Varvarska skupština – jezik i običaji

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Bojkot je do sada bio siguran način da prepoznamo opoziciono opredeljene stranke. Opozicione stranke su za bojkot. Ostale to nisu, pošto nameravaju učestvovati na nepoštenim Vučićevim izborima i time dati legitimitet nedemokratskom režimu.

Postoje i izuzeci koji su javno preispitivali ideju bojkota, ali su to radili nastupajući isključivo u medijima koji nisu pod palicom autoritarne volje i zahvaljujući tome se njihov nastup s razlogom prepoznavao kao prijateljska kritika taktike bojkota. Nakon odluke dela bojkotaške opozicije da na izbore izađe, granična linija zvana bojkot nepoštenih izbora nije više toliko upotrebljiva.

Ukoliko prođemo kroz režimski rečnik, videćemo da postoji još jedan način da se utvrdi iskrena opoziciona opredeljenost. Čitaoci su do sada verovatno prepoznali da je medijska tortura režima nepogrešivo uperena protiv svake vrste javnog delovanja koje nije na liniji sa vlastima, bilo da se radi o političarima, novinarima ili drugim javnim ličnostima. Nisu, naravno, isključene ni druge metode torture, a na to upečatljivo ukazuje i nedavni napad bakljama na krovove stambenih zgrada.

Autoritarni rečnik, međutim, otkriva i više nego što želi. Izdvojimo ponešto: ne brine me protest, već nepoštovanje zdravstvenih mera; nemaju politiku; hoće da zasednu u fotelje i dokopaju se budžeta; hoće na vlast bez izbora; novinari postavljaju politička pitanja itd. Ovo su izjave sa različitih nivoa naprednjačkih ešalona, bilo sa vrha ili dna, a istovetne izgovaraju i njima pridruženi entiteti. Ali, da li su sasvim jasne ili im treba prevod?

Dosadno ponavljanje da niko drugi osim njih „nema politiku“ liči na razmenu uvreda između male dece tipa – imam igračku koju ti nemaš. Uzeta izdvojeno, sama za sebe, ova izjava eventualno zvuči kao zgodna dosetka izgovorena u žaru političke diskusije. Ili kao zaključak izveden na kraju solidne elaboracije nečijih političkih predloga, ali i kao takav više odgovara nekom opozicionaru nego predstavnicima vladajuće stranke.

Očigledno je neophodan prevod i predlažem sledeći: nema(ju) politiku u rečniku vučićevskog autoritarizma označava zabranu bavljenja politikom ili – nema za vas politike. Još uvek je nezgodno doneti zakon o zabrani političkog delovanja svima koji ne podržavaju režim, ali se zato zabrana ritualno izriče verbalno.

Pa ipak, bez obzira na svakodnevno lupetanje, vučićevski rečnik neočekivano pokazuje – usudiću se da kažem – i demokratske tendencije i to u izjavama gde ih najmanje možemo očekivati. Uzmimo za primer ovu sintagmu: „hoće da zasednu u fotelje i dokopaju se budžeta“. To opet, na prvi pogled, liči na uvredu koju, ovoga puta, u određenim životnim okolnostima može izgovoriti i drugom je uputiti svaka odrasla osoba: „lopove“ i u množini „lopovi“.

U političkom kontekstu u kojem je naprednjaci od vrha do dna izgovaraju znači: lopovi koji neće brinuti o građanima i njihovim parama. Dobro, ovo je jasno.

Drugi nivo značenja je takođe vrsta zabrane i upozorenja da se u javnu fotelju ne može tek tako, mimo volje režima. Na ovo se nadovezuje i poruka „pobedite na izborima“.

Sigurno je da bi otkrili još neko značenje, ali zaustavimo se na trećem koje bukvalno glasi: opozicionar je onaj koji hoće da zasedne na javnu funkciju. Odnosno, u prenosnom značenju, zastupa načelo smenjivosti vlasti.

Autoritarni rečnik nam je nehotice razotkrio suštinske odlike prave opozicije. Ali je posredno ukazao i na neophodan uslov za tolerisanje formalno opozicionog delovanja unutar nedemokratskog režima, a to je odustajanje od načela smenjivosti.

Pored skupština u antičkim polisima i staleških sabora srednjovekovnih kraljevina, kroz istoriju su postojale i plemenske skupštine, čije se postojanje može pratiti od starog, pa sve do sredine srednjeg veka u nekim delovima Evrope.

Prema nepisanom pravilu, na plemenskim skupštinama odluke su se donosile jednoglasnim odobravanjem (aklamacijom) svih prisutnih. Ukoliko bi neka odluka bila glasno osporena, skupština je nije mogla usvojiti. U tom slučaju pribegavalo se udaranju neistomišljenika štapovima, kako bi promenio mišljenje i usaglasio svoju volju sa voljom ostalih na skupštini.

U istoriografiji se diskutovalo da li su plemenske skupštine bile demokratske ili pod čvrstom kontrolom plemenskih glavara. Nama takva diskusija nije potrebna, jer dobro poznajemo ovdašnjeg poglavicu.

Koja će opozicija dobiti tabloidnim i botovskim štapom po glavi, a koja i onim drvenim? To verovatno zavisi od odluke da se izbori bojkotuju ili da se na njih izađe.

(autor je kolumnista Peščanika)

Foto Vranje News