Uticaj uranijuma na malignitet je čista propaganda

Šta je nama naša propaganda dala?

Pre nekoliko dana, Centar za evroatlantske studije (CEAS) i CeSID objavili su rezultate zajedničkog anketnog istraživanja pod imenom Srbija i novi horizonti.

Za naše potrebe detalji nisu mnogo bitni: 1000 slučajno odabranih stanovnika Srbije dobilo je 27 pitanja o temama kao što su NATO, Kosovo, bezbednost i tako dalje, ali jedno pitanje se izdvaja po tome što predstavlja pravu, iskonsku parabolu o stanju naše društvene svesti.

Naime, pitanje glasi: Da li verujete da je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja Srbije izazvala epidemiju malignih oboljenja?

Odgovor?

Čak 78 odsto ispitanih odgovorilo je da je osiromašeni uranijum dominantni uzrok epidemije; 16 odsto reklo je da je on jedan od uzroka; tri, odnosno dva odsto odgovorilo je da uranijum i epidemija nisu u vezi, odnosno da ne postoji epidemija uzrokovana uranijumom (upitno je koliko su ova dva odgovora relevantno različita, ali nema veze), i samo jedan – jedan jedini odsto ispitanih – rekao je da ne zna i da ne daje odgovor.

Kada se spoje prva dva odgovora, 94 odsto stanovnika Srbije veruje da je osiromašeni uranijum uzrokovao ili makar pospešio epidemiju raka.

Ako je istraživanje CEAS i CeSID iole metodološki valjano, a deluje kao da jeste, to znači da samo 60 na svakih 1000 stanovnika Srbije neće aktivno tvrditi da je rak u Srbiji uzrokovan osiromašenim uranijumom.

Ipak, bizarniji je drugi kraj skupa.

Samo jedan odsto ljudi rekao je da ne zna.

To je izrazito neobično u anketi koja uključuje takav odgovor – samo u ovom istraživanju sva druga slična pitanja nisu imala manje od tri odsto odgovora „ne znam“, a često su imala i preko deset (što je sve sasvim normalno, za razliku od ovog našeg jedan).

Više ljudi je odgovorilo „ne znam“ na pitanja kao što su: da li biste glasali za ulazak Srbije u NATO; da li NATO treba da preuzme ulogu političkog vođe u regionu; da li lideri zapada treba da nastave da iskazuju žalost zbog civilnih žrtava bombardovanja; šta mislite o saradnji Srbije i NATO – kao i na nekoliko pitanja o nezavisnosti Kosova. Sve su to teme o kojima je stanovništvo Srbije manje sigurno nego u očigledno rešen slučaj uticaja osiromašenog uranijuma na epidemiju raka.

Reklo bi se: džabe se retki stručnjaci, kao što je dr Zoran Radovanović, epidemiolog i predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, godinama trude da ukažu da to jednostavno nije tačno, da je priča o osiromašenom uranijumu mit, da se njome, uostalom, zamagljuju druge, važne i goruće (i zapravo valjane) teme o NATO bombardovanju 1999.

Ne bih ovom prilikom da ulazim u detalje argumentacije zašto je bezmalo nemoguće da je korišćenje osiromašenog uranijuma 1999. uticalo na pojavu malignih oboljenja kod šire populacije – uostalom, dr Radovanović je to već uradio bolje od mene (Vreme i Nedeljnik).

Obratite pažnju na neka od istraživanja koja su već sprovedena: veća incidentnost raka nije bila pronađena ni nakon dugogodišnjih posmatranja američkih vojnika iz Zalivskog rata kojima su geleri sa osiromašenim uranijomom bili zariveni u tela, najčešće kao posledica prijateljske vatre.

Osiromašeni uranijum je, kažu istraživanja, opasan u određenim oblicima, ali samo u neposrednom kontaktu, na primer prilikom udisanja isparenja odmah nakon eksplozije.

U međuvremenu je po tome postala poznata Italija, u kojoj je u poslednjih dvadesetak godina pokrenuto nekoliko tužbi – jedna u ime NATO vojnika koji su posle službe u BiH i na Kosovu oboleli od raka, druga zbog učestalosti raka i urođenih anomalija kod dece u blizini vojnog poligona „Salto di Kvira“ na Sardiniji.

Međutim, čak i da ove inicijative išta otkriju, one malo toga mogu da ponude temi osiromašenog uranijuma u Srbiji: nisu slične ni statistički, jer je u pitanju vojno osoblje (svojevremeno čak zaduženo za čišćenje terena), odnosno populacija koja godinama živi pored aktivnog eksperimentalnog poligona, dugoročno izložena različitim zagađivačima u vazduhu i zemljištu.

Zapravo, osiromašeni uranijum i nije glavni pretpostavljeni uzrok zdravstvenih problema na Sardiniji.

Ali sve je to igra propagande: uđi u ring i razmeni udarce, opterećen proverama, istraživanjima i izvorima, dok ti protivnik, na ramenima prihvaćene mitologije, dobacuje jedan vruć krompir za drugim, diktirajući pravac i tempo, pa čak i rečnik rasprave.

Tako se ne stiže nigde osim u mulj javne svesti koja je 94 odsto ubeđena da je osiromašeni uranijum kriv za epidemiju raka.

Problem, da se razumemo, nije u građanima.

Priča dolazi odozgo već 20 godina, od prvih poteza Miloševićevog SPS-a, preko svih vlada nakon 5. oktobra, do ove sadašnje i njene Komisije za istraživanje posledica NATO bombardovanja.

Osnovana 2018, Komisija je telo kojoj domaći mediji ne mogu normalno ni da ukopčaju ime (negde je istraživanje, negde ispitivanje, ali je svakako najmaštovitiji RTS koji ju je nazvao Komisija za utvrđivanje istraživanja posledica NATO bombardovanja, pa se izvinjavam ako sam i ja promašio), kojom predsedava lekar i skupštinski poslanik SNS-a Darko Laketić, a kojoj očigledno nije planirana nikakva transparentnost u radu, pa nema ni sajt, niti objavljeno neko makar preliminarno istraživanje – ali uredno prenosi svoja neobjavljena otkrića u domaćim medijima.

Valjda istraživanje, odnosno ispitivanje, odnosno utvrđivanje, nije gotovo, pa se na izveštaj zapravo čeka 2020, ali pobogu, čemu to metodološko sitničarenje, zar su im potrebni rezultati da bi mogli da ih tumače na nacionalnoj televiziji?

Objavljivanjem podataka na osnovu kojih iznose izjave samo bi pozvali akademsku elitu da se buni zbog kvaliteta njihovog rada.

No, najveći problem priče o osiromašenom uranijumu takođe je i vrlo jednostavan: ne postoji neka posebna epidemija malignih oboljenja u Srbiji.

Odnosno, da ne bude zabune, epidemija postoji, ali ona nije značajno različita od epidemija koje proživljavaju druga, a posebno „zapadna“ društva.

Nažalost, nije baš tako lako doći do podataka o incidentnosti malignih oboljenja na teritoriji čitave Srbije – Batut, da li taktički izbegavajući problem Kosova, objavljuje godišnje izveštaje za „centralnu Srbiju“ (čitaj: sve osim Vojvodine), ali Svetski fond za istraživanje raka nudi globalne podatke po kojima se Srbija nalazi negde u evropskom proseku.

Tačnije, u pitanju je 18. mesto u svetu, kada se podaci koriguju po očekivanom životnom veku.

Po broju obolelih od raka nalazimo se značajno ispod zemalja kao što su Australija, SAD, Irska i Mađarska.

Stara statistička mantra kaže: korelacija nije kauzalnost, odnosno, to što su dve pojave statistički u vezi ne znači samo po sebi da jedna uzrokuje drugu.

Međutim, kada pričamo o Srbiji, uranijumu i raku, toliko smo daleko od kauzalnosti (odnosno osiromašenog uranijuma kao uzročnika) da nemamo ni korelaciju: Srbija ne pokazuje veće stope incidentnosti raka u odnosu na zemlje koje nisu bile bombardovane osiromašenim uranijumom.

Koliko god brojke bile zastrašujuće a rak katastrofalan, nalazimo se uslovno rečeno u „očekivanim“ stopama bolesnih.

Postoji još jedan, i to ogroman, problem sa merenjima incidentnosti raka (ranije spomenuta Komisija, na primer, za početnu tačku uzima 1999): ne postoje upotrebljivi podaci stariji od dvadesetak godina.

Naime, kako navodi Batut u svojim godišnjim izveštajima, tadašnja SFRJ je 1986. usvojila metodologiju prijavljivanja obolelih od raka, ali je prvih nekoliko godina rezultata, zbog nerazvijenosti sistema i nedostatka edukacije, potpuno neupotrebljivo.

Budući da je sa druge strane prijavljivanje smrtnosti bilo uveliko etablirano, sve do 1995. redovno se dešavala sledeća besmislica: da stopa obolelih od raka bude manja od stope umrlih od iste bolesti.

Naravno da nije više ljudi umiralo od raka nego što je od njega oboljevalo, već sistem prikupljanja podataka prosto nije radio kako treba.

Tako je bilo sve do kraja 90-ih, kada su najvažnije međunarodne asocijacije dale zeleno svetlo, a tek 2002. Batut je izdao prvi godišnji izveštaj u formatu u kojem ih izdaje danas.

Drugim rečima, ako vam neko nekad pokaže brojke koje kažu da broj obolelih od raka u Srbiji raste u odnosu na bilo koju godinu pre 2002, znajte da ili ne zna ili pokušava da vas prevari.

Sa druge strane, treba biti pažljiv i sa ovim novijim brojkama iz zvaničnih izveštaja: incidentnost raka raste, između ostalog, i produžavanjem prosečnog životnog veka (u Srbiji se, prema podacima UN, od 2000. do danas prosečni životni vek produžio za više od dve i po godine).  

Bolja dijagnostika, ili bolja metodologija prikupljanja podataka može uključiti slučajeve koji bi nekada ranije prošli nezapaženo, što opet, kada se pogledaju samo brojke, može izgledati kao „veća incidentnost“.

Neko će reći: ono 18. mesto je svejedno prilično visoko.

I taj neko bi naravno bio u pravu.

Ali evo jedne pojave koja je u Srbiji nedovoljno istražena, koja je dokazano pogubna i kancerogena, a za koju ne postoji specijalna Komisija na čelu sa skupštinskim odbornicima: zagađenje.

Brojni gradovi u Srbiji su u dubokom ponoru svetskih lista zagađenja vazduha, među njima i milionski Beograd i nekadašnji industrijski centri kao što je Bor.

Za razliku od tromesečnog bombardovanja, zagađenost traje svakodnevno već decenijama i, opet za razliku od bombardovanja 1999, pre svega pogađa gusto naseljena područja.

Evo još jednog dokazanog uzročnika raka: cigarete.

Po podacima Batuta, najčešća forma raka kod muškaraca (oko 20 odsto) i druga najčešća kod žena (10 odsto, a posle raka dojke) je maligno oboljenje pluća.

Koincidentno, Srbija spada u svetski vrh kada je u pitanju procenat odrasle populacije koju čine pušači – oko 40 odsto, a istraživanja teško merljivog intenziteta pušenja, odnosno problema „koliko puše oni koji puše“, opet nas stavljaju u svetski vrh: u zavisnosti od izvora, negde između dvadesetog mesta i prvog (da, prvog mesta u svetu po popušenim cigaretama po glavi stanovnika).

Razloga za relativno visoko kotiranje Srbije po broju obolelih je na pretek.

Ovo ne znači da Srbija treba da se priključi NATO, niti da se bombardovanje nije desilo, niti da je bilo „humano“, niti, uostalom, da se ne treba baviti njegovim posledicama, pa čak ni uticajem osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi u Srbiji.

Ali ovo što se dešava već dvadeset godina nije nikakvo „bavljenje“ i, još važnije, nije nikakva borba protiv zapadnog imperijalizma, već najobičnije zamagljivanje stvarnosti, mazanje očiju i prikupljanje podrške građana na lak i jeftin način, a nauštrb naših života, pravde i istine.

 

(Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto ilustracija G.M.A.