Ko će da puni stadione od 400 miliona evra

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

 

Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu treba da napravi konačan plan protiv crvenih kartona koje redovno dobijaju srpske tribine već na sledećoj sednici 2020.

Novi stadioni vredni više stotina miliona evra zaista ne zaslužuju huligane povezane sa kriminalom, masovne tuče, rasističko ponašanje, nedozvoljeno skandiranje, korišćenje pirotehničkih sredstava, bacanje tvrdih predmeta na teren, pljuvanje sudija ili ulazak vandala na teren.

Novi stadion Crvene zvezde koštaće oko 200 miliona evra i trebalo bi da ima oko 42.000 mesta.

A kapacitet prvog nacionalnog stadiona treba da bude čak 60.000 mesta i za ovaj sportski objekat je već opredeljeno 250 miliona evra iz budžeta.

Paralelno se sa terena i tribina šalje loša slika koja ne može da privuče više od 18.000 ljudi, koliko ih je u proseku bilo na 30 odigranih utakmica na Marakani tokom 2019.

I taj prosek vade međunarodne utakmice.

Nacionalni fudbal je zaista u bednom stanju.

Da nije utakmice sa Portugalijom koja je privukla skoro 40.000 ljudi, za Orlove je na domaćim stadionima u proseku navijalo svega 2.000 navijača.

Pritom je disciplinska komisija Evropske fudbalske unije kaznila selekciju Srbije jednom utakmicom na domaćem terenu bez publike zbog rasističkih ispada na utakmici protiv Crne Gore u Ligi nacija.

U ovakvoj situaciji nameće se logično pitanje svrsishodnosti trošenja ogromnog novca za nove stadione.

Naši klubovi i reprezentacija su redovno na meti međunarodnih sportskih asocijacija.

Nedavno je košarkaški klub Crvena zvezda kažnjen sa skoro 35.000 evra zbog teških disciplinskih prekršaja.

U periodu 2013-2018. najtrofejniji fudbalski klubovi u Srbiji i nacionalna fudbalska selekcija su novčano kažnjeni u iznosu od 714.250 evra od Evropske fudbalske unije zbog nedoličnog ponašanja navijača i loše organizacije mečeva.

Crvena zvezda je kažnjena najviše, sa skoro pola miliona evra.

Nakon toga sledi Partizan koji je kažnjen sa 184.000 evra i na kraju nacionalna fudbalska reprezentacija Srbije sa 33.250 evra.

Pored novčanih, Fudbalski savez Srbije i fudbalski klubovi su kažnjeni zabranom igranja bez publike ili zabranom prodaje ulaznica navijačima u gostujućoj utakmici.

Štetu još veću od novčane nanosi pisanje stranih medija o tome zašto se navijači u Srbiji tako ponašaju.

Osam ljudi je izgubilo život u 182 nasilna incidenata u vezi sa ekstremnim navijačkim grupama od 2013. do 2018.

Članovi huliganskih grupa su muškarci od 15 do 44 godina.

Tri četvrtine incidenata je zapaženo na fudbalskim stadionima i sportskim centrima, a nešto više od jedne petine na javnim površinama.

Najmanji broj incidenata se desio u ugostiteljskim objektima, svega pet, od kojih su tri beogradski klubovi.

Beogradske tribine su najopasnije.

U glavnom gradu se odigralo najviše, skoro četvrtina nasilnih incidenata.

Više od 70 odsto se odigralo van sportskih objekata.

Samo u Beogradu je zabeleženo 13 od 15 slučajeva upotrebe vatrenog oružja, koliko je pribeleženo na nacionalnom nivou.

Za čak 60 procenata nasilnih incidenata u glavnom gradu nije bilo moguće dokazati povezanost sa sportom.

Javna je tajna da su huliganske grupe povezane sa nezakonitim poslovima oko droge, privatnog obezbeđenja i građevinarstva.

Privatne kompanije vođa navijača koji imaju brojne krivične prijave dobijaju poslove od državnih institucija ili javnih preduzeća.

Mehanizam funkcioniše tako što za posao konkuriše firma koje ima sve uslove da pobedi na tenderu, ali onda kao svoje podizvođače uvodi firme iza kojih stoje pripadnici navijačkih grupa.

Osobe koje su osuđene za nasilničko ponašanje na sportskim priredbama su često povratnici, ranije osuđivani za nanošenje telesnih povreda, ubijanje i zlostavljanje životinja, nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja, krađe.

Sudovi u većini slučajeva izriču kazne zatvora, ali ih većina osuđenika ne odleži jer se izriču uslovno.

Novčane kazne su u skoro polovini slučajeva svega 10.000 dinara.

Tužioci su u proseku odbacili 37 odsto krivičnih prijava, koje najčešće podnosi policija, zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu.

Namera tužilaca u nešto više od polovine slučajeva je da krivičnu prijavu reše sporazumom o priznanju krivice.

U 25 procenata slučajeva, viši javni tužilac je podneo optužni predlog, a naredbu o sprovođenju istrage u svega 4 odsto predmeta povodom nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu.

Rad Nacionalnog saveta za sprečavanje negativnih pojava u sportu, koji usklađuje institucionalne aktivnosti na sprečavanju nasilja u sportu, ključan je u pronalaženju odgovora na pitanje ko su budući navijači na stadionima od preko 400 miliona evra.

Zato je važno da Nacionalni savet ne ponovi greške koje su nastale pre šest godina kada je usvojena Nacionalna strategija za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.

Nije planirana nijedna mera čiji je isključivi cilj da zabrani, razbije ili raspusti navijačke grupe koje imaju istoriju teškog nasilnog delovanja.

Jedini primer takve inicijative datira iz 2009, četiri godine pre usvajanja Strategije, kada je tadašnji republički javni tužilac na osnovu podataka iz policije predložio Ustavnom sudu Srbije zabranu delovanja 14 huliganskih grupa. Inicijativa nije usvojena.

Nije postojala iskrena namera da se ispita krivična odgovornost huligana koje mediji povezuju sa kriminalom.

Ispitivanje veza ekstremnih navijačkih grupa sa prodajom droga, pranjem novca, iznudama, otmicama, pljačkom i ostalim kriminalnim aktivnostima nije uopšte spomenuto u akcionom planu strategije.

Danas imamo situaciju da mediji pišu o huliganima kojima se odlaže odlazak u zatvor više od 10 puta ili se toleriše njihov nedolazak na sud.

Nije direktno napadnut rasistički i nacionalistički narativ na sportskim mečevima, već je ponekad podržavan.

Izostanak institucionalnog odgovora na rasističke izgrede u sportu je razumljiv, jer su visoki zvaničnici izvršne vlasti nekoliko puta organizovano dočekali osuđene ratne zločince, čime se slala loša poruka.

Stiče se utisak da je jedino međunarodnim sportskim asocijacijama stalo do tribina bez rasizma.

Tribine su trenutno mirnije i tome je najverovatnije doprineo politički dogovor sa huliganskim grupama tokom 2014. od kada odjednom nema incidenata na Paradi ponosa.

Pre toga su huligani redovno demolirali gradske ulice povodom podrške dela društva nezavisnosti Kosova ili poštovanja ljudskih i prava LGBT+ populacije.

Nije jasno do kada postignuti dogovor sa huliganima važi i pod kojim uslovima.

Izjave da država trenutno nema dovoljno snage za borbu protiv huligana nisu dobar izgovor.

 

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), poreklom je Vranjanac.

Foto MC Beograd

Tekst je nastao u okviru istraživanja „Prevencija huliganizma u Srbiji”.