Odsustvo stida

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

I Narodna skupština je potvrdila sve mere koje je Vlada Srbije donela u toku vanrednog stanja.

Ovakav postupak skupštine, šta god o tome mislili, nije nikakvo iznenađenje. Naprotiv, uprkos činjenici da je dug niz akata Vlade (donetih uz supotpis predsednika Republike) bio ili u očiglednoj suprotnosti sa relevantnim odredbama Ustava ili, najblaže rečeno, u krajnje problematičnom odnosu sa njima, tako nešto je bilo očekivano, štaviše praktično izvesno.

Skupštinska glasačka mašina apsolvirala je svoj zadatak sa, Kunderinim rečnikom rečeno, nepodnošljivom lakoćom usvojivši samo dva akta: Odluku o potvrđivanju odluke o proglašenju vanrednog stanja i Zakon o potvrđivanju uredbi koje je Vlada, uz supotpis predsednika Republike, donela za vreme vanrednog stanja.

Međutim, i nakon usvajanja prvog od ova dva akta Skupština je građanima i javnosti Srbije, a i samoj sebi definitivno ostala dužna odgovor na pitanje svih pitanja – zbog čega ona, Skupština, nije mogla da se sastaje. Razlog koji je u početku navođen, uredba Vlade, tačnije naredba MUP-a o zabrani okupljanja je po svemu sudeći i vlast konačno prepoznala kao neozbiljan, doslovno karikaturalan, pa ga je čini se napustila. Sada, mada ne eksplicitno, figuriraju „medicinski i epidemiološki razlozi“, ali i oni deluju krajnje neubedljivo. Prosto, sasvim je očigledno da je sednica sa istim ili sličnim merama organizacije i zaštite kao ova upravo završena – mogla biti održana i prilikom proglašenja vanrednog stanja 15. marta, ili u najgorem slučaju 48 sati od donošenja odluke trijumvirata predsednika Republike, Vlade i Skupštine, kao što to Ustav eksplicitno zahteva.

U odsustvu ovog odgovora prvo što pada na pamet je čuveno Katonovo pravilo o nemogućnosti konvalidacije ništavih pravnih akata, ili bolje, Valtazar Bogišić koji ga je na našem jeziku slikovito izrazio onim „što se grbo rodi vrijeme ne ispravi“.

Naravno, nismo na terenu civilnog prava, već na pravno-političkom terenu na kome je po mišljenju mnogih, ovako ili onako, sve moguće. Pa je nakon što je usvojila Odluku o potvrđivanju odluke o proglašenju vanrednog stanja Skupština usvojila i Zakon o potvrđivanju uredbi koje je Vlada uz supotpis predsednika Republike donela za vreme vanrednog stanja.

Učinila je to uprkos činjenici da je potpuno nejasno gde je Vlada kao predlagač zakona pronašla ustavni osnov za ideju da se 44 uredbe zajedno usvajaju u formi zakona. Taj predlog bio je pravno neodrživ, a faktički potpuno providan pokušaj konverzije niza problematičnih uredbi u jedan, valjan zakon. U osnovi te ideje je zapravo potpuno izigravanje smisla ustavne odredbe o potvrđivanju ograničenja ljudskih prava tokom vanrednog stanja. Smisao te ustavne odredbe je da svako od ograničenja (koja mogu biti i jesu vrlo različita i motivisana različitim razlozima) mora da bude predmet pažnje i ocene, jer svako pojedinačno ograničenje je opravdano samo ako se vrši u legalnu i legitimnu svrhu i samo u meri neophodnoj za ostvarenje svrhe. Takvu kontrolu bi (uz uslov da zaboravimo na ono „skupština nije mogla da se sastane“) neka od ograničenja koje je Vlada uvela mogla proći, ali neka sasvim izvesno ne bi. Zato i jeste izabran način koji suštinsku, pojedinačnu kontrolu isključuje i poslanicima ostavlja samo mogućnost da glasaju po principu – uzmi ili ostavi.

Ali koliko god da je bilo žalosno posmatrati ove legislativne kombinacije, tačnije pravo batrganje po pravnom poretku, neke druge stvari su sednicu skupštine obeležile na još neprijatniji način.

Prvo je sednicu skupštine koja nije mogla da se sastane sasvim iznenada najavila Maja Gojković, predsednica skupštine proprativši to rečima: „Bićemo primer za sve parlamente kako se radi u vanrednim okolnostima.“

Dakle, parlament koji je mesec i po dana bio bukvalno u mišijoj rupi, koji nije radio ništa uprkos izričitoj obavezi da se nakon proglašenja vanrednog stanja sastane i bez poziva, parlament koji se sastao tek kad ga je (tonom kakvim su, pre par vekova, pre građanskih revolucija, u apsolutnim monarhijama sa parlamentima komunicirali suvereni) Vlada obavestila da ona smatra da on može da se sastane, pa mu i saopštila dnevni red po kom treba da radi, jer je obezbedivši merenje temperature, rukavice i maske za poslanike i razmak u poslaničkim klupama, naš parlament preko noći postao svetao primer među parlamentima sveta.

Svaki komentar je suvišan.

A predsednica Vlade se postarala da ne zaostane za predsednicom parlamenta. U svom tipičnom vehementnom stilu održala je poslanicima koji ne nose maske lekciju o „monumentalnoj neodgovornosti“ i uz to ih cinično vređala. A pritom sama nije imala ni masku ni rukavice. Što nije smetalo predsednici skupštine da koleginicino izlaganje pozdravi aplauzom, a poslanike bez maski izbaci sa sednice.

Komentar je opet suvišan.

Na šta prvo asociraju ove dve sličice?

Zar prva asocijacija nije – odsustvo stida njihovih aktera, zaista potpuno odsustvo stida. Pa, s tim u vezi i sentenca Sigmunda Frojda: „Prvi pouzdan znak gluposti je potpuno odsustvo stida.“

A glupost, drugačije rečeno nesposobnost čoveka da blagovremeno a racionalno i odgovorno reaguje na različite životne izazove uvek je, naravno, problem. Ali kad je reč o ljudima kojima su sticajem okolnosti povereni važni javni poslovi, to više nije lični nego ozbiljan, opasan društveni problem.

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd