Ko dozvoljava kršenje zakona sa krovova

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Polako pada noć, počeo je policijski čas. Pred zgradom u novosadskom bulevaru Cara Lazara, iako je vreme zabrane kretanja, okuplja se grupa ljudi. Oveća grupa, čak petnaestak njih, mlađi ljudi, svi sa maskama i pod kapuljačama. Iz parkiranog kombija vade opremu za razglas, miksetu, pirotehnički materijal i penju se na krov zgrade. Sledi veoma glasno emitovanje snimljenog materijala tipa „Hej, hej Đilase, vrati pare lopove“, potom bakljada i vatromet.

Događaj je uznemirio stanare. Posle izvesnog vremena došlo je do prepirke sa nezvanim posetiocima, pozvana je policija. Događaj je okončan tako što je ekipa koja ga je organizovala i sprovela mirno odšetala u nepoznatom pravcu.

Policija je stanarima i novinarima koji su se okupili rekla da nije bilo razloga da ih zadrži jer su ti ljudi „imali potvrde da mogu da se kreću u vreme policijskog časa“, kao i da „za remećenje javnog reda i mira nije nadležna policija nego komunalna milicija“.

Ovaj neobični događaj o kome su me pre neki dan obavestili prijatelji iz Novog Sada tražeći moj advokatski komentar, u međuvremenu je prestao biti neobičan; usledilo je više sličnih i još spektakularnijih, sa upotrebom pirotehnike u obimu do sada u gradskim uslovima neviđenom, uključujući i tzv. topovske udare, u Beogradu i drugim mestima.

A to nas je, želeli ili ne, suočilo sa popriličnim brojem pitanja.

Na primer: da li policija zaista nije nadležna za postupanje u slučaju remećenja javnog reda i mira?

Posebno imajući u vidu da Zakon o javnom redu i miru (čl. 2) predviđa da su „nadležni organi za održavanje javnog reda i mira MUP, komunalna policija (sad milicija), inspekcijski organi“.

Ili, još zanimljivije: da je policija podnela prekršajne prijave zbog remećenja javnog reda i mira, da li bi to dovelo do odgovornosti aktera?

Posebno imajući u vidu da se makar poluglasno sve češće čuje da ovi spontano okupljeni građani svoje performanse u znak podrške Vladi ne izvode slučajno baš na krovovima i krovnim terasama, umesto na primer na trgovima ili ulicama. Izbor mesta mogao bi da govori o manjku spontanosti a višku perfidije, o tome da su spontanim okupljanjima osim nabavke muzičke i pirotehničke opreme prethodile i nekakve pravne konsultacije. Neko iz pravne struke je, neki kažu, organizatorima okupljanja objasnio da postoje pravne finese usled kojih do odgovornosti za kršenje javnog reda neće doći.

Zaista, prema Zakonu o javnom redu i miru (čl. 3) „prekršaji protiv javnog reda i mira su protivpravna dela kojima se na javnom mestu ugrožava ili narušava javni red i mir“. Dakle bitan uslov za postojanje prekršaja je da je počinjen na javnom mestu. A javno mesto zakon definiše (čl. 3, st. 1, tač. 2) kao prostor dostupan neodređenom broju lica, pod istim uslovima odnosno bez posebnih uslova. Krovovi i krovne terase stambenih zgrada po zakonu i dominantnom tumačenju (u prilog kome postoje i odluke Ustavnog suda) su svojina vlasnika zgrada, dakle, nisu javna mesta.

Ali, bar u normalnim prilikama, ova pravna konstrukcija ipak ne bi mogla da spontano okupljenim građanima jemči neodgovornost. Naime u poslednjoj odredbi istog člana zakona stoji: „Smatraće se da je prekršaj ili krivično delo iz ovog zakona izvršeno na javnom mestu i kad je radnja izvršenja na mestu koje se u smislu stava 1. tačka 2) ovog člana ne smatra javnim mestom, ako je to mesto dostupno pogledu ili čujnosti sa javnog mesta ili je posledica nastupila na javnom mestu“.

Nema sumnje da novosadski događaj, kao i brojni slični koji su usledili, ispunjava sve ove uslove.

Može li onda biti sumnje da se i na novosadsku ekipu i na sve slične odnose odredbe Zakona o javnom redu i miru (čl.17 st.1): „ko paljenjem pirotehničkih proizvoda narušava javni red i mir kazniće se novčanom kaznom od 50 do 100 hiljada dinara“, kao i odredbe istog člana (st. 3): „ko prekršaj učini u grupi kazniće se zatvorom od 30 do 60 dana“?

I dalje, može li biti sumnje da se osim o odgovornosti za kršenje Zakona o javnom redu i miru, može, odnosno mora govoriti i o težoj, ozbiljnijoj odgovornosti?

Posebno imajući u vidu da je opšte poznato da famozna Naredba o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije ministra unutrašnjih poslova zabranila tokom takozvanog policijskog časa kretanje svima, osim licima koja su izričito izuzeta. Kršenje zabrane, kako to Naredba izričito predviđa, podrazumeva odgovornost za krivično delo. A Krivični zakonik (čl. 248) za nepostupanje po propisima, odlukama ili naredbama kojima se određuju mere za suzbijanje epidemije predviđa i kaznu zatvora, do tri godine. Dodatno je posebna Uredba o prekršaju za kršenje naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji RS Vlade Srbije predvidela da će se lice koje prekrši zabranu iz ove Naredbe kazniti za prekršaj novčanom kaznom od 50-150.000 dinara. Uredbom je izričito predviđeno i to da će se pokrenuti i dovršiti prekršajni postupak, čak i u slučaju da je protiv učinioca pokrenut ili je u toku krivični postupak za krivično delo, bez obzira što to zabranjuje Zakon o prekršajima! Ova odredba, sa stanovišta ustavnosti krajnje sporna, trebalo je valjda da naznači da se odgovornosti za kršenje zabrane kretanja pridaje poseban, izuzetan značaj.

Naredbom je predviđeno da su od zabrane kretanja izuzeti zdravstveni radnici – sa licencom; pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova, ministarstva odbrane, službi bezbednosti i Vojske Srbije, koji su na zadatku i lica kojima ministarstvo unutrašnjih poslova izda dozvolu za kretanje. Budući da nije nimalo verovatno da su se na krovovima okupljali zdravstveni radnici sa licencom i da isto važi i za pripadnike sistema odbrane i bezbednosti, bar onih na legitimnom zadatku, zanimljiva su samo lica kojima ministarstvo unutrašnjih poslova izda dozvolu za kretanje.

Bez obzira na evidentnu konfuziju u vezi sa izdavanjem dozvola (MUP, ministarstvo privrede, ministarstvo rada i socijalne politike, lokalne samouprave) jedna stvar se može i mora konstatovati kao neupitna. Dozvole se izdaju za određenu svrhu (radnici, poljoprivrednici, volonteri) i mogu se koristiti samo u tu svrhu; to nalažu i duh i slovo propisa. Zato i jeste više puta naglašavano da će policija vršiti provere opravdanosti upotrebe dozvola tokom policijskog časa. Zato je na primer na sajtu ministarstva privrede objavljeno izričito upozorenje privrednicima koji su tražili dozvole da će se prema onima za koje se kontrolom utvrdi da ne poseduju radni nalog, odnosno da nisu na radnom zadatku preduzimati mere za odgovornost.

Događaj u Novom Sadu i niz onih koji su usledili očigledno nisu, ne mogu biti ničiji radni zadatak, bar ne legitiman. I ako su imali dozvolu za kretanje akteri tih događaja kršili su zakone, a počinili su i prekršaje i krivična dela.

U normalnoj, koliko-toliko uređenoj zemlji, za to se mora snositi odgovornost. Kod nas odgovornost onih bliskih vlasti već dugo, po pravilu, izostaje i to je za građane sve iritantnije.

Ni obećanje predsednika Republike da ovaj put odgovornost neće izostati („biće kažnjeni svi koji krše policijski čas bez obzira koga politički podržavaju“) nije umirujuće, naprotiv. I zato što je slična obećanja već davao (na primer u vezi sa odgovornošću kompletnih idiota iz vrha gradske vlasti u slučaju Savamala) a nisu ispunjena i zato što bi to ko koga politički podržava moralo, u konkretnom kontekstu, biti toliko irelevantno da je neukusno i pominjati, i pogotovo zato što predsednik kao državni organ nema i ne treba da ima nikakvih nadležnosti u vezi sa krivičnom odgovornošću bilo koga. Čak ni ako organ koji s tim, pre svih drugih, ima veze, tužilaštvo, hronično drži glavu u pesku, ne preduzima ništa i ćuti.

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd