U svoje ime a na tuđ račun

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

 

Još krajem septembra prošle godine je u javnosti „eksplodirala“ afera Krušik.

„Uzbunjivač“ Aleksandar Obradović je na spektakularan način, primeren hapšenju šefa neke velike kriminalne ili terorističke organizacije, lišen slobode i odveden u zatvorski pritvor.

Nekoliko sedmica kasnije, posle žestoke reakcije javnosti i niza procesno pravnih peripetija, iz zatvora je prebačen u kućni pritvor, da bi potom sud ukinuo i taj pritvor i on se sada brani sa slobode.

Ali, ni danas nije baš jasno od čega Obradović treba da se brani.

Ne mislim pri tome na formalnu kvalifikaciju krivičnog dela jer izgleda da bar to jeste jasno – tužilaštvo ga tereti za krivično delo odavanja poslovne tajne (čl. 240 KZ).

Očito, nije bilo realno da se kao ozbiljne prihvate „kvalifikacije“, tačnije politikantske diskvalifikacije iznete od strane nekih predstavnika izvršne vlasti da je Obradović „špijun“ i da „godinama odaje državne tajne“.

Uostalom, tužilaštvo, nimalo benevolentno prema Obradoviću, ne bi propustilo priliku da mu na teret stavi krivična dela špijunaže (čl. 315 KZ) ili odavanja državne tajne (čl. 316 KZ) da je raspolagalo bar minimumom dokaza za tako nešto.

Ono „nije jasno od čega Obradović zapravo treba da se brani“ odnosi se na dokaze koji ga terete, koje bi on eventualno trebalo da pobija.

Jer, on još uvek nema od čega da se brani, u spisima predmeta nema ni jednog jedinog dokaza.

U spisima se, kako je već mesecima više puta javno ukazivao njegov branilac, nalazi samo akt kojim se postupak pokreće, nepotkrepljen bilo kakvim dokazima.

Teško je shvatljivo da je pod tim okolnostima, praktično „na reč“ policije uopšte mogao biti pritvoren, a još teže da za svoje tvrdnje tužilaštvo ni mesecima kasnije nije prezentiralo nijedan faktički dokaz.

Ali nije ideja da se, bar ovom prilikom, bavimo inertnošću tužilaštva u „slučaju Obradović“.

Da se malo „našalim“, možda je ta inertnost i objašnjiva podsvesnom ali prirodnom ljudskom nesklonošću da se radi jalov posao.

Pitanje za ovu priliku je – ako se „afera Krušik“ doživljava na ispravan način, da li to zaista mora biti jalov posao?

Tačnije da li sme biti?

Jer, za razliku od tužilaštva koje nije ponudilo nijedan opipljiv dokaz, Obradović jeste javnosti ponudio određena dokumenta koji govore u prilog sumnjama da je preduzećem Krušik svesno, namerno loše rukovođeno, da je u poslovnim odnosima sa pojedinim privatnim partnerima interes državnog preduzeća podređivan privatnim interesima, što je za rezultat imalo veoma loše finansijsko stanje Krušika i enormne profite privatnih firmi.

Tužilaštvo ipak povodom toga nije „mrdnulo ni malim prstom“.

Ne veruje osumnjičenom?

Čak ni dokumentima na koje se poziva?

Ali utoliko pre bi s tim u vezi trebalo da je zanimljiv jedan dokument koji nije „Obradovićev“.

Reč je o „svežem“ dokumentu, proizvodu Državne revizorske institucije (DRI), rezultatu nadzora koji je ova, po definiciji autoritativna kuća, upravo sprovela nad poslovanjem Krušika.

Taj „Uporedni pregled fakturisane vrednosti od komitenta Krušik a.d. Valjevo, komisionaru GIM d.o.o. Beograd i od komisionara kupcima…“, nedvosmisleno „govori“ da je za isporučeno i prodato oružje tokom dve godine (2017-18) komitent Krušik fakturisao komisionaru GIM-u vrednost od 24.796.222 dolara, a da je za isto to oružje GIM kupcima u inostranstvu fakturisao vrednost od 41.200.000 dolar.

Dakle napravio je razliku od 16.403.778 dolara ili gotovo fantastičnih 1.695.975.071 dinara!

Ovi podaci, sa stanovišta elementarnih pravnih pravila i uporednog i našeg prava (čl. 771-789 ZOO) koji uređuju odnose komitenta i koncesionara, ilustruju jedan najblaže rečeno neobičan, izuzetno „zanimljiv“ odnos.

Verovatno je suvišno ali se ipak, u najkraćim crtama, vredi podsetiti pomenutih elementarnih pravila.

Komisionar radi u svoje ime ali za tuđi račun, dakle radi za račun, u interesu komitenta; njegova obaveza je da robu komitenta prodaje sa pažnjom dobrog privrednika, a kao naknada za uspešnu realizaciju posla mu je ugovorena uobičajena provizija, a ako zaključi posao pod povoljnijim uslovima od onih ugovorenih sa komitentom sva ostvarena korist pripada komitentu.

Ali „papir“ DRI „govori“ o odnosu Krušik-GIM koji nije lako, tačnije nije moguće, dovesti u sklad sa pomenutim pravilima.

O suštini ugovornih odnosa između Krušika i GIM-a, budući da su famozna „poslovna tajna“, dugo se nije znalo ništa, a ni sada se ne zna dovoljno, ali jasno je da su standardna pravila „modifikovana“.

I to tako da „komisionar“ jeste radio u svoje ime, ali ne za račun nego na račun komitenta.

I to tako „žestoko“ da je nekada veoma uspešno državno preduzeće Krušik (proizvođač izuzetno konjukturne robe, koju nije problem plasirati i bez komisionara ili posrednika) došlo u situaciju da su mu računi blokirani i da nije u stanju da izvršava svoje obaveze, a da privatno preduzeće (do juče sasvim anonimna „mikro“ firma) GIM poslovanje sa zanemarljivim finansijskim rezultatima pretvori, prodajući proizvode Krušika, u poslovanje sa ogromnim profitom na kome bi mu pozavidela i neuporedivo veća i poznatija preduzeća.

Dokument DRI je novo, dodatno, još jedno u nizu podsećanja na to da je afera Krušik otvorila mnoga pitanja koja imperativno traže odgovore.

Neodrživo i nedopustivo je da tužilaštvo i dalje tu očiglednu činjenicu ignoriše.

 

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti).

Foto MC Beograd