Postizborni inženjering

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Kada je, odmah posle poslednjih „izbora“, registrovan na prvi pogled iznenađujući uspeh Saveza vojvođanskih Mađara u Vranju, Bojan Klačar je to nazvao „izbornim inženjeringom“. Po njegovim rečima: „Bila je neka ideja da svi ti ljudi zapravo glasaju za isti broj – 4 koji je bio na lokalnim izborima. Ljudi su hteli da glasaju za Srpsku desnicu ali nisu vodili računa o tome da to nije identičan nivo izbora“. Ova izjava je tipičan primer onoga što smo u međuvremenu nazvali klačarizmom – eufemizmom kojim se relativizuju i normalizuju nepodopštine, gadosti i zločini aktuelnog režima.

Naravno, u istoriji višestranačkih izbora niko nikada nije došao na biračko mesto sa namerom da zaokruži jedan redni broj, a da pritom nema ni najblažu predstavu ko se pod tim rednim brojem nalazi – izuzev u slučajevima kada mu je dat nalog da zaokruži jedan redni broj, bez ikakvih daljih uputstava i objašnjenja. Jedino se tako moglo desiti da „izborni inženjering“ u Vranju rezultira stotinama glasova za SVM.

Naravno, iznenađujući uspeh SVM u Vranju bio je povezan sa, zapravo ništa manje iznenađujućim, uspehom Srpske desnice – marionetske desničarske strančice iza čijeg osnivanja i rada, sasvim očigledno i jedva skriveno stoji vladajuća, Srpska napredna stranka. To je ono što klačarizam mora da sakrije. Srpska desnica je nastala, skupila potpise i u konačnom ušla u lokalnu skupštinu u Vranju, samo zahvaljujući vladajućoj SNS.

Srpska desnica, naravno, nije usamljen primer. Zavetnici, Levijatan, POKS, kao i ostale desničarske paranormalne pojave, misteriozno dobijaju prostorije, potpise, gostovanja u medijima, sredstva za bilborde i reklame, itd, samo kada treba stvoriti gužvu na lažnim i masovno bojkotovanim izborima. Njihove veze sa režimom je lako utvrditi i one se uistinu slabo i skrivaju.

Jedan od najvećih poraza aktuelnog režima na poslednjim „izborima“ sastojao se u tome što uprkos svoj promociji, ogromnim sredstvima slupanim u kampanju za ove marionetske stranke i pokrete („skinhedse ispred dragstora i kosture sa nemačkim šlemovima“ – op.cit. Zapad Todorović), nijedan od njih nije uspeo da dobaci do parlamenta. Skandalozna izmena izbornog sistema svega nekoliko meseci pred „izbore“, spuštanjem cenzusa sa 5 na 3 procenta glasova, uspela je u parlament da uvede samo Šapićev SPAS (koji bi inače ostao ispod izbornog praga).

Dobro, reći će sada čitateljka, gubeći strpljenje, sve to već znamo, čemu ponavljanje? Evo čemu – celu ovu priču moguće je ispričati i na klačarističkom, i tu ona glasi znatno drugačije – umerena partija desnog centra (SNS) spasila je Srbiju od invazije populističke desnice! Otkud znamo? Zato što se to već desilo.

Ovako Bojan Klačar u poslednjem tekstu za Balkan Insight o „skretanju političke scene udesno“: „Srbija je izašla na birališta 21. juna 2020, birajući sa menija na kojem su se nalazile uglavnom desničarske političke organizacije, što je dovelo do toga da izborno klatno ode udesno. Po prvi put od 2000. proevropska opozicija nije išla u parlament.“

Kada kaže „proevropska opozicija“, Klačar jasno misli na Demokratsku stranku i njene derivate. Pa zašto Demokratske stranke po prvi put od 2000. nema u parlamentu? Ovo u Srbiji zna svako, ali u inostranstvu (kojem je Klačarov tekst, budući pisan na engleskom, očigledno namenjen) ne mora znati svako i štaviše, logično je da većina ne zna, a Klačar im neće pomoći da saznaju, naprotiv, tendenciozno će prećutati ključnu informaciju – u parlamentu nema preovropskih stranaka i pokreta, jer je prava opozicija bojkotovale ove „izbore“. Ovo je tipičan klačaristički manevar – napisati političku analizu, a izostaviti ključnu informaciju, napisati tekst o izborima, a ne pomenuti da su ovi bili masovno bojkotovani od strane opozicionih stranaka, pokreta i birača.

Ili, ovako Klačar o dokazu desničarske pretnje na poslednjim „izborima“: „Na izborima je učestvovalo 16 nemanjinskih lista, od kojih se deset nalazi na desnoj strani političkog spektra, ne uključujući manjinske partije, koje takođe naginju udesno. Zajedno, ove desničarske partije su osvojile više od 77 procenata popularnog glasa, pri čemu je devet od njih deset desnije od desnog centra, što je pozicija na kojoj se prototipski nalazi vladajući SNS.“

Kao što kada polovina ljudi svakog dana jede kupus, a polovina meso, u proseku svi jedu sarmu, tako kada SNS osvoji više od 60 procenata glasova, a ostala desničarska sitnurija osvoji po procenat-dva (većina, bez sumnje – „izbornim inženjeringom“ poput onog u Vranju), onda je to dokaz da je desnica osvojila preko 77 procenata! Dodaće Klačar još i da su od tri liste koje su ušle u parlament, čak dve desničarske, SNS i Šapićev SPAS. Ali će naravno „zaboraviti“ da pomene da je SPAS jedva prešao spušteni cenzus od tri odsto i da je samim tim upao u skupštinu samo zahvaljujući režimskom „predizbornom inženjeringu“. Ovde smo već na teritoriji vica – Šapić stig’o treći, a SPS pretposlednji!

Ima u Klačarovom tekstu još koječega, straha od migranata, opasnosti od fejk njuza koji se prenosi društvenim mrežama, tabloida koji potpiruju šovinizam (za koga rade ove tabloidi, Klačar, naravno, ne kaže) i neizostavnih Rusa koji su od Podgorice do Vašingtona postali objašnjenje svega što ne štima, a pritom su i zgodno strašilo za prosečnog zapadnog liberala. Pa ipak, baš u trenutku kad strana čitateljka koja se iz Klačarovog teksta po prvi put informiše šta se dešava u dalekoj Srbiji pomisli da je sve izgubljeno i da je Srbija, kao i tolike druge zemlje na jugoistoku Evrope, beznadežno otklizala u desni ekstremizam i potpala pod svemoćni ruski uticaj, u tekstu se po prvi put pojavljuje i tračak nade. Srećom, pa je tu centristička, umereno desna, „catch-all“ (sic!) partija poput SNS-a koja uspeva da odoli ovom naletu zdesna i ograniči uticaj ekstremista! Ovako Klačar:

„Porast desničarskih narativa je u međuvremenu donekle ublažen činjenicom da SNS, vodeća politička partija, zastupa ideologiju desnog centra. Još važnije, SNS je catch-all partija, mejnstrim politička organizacija koja hvata najširi raspon socio-demografskih slojeva i najraznolikije stavove. Njen doseg je tako širok da među njenim podržavaocima ima kako radikalnih levičara, tako i radikalnih desničara, ali uticaj oba ova ekstrema ostaje ograničen.“

Ovde se već opraštamo kako sa realnošću, tako i sa zdravim razumom. Ko su „radikalni levičari“ koji podržavaju SNS? Kakav je to radikalno levi ekstremizam koji SNS srećom zauzdava? Koga briga, bitno je da se ponavlja karakterizacija SNS-a koju je prethodno više puta ponovio njen predsednik (catch-all partija) i kojom se opet sasvim klačaristički normalizuje i relativizuje okrutna istina da imamo posla sa klijentelističkom i kleptokratskom bandom.

Namera Klačarovog teksta je jasna – predstaviti autokratski režim stranoj publici kao poslednju branu pred navalom ruskog uticaja i desnog ekstremizma. Ako ste zgroženi režimskom hajkom na nezavisne medije i NVO, ako se gadite Vesićevog šovinističkog performansa sa menjanjem imena ulicama, ako vas užasava linč Borisa Miloševića od strane režimskih medija, setite se da je velika sreća što je SNS „stranka desnog centra“ koja uspeva da služi kao bedem pred najezdom ekstremnih desničara (koje doduše sama finansira i organizuje). Mogla bi se ova Klačarova vučićodikeja nazvati i prosto režimskim propagandnim bulšitom, ali nazovimo ga, sasvim klačaristički, sine ira et studio, „postizbornim inženjeringom“.

(Autor je filozof i politički teoretičar)

Foto MC Beograd