Izuzetan rezultat

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

„Nemamo više ni skupštinu ni Vladu“ – ta vest je proteklih dana bila jedna od najviše deljenih na društvenim mrežama i u medijima.

Vest je zasnovana na odredbama Ustava. Naime čl. 102 st. 1 Ustava utvrđuje da mandat skupštine, odnosno narodnih poslanika traje četiri godine a počinje da teče danom potvrđivanja mandata, a čl. 128 st. 1 da „mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala“.

Skupštinu više zaista nemamo, poslanicima je istekao mandat, jer su mandati poslanika verifikovani i skupština konstituisana 3. juna 2016. Ali iako je istekom mandata skupštine istekao i mandat Vlade to ne znači da, dok nova ne bude izabrana, uopšte nemamo Vladu. Imamo je: sve do izbora nove stara Vlada je i dalje to. Samo, nije to više u istom kapacitetu.

Ustav čl. 128 st. 4 predviđa da Vlada kojoj je prestao mandat nastavlja da radi do izbora nove Vlade. Ali, po istoj odredbi „može da vrši samo poslove određene zakonom“. Ovu vrlo fluidnu ustavnu odredbu (jer kakve druge poslove osim određenih zakonom, uz one određene Ustavom, Vlada inače vrši) čini samo donekle preciznijom Zakon o Vladi (čl. 17):

„Vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove i ne može predlagati Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte niti donositi propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća. Ona ne može postavljati državne službenike na položaj u organima državne uprave, a pri vršenju osnivačkih prava Republike Srbije može jedino da imenuje ili da saglasnost na imenovanje vršioca dužnosti direktora i članova upravnog i nadzornog odbora“.

Iako su i ove zakonske odredbe fluidne i neprecizne, jer veliko je pitanje šta sve Vlada može da podvede pod potrebe države ili interese odbrane i privrede, za bar jednu stvar jasno kažu da Vlada ne može da je radi – ne može postavljati državne službenike na položaj.

Što nas dovodi do teme ovog teksta. Prethodno, s tim u vezi treba podsetiti na jedan fenomen, vrlo ružan ali i vrlo karakterističan za praksu odlazeće Vlade. Reč je o zloupotrebi zakonske institucije vršioca dužnosti u postavljanju rukovodećih ljudi državne administracije.

Po Zakonu o državnim službenicima (čl. 34): „Vlada postavlja na položaj pomoćnika ministra, sekretara ministarstva, direktora organa uprave u sastavu ministarstva, pomoćnika direktora organa uprave u sastavu ministarstva, direktora posebne organizacije, zamenika i pomoćnika direktora posebne organizacije, direktora službe Vlade, zamenika i pomoćnika direktora službe Vlade, zamenika i pomoćnika Generalnog sekretara Vlade, Državnog pravobranioca i zamenika Državnog pravobranioca“.

Sva ova lica po zakonu Vlada postavlja samo na osnovu sprovedenog konkursa. Izuzetno zakon ostavlja mogućnost da, ako konkurs nije okončan ili nije uspeo Vlada postavi vršioca dužnosti – v.d. – na period do 6 meseci a taj period može, izuzetno, produžiti, ne duže od tri meseca.

Ali umesto da po konkursu na položaje postavlja profesionalce sa mandatom utvrđenim u zakonu Vlada je uspostavila praksu postavljanja lako zamenjivih v.d. čiji osnovni, neretko i jedini kvalitet je najčešće poslušnost. Iako je Vlada od javnosti krila dimenzije te prakse (jedinstven spisak državnih službenika koje postavlja Vlada nikad nije objavljen i zainteresovani ga nisu mogli dobiti ni posle više upućenih zahteva za pristup informacijama) postalo je očigledno da su te dimenzije dramatične. Prema podacima koje je sama Vlada početkom prošle godine dostavila EU od 370 mesta koji čine vrh državne uprave, samo 107 (29%) je bilo popunjeno na osnovu sprovedenih konkursa, dok su na 263 (71%) mesta bili vršioci dužnosti.

To neverovatno stanje neizbežno je osim kritika naše stručne i opšte javnosti postalo i predmet sve učestalijih kritika i upozorenja partnera iz EU. I to je Vladu prisililo da, kako je to pompezno najavila, okonča v.d. stanja u državnoj upravi. Sama je sebi postavila rok za to izmenama Zakona o državnim službenicima iz 2018. po kojima je 1. jula 2019. po sili zakona prestao mandat svim vršiocima dužnosti!

Ubrzo se ispostavilo da je sve to bilo samo predstava za EU i javnost, jer se sa manje više neizmenjenom praksom v.d. stanja nastavilo. Vlada je i dalje sistematski zloupotrebljavala svoje formalno (izmenama zakona ono nije izbrisano) ovlašćenje za postavljanje lica u v.d. statusu da bi dezavuisala drugu, materijalnu odredbu zakona, onu o eliminisanju v.d. stanja.

Međutim sad je Vlada tehnička i po odredbama Ustava i zakona više ne može da koristi čak ni to formalno ovlašćenje; bilo bi to ne izigravanje već direktno, sasvim očigledno kršenje zakona. A na čelu državne uprave Vlada ostavlja 212 ljudi koji su ne samo, najblaže rečeno, u krajnje problematičnom statusu nego će im i takav (tromesečni) status isteći uskoro, svakako pre nego što se novokonstituisana Vlada bude mogla pozabaviti ovim pitanjem.

Tako će odlazeća Vlada Srbije zabeležiti izuzetan, u svetskim razmerama teško ponovljiv rezultat. Teško je poverovati da bi još neka vlada mogla sebi dozvoliti toliku neodgovornost i takav diletantizam da iza sebe ostavi državnu administraciju u kojoj je dve trećine rukovodećih ljudi u ilegalnom statusu.

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti).

Foto MC Beograd