Pometnja s rokovima

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Uredbom Vlade od 20.03.2020. godine propisano je da će se tokom vanrednog stanja rokovi u sudskim postupcima računati drugačije nego što je to uređeno zakonom. U članu 2.  navedeno je da za vreme vanrednog stanja, proglašenog 15. marta 2020. godine, prestaju teći rokovi za tužbe, privatne tužbe, ustavne žalbe, predloge, pravne lekove i sredstva za preduzimanje drugih procesnih radnji u parničnom, krivičnom, vanparničnom, ustavnosudskom postupku i upravnom sporu (stav 1). U stavu 2. istog člana određeno je da u kaznenim postupcima (krivični, prekršajni, privrednoprestupni), prestaju teći rokovi za izjavljivanje žalbi na odluke kojima se postupak okončava i za izjavljivanje vanrednih pravnih lekova.[1]

Na prvi pogled Uredba donosi opravdanu povlasticu za stranke i advokate, kojima je u novim društvenim prilikama, usled uskraćene ili smanjene slobode kretanja, neposrednog saobraćanja i pristupa sudskoj i drugoj administraciji, očito bila otežana priprema pravnih sredstava o kojima je u Uredbi reč. Jednostavno - rokovi prestaju teći dok vanredno stanje traje, a u zavisnosti od toga da li je njihov tok započeo ili nije, nastavljaju ili započinju da teku od dana njegovog ukidanja.

Pažljiviji pristup, međutim, pokazuje da utisak vara

Pre svega, treba pomenuti da odredba čl. 36. Ustava, kojom se protiv sudske odluke jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo, ne spada u grupu normi od kojih u vanrednom stanju nije dozvoljeno odstupanje. Pitanje je, ipak, da li se i u kojoj meri prestankom toka roka poseže u samo pravo na žalbu, ili se time narušava neko drugo pravo kome Ustav i u vanrednom stanju garantuje nepovredivost?[2] Drugim rečima, pitanje je da li je Uredba jasna, potpuna i u svim svojim delovima dopuštena?

Posebno propisivanje zastoja u rokovima za žalbu, iako je prethodno zastoj određen za sve pravne lekove, očito je imalo cilj da suzi obim opšteg pravila tako što će se, u zavisnosti od vrste postupka, pravnog leka i predmeta osporavanja, pravo odnositi samo na vanredne pravne lekove i žalbe protiv odluka kojima se postupak okončava. Norma bi bila jasna da je između dva stava uspostavljena uzročna veza pomoću priloga izuzetno ili izraza: Pravni lekovi iz stava prvog ovog člana... Budući da je to izostalo, svakom stavu može se pripisati samostalno značenje, koje ih skupa čini uzajamno neusklađenim.

Rok za pravni lek ne može se posmatrati nezavisno od postupka za njegovo rešavanje i od posledica koje od tog rešavanja zavise. Ovo je utoliko važnije što su "druge procesne radnje", čiji rokovi bez izuzetka prestaju teći, širok pojam. Njime su obuhvaćene radnje svih procesnih subjekata, pa i radnje sudskog i tužilačkog odlučivanja. Ako se zastoj u računanju rokova za žalbe odnosi samo na žalbe protiv odluka kojima se postupak okončava, ali se ne dira u zastoj rokova za preduzimanje drugih procesnih radnji, proizlazi da u krivičnom postupku i dalje teku rokovi, na primer, za žalbu protiv rešenja o pritvoru, za prigovor protiv rešenja o odbacivanju krivične prijave ili za odgovor na optužnicu, ali da ni sud ni tužilaštvo više nisu obavezani da o njima odluče u zakonom  predviđenom vremenu. Praktično, u naročito hitnim stvarima, kao što je pritvor, rok za žalbu ostaje isti, ali rok za njeno rešavanje bi se, kao i rokovi za periodično i obavezno preispitivanje pritvora, bez uočljivih posledica za opsatanak ove mere, mogli smatrati produženim sve dok vanredno stanje traje. Na taj način žalba okrivljenog ne bi bila delotvorna, a Uredba bi uskraćivala ustavno pravo na slobodu i bezbednost (čl. 27. Ustava), kome ni vanredno stanje ne sme da naudi. Na svu sreću, sud, koji se u nizu drugih situacija u vanrednom stanju "predao" izvršnoj vlasti, za ovom neustavnom mogućnošću nije posezao.

Otvoreno je pitanja da li se datum proglašenja vanrednog stanja navodi u Uredbi samo radi prepoznavanja ovog događaja ili mu je svrha i određivanja perioda koji je Uredbom obuhvaćen. U prvom slučaju bila bi povređena jednakosti pred zakonom, jer bi se posebno računanje rokova u istim okolnostima na jedne odnosilo, a na druge ne. U drugom slučaju Uredba bi imala povratno dejstvo, ali bez uređenja sudbine odluka koje su eventualno, povodom iskorišćenog pravnog leka, već donete.[3]

Nije lako ustanoviti kako se postupa sa žalbom predatom u vreme kada rok za njeno izjavljivanje nije ni počeo da teče; da li će biti odbačena kao preuranjena (takvih je slučajeva ranije bilo u praksi), ili će se uzeti u razmatranje? No, ako i ne bude odbačena, njeno bi razmatranje zavisilo od toga da li je suprotna strana pribegla povlastici zastoja rokova, tako što tokom vanrednog stanja neće iskoristiti pravo na sopstvenu žalbu ili na odgovor na žalbu.

Najzad, nije otklonjen sukob između prestanka toka rokova i zakonske obaveze da se u predmetima određene vrste postupa hitno, kakav je slučaj sa krivičnim postupkom u kome je određen pritvor, sa postupkom protiv maloletnih učinilaca krivičnih dela i sa sporovima zbog radnih prava, porodičnih odnosa u vezi sa detetom, ili smetanja državine. Narušavanje ovih prava svakako bi, nasuprot Ustavu, prevazilazilo neophodnost obima uskraćivanja.

Proizlazi da Uredba, osim već pomenute prednosti, ima brojne nedostatke. Nepotpuna je, nedovoljno logična ili naprosto suprotna pravima koja u vanrednom stanju ne mogu biti uskraćena ili umanjena, kao što su pravo na pošteno suđenje, na pravnu sigurnost i jednakost pred zakonom, i na slobodu i dostojanstvo ličnosti. Neka rešenja pre idu naruku komotnijem radu suda, nego što doprinose ostvarivanju prava stranaka. Mogućnost da se o žalbi tokom vanrednog stanja ne odlučuje bliska je njenoj suspenziji na neodređeno vreme.  

Pokazalo se da je jedan dosta jednostavan pravni zahvat izveden brzopleto, površno i sa nepremostivim teškoćama. Moguće je da je sve to posledica žurbe, neiskustva ili nedovoljnog znanja. Ipak, svojsvo donosioca, priroda propusta i otvorenost nekih normi za tumačenja koja lako mogu dovesti do zlouptreba, ne isključuju da se radi i o lošim namerama. Ponekad je neukost vlasti manji problem od učenosti koja hotimično unosi pometnju.

[1] Uredba o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine (Službeni glasnik RS br. 38/2020 od 20.03.2020.). Nešto kasnije doneta je i Uredba o primeni rokova u upravnim postupcima za vreme vanrednog stanja (Službeni glasnik RS br. 41 od 24.03.2020. i br. 43 od 27.03.2020). Iako je u čl. 202. st. 3. Ustava predviđeno da mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava prestaju da važe prestankom vanrednog stanja, istog dana kad je vanredno stanje ukinuto donet je i poseban Zakon o važenju uredaba koje je Vlada uz supotpis predsednika Republike donela za vreme vanrednog stanja i koje je Narodna skupština potvrdila, u čijem čl. 2. st. 1. tač. 5. je određen i prestanak važenja Uredbe o kojoj je ovde reč (Službeni glasnik RS br. 65 od 6.05.2020).

[2] Nije bez uticaja zabrana produžavanja rokova propisanih Zakonikom o krivičnom postupku, osim ako to sam Zakonik izričito dozvoljava (čl. 224. ZKP). Za razliku od ovoga, Zakonom o prekršajima propisano je da je produženje rokova moguće kada je to izričito dozvoljeno zakonom uopšte, a ne samo tim zakonom (čl. 136. ZP).

[3] U Uredbi koja se tiče upravnih postupaka stvar je rešena na prostiji i, po svemu sudeći, prihvatljiviji način: umesto produženja rokova pribeglo se fikciji da je dostavljanje u vanrednom stanj izvršeno kad istekne 15 dana od prestanka tog stanja (čl. 2. st.2).

(Autor je advokat i potpredsednik Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS).

Foto MC Beograd