Loše izvinjenje

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Kad se u odnosu između ljudi javi neki ozbiljan problem najbolja moguća stvar je da strana koja je izazvala problem ponudi izvinjenje.

U pristojnom društvu, u normalnoj komunikaciji to je uobičajeno i nije ništa neočekivano ili iznenađujuće, naprotiv. Ali u našem društvu izvinjenje zbog bilo čega sve je ređe, postalo je pravi raritet. I time je možda bar donekle objašnjivo zašto je izvinjenje koje je pre par dana šef Kriznog štaba Vlade Srbije dr Kon uputio uglednom epidemiologu profesoru Radovanoviću bilo vest za brojne medije.

Gostujući u jutarnjem programu TV Prva dr Kon je rekao da je „možda neoprezno napisao rečenicu“ koja je uvredila njegovog nekadašnjeg profesora (čime je profesora Radovanovića svrstao među potpune neznalice) i da mu se „ukoliko ima potrebe za tim“ javno izvinjava, „jer su mišljenja sučelili samo u pogledu toga da li je u Srbiji trebalo da bude uvedena vanredna situacija“ kako tvrdi Radovanović, „ili je vanredno stanje u datim okolnostima bilo jedini izbor“ što tvrdi dr Kon.

Lično zaista vrlo cenim izvinjenja, mada mnogo manje kad su propraćena formulacijom „ukoliko ima potrebe“, jer sam skeptičan prema njihovoj iskrenosti. Ali ni te moje rezerve, ni medijski publicitet ovog izvinjenja ne bi bili dovoljan povod da se na njega osvrnem da ono nije nekorektno prema javnosti, prema istini i prema mojoj (pravničkoj) profesiji.

Dr Kon je izvinjenju dodao: da u trenucima kada je epidemija bila u punom jeku nije bilo uvedeno vanredno stanje već da se, kako je rekao, „zbog administrativnih procedura“ čekalo još dve tri nedelje, virus bi ušao u bolnice, staračke domove i imali bismo sada brojku od minimum 1.000 mrtvih. „Zdravstveni sistem bi potpuno pukao, ljudi bi masovno umirali u staračkim domovima. Pomenuo sam 1.000 mrtvih u tom slučaju, a to je, verujte mi, najniža brojka koja može da se pomene bez vanrednog stanja. U vanrednoj situaciji možeš da se odbraniš sa sopstvenim sredstvima, ovde nije bilo šanse. Ili ćemo imati sredstva, pa možemo da proglašavamo vanrednu situaciju, ili ćemo uvek imati vanredno stanje.“

Fluidna je i zbunjujuća argumentacija dr Kona. Jer znamo da virus ipak jeste ušao u staračke domove i bolnice, ali na sreću ljudi ipak nisu umirali u broju koji navodi dr Kon. A zašto bi se i na šta, iz bilo kog razloga, moralo čekati još dve tri nedelje? O kojim administrativnim procedurama je reč? Ne valjda o onoj po kojoj je za uvođenje vanrednog stanja nadležna Narodna skupština, a ne trijumvirat predsednika Republike, skupštine i Vlade koji je prethodno sam zaključio da skupština ne može da se sastane, jer ni za skupštinsku proceduru izvesno nije trebalo toliko vremena. Istina, problem (ne)ustavnosti ove procedure je, bar formalno, apsolviran očekivanom odlukom poslušnog Ustavnog suda, ali bi bilo zaista zanimljivo čuti dr Kona, epidemiologa, kako on objašnjava kako to u periodu od mesec i po dana nije bilo moguće da se poslanici sastanu i rade svoj posao u državi u kojoj je istovremeno moguće da hiljade ljudi uz neuporedivo skromniju zaštitu ili bez ikakve zaštite odlaze na svoj posao i rade ga? Nejasno je i na koja to sredstva on misli. A ako pod tim podrazumeva mere kao što su zabrana okupljanja, zabrana putovanja, ograničenje kretanja, kontrola prometa roba i usluga, izolacija i karantin, pa i angažovanje komandi, ustanova i jedinica Vojske Srbije, mora se znati da je mogućnost primene svega navedenog uređena Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (čl. 52) i Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama (čl. 26), dakle zakonima koji se odnose na vanrednu situaciju. Za sve to nije potrebno uvoditi vanredno stanje.

Svoju tiradu dr Kon je završio tvrdnjom (koja je neposredan povod ovog teksta): „Bez vanrednog stanja i mogućnosti direktnih nabavki mogli bismo da se slikamo. A naći će se pravnici koji će objašnjavati… i govoriti suprotno. Uvek se nađu.“

To je dakle suština. Bez vanrednog stanja ne bi bilo mogućnosti direktnih javnih nabavki, a bez toga bi mogli da se slikamo. To je neupitna istina, mada će se uvek naći pravnici koji će govoriti suprotno.

A kako u svetlu istine zaista izgleda tvrdnja dr Kona?

Istina je da u pravnom poretku Srbije nema bukvalno ni jedne jedine odredbe ma kog zakona koja uspostavlja bilo kakvu korelaciju između vanrednog stanja i mogućnosti direktnih nabavki. Ali je u Zakonu u javnim nabavkama (čl. 7 st. 1 tač. 3) ostavljena mogućnost da se javne nabavke sprovode mimo bilo kog od predviđenih postupaka, direktno „u slučajevima nepogoda ili nesreća čije posledice ugrožavaju živote ili zdravlje ljudi“, što i terminološki i suštinski opet upućuje na pomenute zakone o zaštiti od zaraznih bolesti i upravljanju vanrednim situacijama, dakle upravo na vanrednu situaciju, a ne na vanredno stanje.

Izvinjenje dr Kona ne odgovara istini, a uz to je i uvreda za pravničku profesiju i bez obzira da li to radi svesno, namerno ili ne, on bi morao da se od sličnih postupaka ubuduće uzdrži, a da umesto toga kao šef Kriznog štaba odgovori na više otvorenih pitanja.

Na primer: koliko je pripadnika pojedinih rizičnih profesija (osim medicinskih radnika) poput zaposlenih u apotekama, maloprodaji, bankama – među obolelima od COVID-19? I koliko drugih lica manje rizičnih profesija je inficirano na poslu, na radnom mestu?

Ili: koliko obolelih od COVID-19, odnosno pozitivno identifikovanih kao nosilaca virusa su narodni poslanici?

Ili, najbolje: postoji li analiza potreba Srbije za medicinskim sredstvima i lekovima za borbu protiv COVID-19? Ko ju je izradio i kada i koliko često ažurirana? Da li su nabavke sprovođene na osnovu te analize? A ako ta analiza ne postoji, na osnovu čega su nabavke medicinskih sredstava i lekova uopšte vršene?

Niz sličnih pitanja je Kriznom štabu odavno javno postavljeno (otvoreno pismo NVO Transparentnost Srbija od 13. aprila) a do danas nema odgovora. To bi mogao biti dobar razlog za pravo izvinjenje celoj srpskoj javnosti. S tim što, naravno, ni to eventualno izvinjenje ne bi moglo zameniti obavezu da se na pitanja odgovori.

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd