored toga ima i pravo na šetnju 2 sata dnevno u periodu od 13 do 17 časova.

Osuđenici su svesni svih ovih pogodnosti zbog čega se samo manje od 10% ne pridržava propisanih zabrana i bude upućeno da ostatak kazne izdrži u zatvoru. Retki su slučajevi povrata, a troškovi izdržavanja kazne su višestruko smanjeni. Jedan osuđenik u zatvoru državu dnevno košta 15 do 20 evra što na godišnjem nivou iznosi oko 7.300 evra. Budući da jedan uređaj za elektronski nadzor prosečno košta oko 3.000 evra i može se koristiti u više navrata, jasno je kolike su uštede za sve nas kao poreske obveznike. Ovakav vid izdržavanja kazne odvraća osuđene od ponovnog vršenja krivičnih dela, ali i višestruko rasterećuje pravosuđe, jer se postupci češće okončavaju zaključivanjem sporazuma o priznanju krivice, te se izbegavaju visoki troškovi suđenja.

Stepen rizika i recidivizam (ponavljanje krivičnih dela) kod osuđenih na kaznu zatvora i kućnog zatvora

Statistički podaci istraživanja koje je sprovelo Ministarstvo pravde Republike Srbije 2008. godine u okviru projekta uvođenja alternativnih sankcija kao odgovor na probleme koji se javljaju u zatvorskom sistemu, upućuju na zaključak da su visoke stope recidivizma zabeležene naročito kod kratkotrajnih kazni zatvora. Razlozi za to vezuju se ne samo za upoznavanje sa ljudima iz kriminalnog miljea, već i zbog nemogućnosti da se u kratkom vremenskom trajanju organizuje postupak rehabilitacije zbog čega izostaje efekat i individualne i generalne prevencije. Sa druge strane, stepen rizika od recidivizma – ponovnog vršenja krivičnih dela, mnogo je veći kod osuđenih na kaznu zatvora od onih koji su osuđeni na kućni zatvor. Stepen rizika recidivizma IQR, prema ovom istraživanju, kod osuđenika na kaznu zatvora iznosi 17, a kod kućnog zatvora samo 7. Stepen rizika gotovo je identičan kod onih koji ovu kaznu izdržavaju uz primenu elektronskog nadzora i bez njega i kreće se u vrednostima IQR od približno 7. Navedeno upućuje na zaključak da kaznu zatvora treba izreći samo onda kada se nijednom drugom blažom kaznom ne može ostvariti efekat kažnjavanja.

Šta kažu statistički podaci?

Odgovor na početno pitanje možda se može pronaći i u statistici. U decembru 2019. godine u kućnom zatvoru nalazile su se 1.802 osobe. Od toga 702 osuđenika je kućni zatvor izdržavalo sa elektronskim nadzorom, a 1.100 bez ovakvog nadzora.

Koji su nedostaci?

Samo prošle godine u Srbiji je oko 1.000 osuđenika čekalo na nanogicu. Nedostatak elektronskih uređaja, ali i manjak zaposlenih poverenika doveo je do ozbiljnih kašnjenja u izvršenju kazne kućnog zatvora. Evropske države na 100.000 stanovnika imaju 5,8 poverenika dok Srbija ima 1,5. Ova situacija dovela je i do zastarevanja izvršenja određenog broja kazni pri čemu Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, dakle izvršna vlast, određuje prioritet u izvršenju, a ne sudska vlast.

Posle svega, možda će vam napisi nedavnih novinskih članaka poput „Dinkićeva ministarka osuđena na kućni zatvor“, „Skandal, sirotinja zbog dugova ide na robiju, a za ovo nasilje se dobija kućni zatvor“, „Kućni zatvor spas za budžet, ali će samo odabranima biti odobren“, delovati kao populistički, demagoški i neargumentovan napad na pravosuđe. Nosioci političke vlasti koji su izvorno odgovorni za stvaranje ambijenta u kome će pravosuđe delovati, neretko svojim neprimerenim izjavama preko nedovoljno slobodnih i neobučenih medija kompromituju i najpraktičnija rešenja i institute savremenog krivičnog prava. Zato je sudska vlast u obavezi prema strankama u postupku, ali i svim građanima da svoje odluke što bolje obrazloži konkretnim razlozima i svoj rad učini u što većoj meri transparentnim.

(Autorka je sudija Višeg suda u Požarevcu).

Foto MC Beograd