Turski tok šou

Dimitrije Boarov je načeo ovu temu u Novom magazinu pa ću ja ovde, zaintrigiran, pokušati da je malo „razgazim“. 

Radi se o privrednom rastu koji će prema zvaničnoj statistici ove godine iznositi oko 3,8 odsto.

To, iako je pola procentnog poena ispod prošlogodišnjeg rasta (4,3 odsto), ipak je otprilike isto toliko iznad rasta kojeg je većina ekonomista prognozirala pre svega nekoliko meseci.

A koji se kretao između tri i 3,5 odsto.

Međunarodne finansijske institucije poput MMF-a i Svetske banke i dalje se drže procene od 3,5 odsto.

Ovaj iznenadni skok stope rasta iznenadio je i izazvao nedoumice u stručnim krugovima.

Tačnije, pod znakom pitanja su njegovi, opet zvanično, izneti uzroci. Jer, sudeći po rečima Miladina Kovačevića, direktora Republičkog zavoda za statisiku, gotovo polovinu tog rasta, tj. 1,8 odsto doneće jedan jedini posao – Turski tok.

Naime, „vrednost Turskog toka u ovoj godini, prema izveštaju same kompanije koja ga gradi, iznosi 1,4 do 1,5 milijardi evra.

Njegova bruto dodata vrednost, kada se odbije vrednost opreme, iznosi najmanje 700 miliona evra, pa je zato doprinos gasovoda rastu BDP-a 1,8 odsto u ovoj godini“, rekao je na predstavljanju MAT-a Kovačević.

Ekonomisti poput Milojka Arsića su, kao što je već rečeno, izrazili sumnju u ovu procenu istakavši da je ona u koliziji sa nekim drugim podacima koji se tiču rasta građevinarstva (35 odsto u trećem tromesečju) kao glavnom generalnom činiocu ukupnog privrednog rasta.

Bruto dodata vrednost sastoji se, naime, od mase bruto plata, bruto profita, amortizacije i „indirektnih“ poreza (PDV, carine – kojih je, uzgred, u konkretnom slučaju, uvezena oprema gotovo izvesno bila oslobođena).

Postavlja se, dakle, pitanje šta je to među ovim elementima bilo tako veliko da je dobijena tako enormno visoka bruto dodata vrednost.

Uprošćeno govoreći, postavlja se pitanje šta u jednom, u osnovi fizičkom, poslu stvarno toliko „vredi“ pa „odbacuje“ takav (do)prinos.

Naime, ako 400 kilometara duga „trasa“ košta 800 miliona evra (da čisto radi lakše računice povećamo malo onih, po Kovačeviću, minimalnih 700 miliona evra) to znači da kilometar gasovoda – ne računajući opremu – košta dva miliona evra.

Ili da jedan metar košta 2.000 evra.

Ilustracije radi, jedan kvadratni metar stana u Beogradu, na pristojnoj lokaciji, košta toliko.

Jeste da varioci zarađuju (priča se) i po 4-5 hiljada evra, ali koliko ima tih „varilaca“?

Inženjera po zgradama sigurno ima mnogo više, o ostalim zanatskim radnicima (keramičarima, električarima, itd) koji takođe više nisu jeftini, da i ne govorimo.

Uzgred, kako je moguće da zvanična državna statistika zdravo za gotovo prihvata „procene kompanije“ i to uzima kao osnov za svoje računice?

Šta bi bilo da je „kompanija“ rekla – dve milijarde evra?

I šta bi bilo kada bi taj princip važio i u drugim oblastima?

Na primer, za poreze.

Ima još jedan dodatni razlog za skepsu.

Kao što je poznato, Bugarska takođe gradi Turski tok preko svoje teritorije – samo ga ona zove Balkanski tok – ali prolazi znatno jeftinije.

Naime, prema ugovoru sa firmom Arkad izgradnja gotovo 500 kilometara gasovoda (tačno 484) koštaće braću Bugare, sa sve opremom, milijardu i sto miliona evra.

Dakle, Bojka Borisova će za četvrtinu (100 km) duži gasovod koštati za četvrtinu (oko 400 miliona evra) manje nego Aleksandra Vučića.

Pa ko je tu lud?

Građani Srbije naravno.

Koji sve to mirno gledaju.

I plaćaju.

Ima tu još jedna razlika između Srbije i Bugarske.

Dok je izgradnja Turskog toka kroz Srbiju prava misterija – jer se ne zna ništa: ni ko ni kako ga finansira, ni ko gradi, ni čiji će posle biti ni kako će se deliti profit, jer nema nikakvog (javnosti poznatog) ugovora, kao što nije bilo ni tendera – u Bugarskoj je sve javno i jasno: raspisan je tender i potpisan ugovor čiji su glavni elementi poznati građanima, a iza poduhvata stoji bugarska državna firma Bulgartransgas.

Nakon svega nameće se sledeći zaključak-pitanje. Ili je ona „bruto dodata vrednost“ s početka teksta tako velika zato što se zaračunavaju ogromni profiti i na taj način novac izvlači iz Srbije, ili je tako prenaduvana da bi se dobila (Vučiću) potrebna (veća) stopa privrednog rasta.

Trećeg nema.

To jest, ima – možda je i jedno i drugo.

Kada je o rastu reč, još samo jedna napomena.

Ovonedeljnu procenu Svetske banke da bi Srbija mogla da ostvari rast bruto domaćeg proizvoda od 7 odsto mnogi tumače kao podršku aktulenoj vlasti.

Meni se čini suprotno – da je reč o žestokoj kritici.

Jer, ako Srbija može da ima rast od 7 odsto, a ostvaruje upola manji rast, tj. svega 3,5 odsto (pa i manje ako se u obzir uzme poslednjih 7-8 godina) postavlja se pitanje – zašto?

Uzroka sigurno ima više, ali se svi oni, na kraju, svode na jedan: zato što aktuelna vlast, sa Aleksandrom Vučićem na čelu, nije sposobna da iskoristi potencijale zemlje. Ambijent, tj. ukupne ekonomske, političke i društvene prilike u Srbiji zapravo su takve da ona ne koristi ni polovinu svojih razvojnih mogućnosti.

Figurativno govoreći, Srbija tržišnu trku sa drugim zemljama regiona, Evrope i sveta trči sa bukagijama na nogama.

Treba, dakle, da skine te bukagije.

 

(autor je novinar)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto mc.rs