Ministarska parnica – treći put

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Stefanović dr Nebojša se zabavlja. Opet tuži medije. Iako, uprkos svom partijskom ugledu, eklektičkom tj. s koca i konopca skupljenom doktoratu ekonomskih nauka, uprkos tome što stoji na čelu jednog ministarstva sile (što ga, po njegovom stručnom mišljenju ovlašćuje da primenjuje silu kako i kad mu se prohte), on ipak zna parnicu i da izgubi. Da li parnice gubi zbog neprirodne navike ponekog sudije da se drži zakona ili zato što je izišao iz zaštićenog rezervata Gospodara njegovog i uopšte, cele Srbije – nije izvesno.

Spor koji je vodio protiv NIN-a zbog toga što mu je tamo pridato svojstvo „glavnog fantoma Savamale“, definitivno je izgubio. Morao je izgubiti, znalo se to od samog početka, pod uslovom da se norme pravnog poretka Srbije primene onako kako glase. O tome sam već pisala. Najpre je dr Stefanović protiv NIN-a uspeo pred prvostepenim sudom. Dobrotom sudije Keranovića dobio je političku i ličnu zadovoljštinu, pa je Apelacioni sud u Beogradu preinačio prvostepenu presudu i odbio ministarski zahtev, primenivši pravo (i izazvao iznenađenje do zaprepašćenja), čime je uskratio zadovoljenje ministrove sujete. Pa je onda Vrhovni kasacioni sud, kao da je poslovični šumar, zaveo red i ukinuo obe presude, vrativši predmet na ponovno suđenje. Pa je ponovo Apelacioni sud preinačio dobitničku prvostepenu presudu i ponovo odbio zahtev… Cela stvar je trajala približno četiri godine rada sudija, advokata, medija, sudskih službenika. U toj poslednjoj presudi Apelacionog suda razdvojeno je najzad jasno bitno od nebitnog, pa je postupljeno razumno i uobičajeno, tj. Stefanovićevo fantomsko svojstvo definisano je kao vrednosni sud (zaključak). A taj i takav, u skladu sa čl. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima, imenovani je dužan da trpi ma koliko ga svrbeo, na osnovu same činjenice što je to – javni funkcioner, kojeg plaćamo, pa imamo pravo da mu izdevamo razna imena, tj. da ga kritikujemo zbog načina na koji svoju funkciju vrši.

Potom je rečeni funkcioner tužio Peščanik i Vesnu Pešić. Dobio je (razumljivo) prvostepenu presudu u svoju korist, ali ovoga puta i drugostepenu. Iznenađenje, ranije izazvano time što je primenjeno pravo a ne samodefinisani ugled ministra, je u ovom predmetu izostalo. I to zato što jedno drugo veće Apelacionog suda u Beogradu, smatra da je „glup“ činjenična tvrdnja, a ne vrednosni zaključak. I o tome sam pisala.

E sad, ujednačavanje prakse u okviru istog suda – Apelacionog suda u Beogradu – jeste javna, a ne privatna stvar i zadatak je, na prvom mestu, predsednika tog Suda, sudije Duška Milenkovića. Javna stvar, uređena u čl. 36. st. 1. Zakona o uređenju sudova. A za nju, tu javnu stvar, mediji bi trebalo da pokažu interesovanje nezavisno od ičije tužbe. Pravo živi samo ako se jednako primenjuje prema svima u bitno sličnim situacijama i ako svaki sudija to čini. Jer, Ustav nam poručuje da smo svi jednaki pred zakonom i da je diskriminacija zabranjena. Suprotno dovodi do ne-prava, tj. samovolje.

Možda smo navikli da samovolja vlada Srbijom, možda smo navikli da „u našoj kući urla laž“? Ako i jesmo, krajnje je vreme da stanemo na kraj Pavlovljevom refleksu. Ta, ljudi smo. Iako psi nikako nisu loše društvo.

Ovih dana Stefanović dr Nebojša je tužio Danas. Zašto? Po svemu sudeći, zato što u toj kući ne urla laž.

Šta u tužbi stoji – nije mi dostupno. Moram se osloniti na medije, od kojih je jedan tužen. Manjak profesionalnosti? Svakako. U nešto manjem stepenu, međutim, od onog Stefanovićevog. Prikazaću samo one delove tužbe koji su u navodnicima, polazeći od pretpostavke da su verno prepisani.

Prvo, dr Stefanović tuži zato što je „način izveštavanja i odabir informacija daleko od objektivnog“. Doista, svako ima pravo da bude istinito, potpuno i blagovremeno informisan o događajima od javnog značaja (čl. 5. st. 2. Zakona o javnom informisanju i medijima). Ali nije ministar policije taj koji vodi brigu o ovom pravu svakog građanina. Te tužilac još kazuje da mu je nepravilnim izveštavanjem „urušen kredibilitet i poverenje građana u ličnost i angažovanje“. Doista, građanstvo gaji nepokolebljivo poverenje u kredibilitet, ličnost i angažovanje dotičnog, naročito posle nikad razjašnjenih okolnosti sadržine i odbrane njegove disertacije, bakljada na gradskim krovovima, posle stravičnih slika batinanja građana kojekuda po Srbiji. Poljuljanost te tvrde vere dovela je dotle da su mu povređeni „čast i ugled i naneta nenadoknadiva šteta“. Čiju nenadoknadivost tužilac nastoji da ipak nekako naknadi zahtevom da mu Danas isplati milion dinara. Nadalje ministar tvrdi da je „označen kao organizator paradržavnih jedinica, koje pod njegovim pokroviteljstvom i po njegovom nalogu izazivaju nerede… Ton spornog teksta je takav da ne daje prostora sumnji u ovakve nezakonite aktivnosti“. Tužilac negira da je na ma koji način „uzeo učešće u izazivanju nereda na protestima“, kao i da „nikada nikom nije dao nalog da napadne na tuđu ličnost i telo“. Takođe je u tužbi naveo o sebi da je „istaknuti političar i doktor ekonomskih nauka“.

Koliko se može razumeti, Stefanović smatra da je povređen sadržinom članka pod naslovom „Ko su desničari koji su se tukli sa policijom“, objavljenim u Danasu 10.7.2020. godine.

Na sajtu Danasa, uz ovaj članak objavljen je i upečatljiv video. Koji pokazuje drugačiju sliku od reči iz tužbe, poput one anegdote o čiča Iliji Stanojeviću, koji je pred vratima svoje mlade ljubavi video podnaredničke čizme, a potom i podnaredničko dejstvo, pa od te iste ljubavi, u znak pomirenja, dobio pisamce u kome je pisalo „Dragi Čiča, ono što si video, nije istina“.

Polazna teza ovog teksta glasi: „Za sagovornike Danasa nema dileme – to su navijači i pripadnici službi, namerno ubačeni od strane režima kako bi se izazvala reakcija policijskih snaga na terenu, a građani predstavili kao huligani koji pod vođstvom pojedinih opozicionih lidera namerno prave nerede“. Vladimir Savić, po oceni Danasa „bivši najbolji beogradski policajac“, izjavio je da „nema sumnje“ u to da provokacije izazivaju pojedinci iz državnih službi koje su ubacili Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović. (Do danas, prvoimenovani još nije podneo tužbu.) U Savićevim rečima, koje se u članku citiraju dalje se pominju Dijana Hrkalović i Vučić. Koji (još) nisu podneli tužbe. A Nebojša Stefanović je pomenut i kada je objašnjeno da je Savić zamenik predsednika jednog udruženja koje čine pripadnici bezbednosnih i drugih službi, „nezadovoljni načinom na koji njima rukovode ministri Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin“. Pored toga, u tekstu se navode reči Sergeja Trifunovića koji je rekao da mu je Pavle Bihali iz Levijatana „lično pokazao prepisku sa Nebojšom Stefanovićem u kojoj ga oslovljava sa `gospodine ministre`“, Dalje se u tekstu, poziva na reči Minje Pernata iz Pokreta ujedinjenih fantoma, prema kojima „huliganima i navijačima koji izazivaju nerede na protestima upravlja Nebojša Stefanović, preko svog izaslanika, navijača zvanog Velja Nevolja“. To su sve izjave i delovi teksta u kojima se imenom pominje Stefanović dr Nebojša.

Među svima njima, ono što objektivno, dakle po zakonu gledano, može dati povoda tužbi jeste deo citata Vladimira Savića da je pojedince iz državnih službi među demonstrante ubacio Stefanović (ne sam, već u sadejstvu sa Vučićem), kao i deo citata Minje Pernata da Stefanović navodno upravlja huliganima i navijačima preko nekog svog izaslanika.

Sve ostalo su irelevantne stilske figure. Stefanović „je doktor“, pa šta? I ne-doktori uživaju pravo na pravnu zaštitu časti i ugleda. On je „istaknuti političar“, pa šta? I neistaknuti političari mogu imati čast i ugled. „Ton“ članka mu ne odgovara, pa šta? Ne tuži se zbog tona, već zbog sadržine informacije ili ocene. Šta ako je neko nekom pokazao prepisku u kojoj je Stefanović označen kao „gospodin ministar? On jeste „ministar”, a „gospodin“ je uobičajen način obraćanja. Ili možda upravo sve to smatra povredom časti i ugleda? Ili ga Levijatan svrbi? Ako je ovo poslednje, zašto se tu nije ozbiljno počešao?

Ponavljam, samo navedena dva dela teksta bi mogla imati pravnu relevantnost. Mogla bi imati, da čl. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima ne glasi ovako:

„Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.“

A glasi baš ovako kako je doslovno citiran. Ministar Stefanović je dužan da trpi svaku kritiku koja stoji u vezi sa obavljanjem njegove dužnosti. Irelevantno je to što se oseća lično povređenim. Možda se Stefanović osetio olakšanim zato što je policija bestijalno tukla građane u vreme interregnuma, kad je on bio tehnički ministar, takoreći na pola puta? Ne, ima da trpi dogod može da izdaje naređenja koja ima ko da izvršava, ili dogod može da ćuti onda kad bi morao da zabrani.

Da li će trpeti ili će zadovoljiti svoje pravno irelevantne političke i lične apetite, zavisi u velikoj meri i od obavljanja dužnosti predsednika Apelacionog suda u Beogradu na ujednačavanju prakse suda kojim predsedava. Svima isto po zakonu u bitno sličnim činjeničnim situacijama, to je postulat pravne sigurnosti i jedan od – ovde silno uzdrmanih – temelja vladavine prava.

(autorka je profesorka prava)

Foto MC Beograd