Kako preživljavam karantin

Tekst je izvorno objavljen u dnevnom listu Danas.

Pripadam generaciji koja može da se „pohvali“ da je svedok proglašenja sva četiri vanredna stanja u istoriji Srbije.

Onog prvog iz 1991. se i ne sećam.

Imao sam devet godina i jedino čega se sećam je da sam na televiziji gledao snimke demonstracija u Beogradu i tenkova na ulicama. 

Novo vanredno stanje desilo se 24. mart 1999. što mi je, kao tinejdžeru, i te kako ostalo u živom sećanju.

Ratna opasnost, bombardovanje, ali i druženje sa vršnjacima, najduži raspust ikada.

I puno lepih trenutaka u rodnom selu Ranilug u Kosovskom pomoravlju. 

U trećem slučaju 12. marta 2003. prvi i jedini put osetio sam strah.

Strah, od neizvesnosti, strah od onoga što će se dešavati sa ovom zemljom u budućnosti.

I žal zbog propuštene šanse da jednom postanemo normalna i uređena država.

Kod ovog, četvrtog vanrednog stanja (15. mart 2020), a  zanimljivo je da  sva četiri su proglašena u martu, kada smo u ratu sa nevidljivim neprijateljem, ne osećam strah.

Osećam odgovornost, najpre prema sebi, a samim tim i prema svojim bližnjima i na kraju prema onima koji me okružuju. 

Vreme provodim u stanu, sa svojom porodicom.

Najviše igrajući se sa sinom koji ovih dana navršava sedam godina i kome najteže pada ova izolacija.

Dete je naviklo da ide u vrtić, da se igra sa drugarima, da izlazi u šetnju itd.  

Uspeli smo da mu objasnimo da će tih stvari privremeno morati da se odrekne, a to nadoknađujemo igrom, čitanjem i razgovorima.  

Naravno, nedostaje mi pozorište i predstave.

Najgore što se jednom glumcu može desiti je da bude sprečen da bude na sceni.

Ali, trudim se da se i ovako bavim sobom i pozorištem.

Redovno postavljam snimke predstava na YouTube kanal pozorišta i uređujem sada „virtuelni repertoar“.  

Čovek je prilagodljivo biće i što pre to shvati, biće mu lakše.

Mora se u svakoj situaciji naći nešto što će stvar preokrenuti u našu korist.

Zato svima preporučujem da se posvete sebi i svojoj porodici.

Možda je i dobro da neko vreme budemo zajedno, sami, i da svu pažnju i vreme posvetimo svojim bližnjima.

Jer, kad se ovo završi (a završiće se, pre ili kasnije) vratićemo se redovnim aktivnostima, jurnjavi, poslu i svemu drugom i vrlo brzo ćemo potrošiti ovo vreme koje se tragično namestilo, a koje uskoro ponovo nećemo imati za sebe i svoje porodice. 

Zato budite svesni, savesni i odgovorni.

Ostanite kod kuće!

 

(Autor je umetnički rukovodilac Pozorišta Bora Stanković u Vranju).

Foto Vranje News