Sto godina od rođenja Desimira Tošića

(Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku)

Ovog februara (19) navršava se jedan vek od rođenja Desimira Tošića.

Desimirov dobar prijatelj Ivan D. Pajić, dugogodišnji, sve do svoje smrti, saradnik „Naše reči“, za Desimira će reći da je „intelektualni skeptik“ i „ubeđeni realista“, a Aleksandar Lebl da je „bio – a izgleda i ostao – umnogome naivan i idealist“.

Aleksa Đilas za Tošića kaže da je „politički realista“, dok ga Dejan Đokić, naziva „nesentimentalnim idealistom“.

Šta je ovde istina, ko je pogrešio.

Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom Rašomonu – svi su u pravu.

Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u („filozofske“) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica.

Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna.

Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968. uzvikivali: „budimo realni – tražimo nemoguće“.

U mnogo čemu Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije…

U izvesnom smislu, eto paradoksa, bio je „kritičar svega postojećeg“, iako do onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere, to jest do njihovog nauka, nije mnogo držao.

Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Desimir Tošić je, kako to primećuje Stevan K. Pavlović, „u izvesnom smislu pesimista“, jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao „samo niz poraza“, ali je „u drugom smislu i optimista“, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.

Po odnosu prema Jugoslaviji Desimir Tošić se suštinski razlikovao i od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, koja smatra da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka.

Tako da se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja.

Neprekidno, jer je istu poziciju zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu.

S jedne strane protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane protiv komunista u Jugoslaviji.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti.

Naprotiv, bio je član glavnog odbora Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, proglašen je za „Najevropljanina“.

Objavio je 10 knjiga.

Prvu u emigraciji, u francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko „istorijske“ 1948. godine, „Totalitarizam i prava čoveka“; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, „Srpski nacionalni problemi“. Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je „Radnički saveti u Jugoslaviji“, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – „Adam (Pribićević) kao seljački i nacionalni ideolog“, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju do kojeg je u međuvremenu (1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju „Stvarnost protiv zabluda“. Ovim, moglo bi se reći, nastavlja svoj prvi rad – „Problemi nacionalnog jedinstva“, objavljen u listu demokratske omladine Demokrat 1940 godine. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom „Snaga i nemoć – naš komunizam 1945-1990“. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga „O ljudima“, i drugo izdanje knjige „Snaga i nemoć“; 2001. drugo izdanje „O ljudima“; 2002. „Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949-1953“, knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – „Ko je Milovan Đilas“; 2005 – „Crkva, država i društvo“; 2006 – „Demokratska stranka 1920-1941.“ i drugo izdanje „Stvarnosti protiv zabluda“. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov „Kritikom ka prosvećivanju“ precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige.

Najpre, 2000. godine, zbornik „Dve godišnjice Desimira Tošića“, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada. A zatim „Hrast Slobode Desimir Tošić“ 2007. godine.

Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja.

Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku prosto bude neprijatno.

Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo.

Jer, kao što u „Dve godišnjice“ primećuje lucidni Tomislav Ognjanović, „Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte.

Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita“.

U knjizi „Ko je Milovan Đilas“, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku Vasiliju Kaleziću postavlja dva pitanja.

Prvo: „zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina“?

I drugo: „Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?“

Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, to jest da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina.

Ali, zbilja, zašto „mudri i čovekoljubivi“ Desimir Tošić, kako je rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini?

Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan.

Umesto da bude proučavan.

I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan.

Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošić kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad.

Prva je nacija, druga je sloboda.

Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet.

I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine, u listu Demokratske omladine, „Demokratu“, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom „Problem nacionalnog jedinstva“.

S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to već primetio Slobodan Gavrilović, da je „ideja slobode centralna Desimirova ideja“.

Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića.

To se vidi iz drugog Tošićevog mladenačkog članka „Smisao slobode“, objavljenog u omladinskom časopisu „Reč“ marta 1941. godine.

Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi.

Bez slobode nema istinskog napretka.

Može doduše i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije. Ili, u poslednje tri decenije iskustvo Srbije. Ali onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se nakon povratka u Srbiji osećao kao riba u vodi.

Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: „meni je ovde sve poznato“.

Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim ekonomskim, političkim i društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.

„Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji.

Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat.

Užasno je to pogledati“, govorio je posle iskustva koje je u Srbiji tokom gotovo dvodecenijskog boravka stekao, nekoliko godina pred smrt. Između ostalog i u Peščaniku čiji je redovan gost bio.

Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u „bunar zaborava“, u tminu i nepomen?

Vrlo brzo nakon povratka u zemlju Tošić se zamerio beogradskim opozicionim krugovima iako je bio ne samo član, nego i potpredsednik Demokratske stranke.

Tačka razlaza bio je 27. mart, odnosno Trojni pakt. Svoj (kulturni) izraz ta dilema je dobila u drami Slobodana Selenića „Knez Pavle“ koja je bila apsolutni pozorišni hit 1991. godine.

Dok se u drami rehabilitovala „politika kneza Pavla“, kao odgovorna, a napadale martovske demonstracije, kao uzrok budućih zala, Tošić je, u NIN-u („Žalopojke nad Pavlom Karađorđevićem“) zastupao sasvim suprotno gledište.

Kneza Pavla je nazivao „ubeđenim nedemokratom“, čovekom „bez osećanja za srpski narod“, a njegov postupak „vezivanja za nacističku Nemačku i fašističku Italiju“ – „antiistorijskim“.

Tako je, istovremeno, došao u sukob ne samo sa opozicionim, nego i kulturnim beogradskim „mejn strimom“.

A zamerio se i inteligenciji generalno. Desimir Tošić je sam sebe video kao nacionalistu, ali je 1992. pisao ovako: „Umobolnih nacionalističkih slogana bilo je verovatno i u drugim vremenima razvoja srpskog naroda… ali postoji jedna duboka i zastrašujuća razlika u poređenju sa današnjim vremenom.

Naime, u ranijim vremenima tim se sloganima služio naš polusvet, ‘mali ljudi’ koji su bili neobavešteni, pomalo opijeni, bilo alkoholom bilo ekstremnim nacionalizmom.

Danas umobolne nacionalističke slogane nose profesori univerziteta, pripadnici velike armije naših intelektualaca, čitači vesti i voditelji kulturnih programa.

Izvor i udarna snaga proizvodnje nacionalnih predrasuda i nacionalističkih lakih i zastrašujući slogana nalazi se u našoj brojnoj inteligenciji“.

Bio je, u isto vreme, zaprepašćen masom „razbešnjenih antikomunista“, iako je od komunizma pobegao u emigraciju i lično od jugoslovenskih vlasti stradao neuporedivo više nego oni koji su se antikomunizmom najviše isticali.

Desimir Tošić je bio iskreni vernik, ali je na ulogu i uticaj crkve početkom devedesetih gledao izuzetno kritički.

Otprilike kao Mirko Đorđević.

Već 1992. govorio je da „Srpska pravoslavna crkva počinje da zahteva da odlučuje i o političkoj oblasti“.

Takođe i, malo kasnije, da se u Kraljevini Jugoslaviji ministri nisu krstili toliko koliko se krste danas, kao i da kralj nije išao patrijarhu „na noge“, kao što to čine demokratski izabrani predsednici i premijeri, nego je bilo obrnuto.

Nije se Desimir Tošić baš slagao ni sa naučnim establišmentom.

Štaviše, morao je da napusti skup u Srpskoj akademiji nauka posvećen Slobodanu Jovanoviću, zato što se pojedinim akademicima nije dopao njegov kritički odnos. Zbilja: „Slobodan Jovanović ne uviđa…“, „Slobodan Jovanović, nažalost nije razumevao…“, „Jovanović neće da prizna…“, „glava koja ne meri pravo…“, „Slobodan Jovanović je teško razumevao…“, „karakterologija Slobodana Jovanovića je delimično ispravna…“, „stereotipna misao“ Slobodana Jovanovića – tako pisati nije uobičajeno u Srbiji.

A Tošić je pisao da misli da je „baš takav govor potreban u našem izuzetno kritičnom, istorijski kritičnom vremenu“.

Jer, „treba naše društvo da se odvaja od jednoumlja, ne samo u ideološkom, stranačkom smislu, nego i od jednoumlja kada sudi o problemima i ljudima, čak i kada je reč o tako velikim ljudima kao što je bio Slobodan Jovanović“.

Kad se sve skupi, nameće se zaključak: Desimir Tošić je celog života plivao protiv struje.

A to Srbi baš i ne vole.

 

(autor je zamenik glodura Novog magazina)

Foto MC Beograd