Danas, kada postajem potrošač

Mnogo je načina na koji su proteklih godina i decenija ekonomisti, politikolozi, sociolozi, antropolozi i ini proučavaoci društvenih i političkih kretanja pokušavali da razluče i zaključe kako teče „tranzicija“ u Srbiji i kada će se i čime završiti.

Kratko podsećanje: pojam „tranzicije“ u njenom novijem značenju uveden je u politički govor nakon pada komunističkih režima u zemljama Centralne i Istočne Evrope, i odnosio se na proces prelaza iz, kako se govorilo, nedemokratskog jednopartijskog društvenog sistema u pluralistička društva liberalne demokratije.

U polju brojnih napisa o ovom procesu, koji je negde izveden brzo i odlučno (u vidu „šok terapije“), a negde opreznije i sa oslanjanjem na lokalne materijalne, institucionalne i simboličke resurse (pristup koji naliči kombinovanju u igri sa lego kockicama), dominiraju prilozi ekonomista i politikologa u kojima se angažuje shvatanje tranzicije kao unilateralnog kretanja od socijalizma ka kapitalizmu, čiji se uspeh može „izmeriti“ napredovanjem u ispunjavanju kriterijuma iz tranzicijskog trijumvirata: liberalizovana ekonomija, politički pluralizam, otvoreno društvo.

Antropološka ideja procesa tranzicije razlikuje se od teleološke vizije tranzicije koja, u oba pomenuta tranzitološka modela, različitim putevima vodi do istog cilja: uspostavljanja modernog liberalnog kapitalizma.

Antropolozi i sociolozi skloni kvalitativnim istraživanjima polaze od drugačije teorijske pretpostavke – da je ideja tranzicije mnogo neodređenija i otvorenija, te da njeni planirani ishodi ne mogu biti ni garantovani, ni identični u svim društvima.

U tako postavljenim radovima se prati na koji način se odvija uticaj makro institucija, poput tržišta, parlamentarne demokratije, civilnog društva, privatizacije, na mikro svetove i kako se porodica, rad, zajednica veoma često restrukturiraju u suprotnosti sa onim što bi vlade i političari želeli.

Kako ističe Ketrin Verderi, jedna od najuglednijih antropološkinja koja se upustila u istraživanje i objašnjavanje ovog procesa, transformacija bivših socijalističkih društava u poslednjoj deceniji 20. veka „će stvoriti niz raznih oblika, od kojih će neki možda biti sličniji kapitalističkim ekonomijama, a mnogi neće“.

U tom smislu, antropolozi će nerado govoriti o „fazama“ ili „završetku tranzicije“, kao što će, uostalom, predložiti da se umesto ideološki kodiranog pojma „tranzicija“, za proces političkih, ekonomskih, društvenih i kulturnih promena koje su nastupile u bivšim socijalističkim društvima nakon pada Berlinskog zida, koristi pojam „društvena transformacija“.

***

U ovom trenutku odstupam od ovog antropološkog kreda, i izjavljujem:

Tranzicija je u Srbiji završena 29. novembra 2019. godine.

Tog dana je u Srbiji jedan novi potrošački praznik, tzv. Crni petak (Black Friday)1 koji je ove godine sticajem okolnosti „pao“ na 29. novembar, faktički i simbolički istisnuo iz javnog prostora Dan republike, kao simboličku instituciju ne samo bivše države – Jugoslavije – već i jednog drugačijeg društvenog reda i kulturnog univerzuma.

Oficijelna delegitimizacija „starog sistema praznika“ obavljana je tokom ranih 2000-ih, kada je napravljena reforma prazničnog sistema, u kojoj su u prvi plan došli praznici povezani sa nacionalnim identitetskim narativom (verski praznici su postali zvanični, a uvedeni su praznici u vezi sa događajima iz srpske nacionalne istorije), dok su praznici povezani sa vremenom socijalizma i komunističkom ideologijom izgubili na značaju (a neki ispali iz sistema praznika).

Neoficijelno, njihova delegitimizacija je vršena postepeno i posredno, kroz sitne, ali primetne intervencije, koje su imale za cilj da izvrše ideološko pražnjenje praznika, poput 8. marta, Međunarodnog dana žena, i njihovo pretvaranje u komercijalno isplative dane u godini.

Tako su već pre skoro deceniju u beogradskim izlozima 8. marta stajali natpisi s oksimoronskim sadržajem: „Svim damama srećan Dan žena“, najavljujući demisiju smisla, koja će deceniju kasnije napustiti ograničen prostor prestoničkih izloga i zavladati čitavim društvom.

Uporedo sa obesmišljavanjem starih praznika, a zatim i sistema vrednosti, ideja i kompleksnih iskustvenih i emotivnih referenci koje su preko njih uspostavljane i prenošene u živote ljudi, u javni prostor su se ušunjavali novi praznici.

Ne sasvim lišeni drugih sadržaja i nesumnjivo izvor radosti i uživanja za one koji su ih prigrlili, ovi novi praznici su u skladu sa kontekstom iz koga su preuzeti visoko komercijalni, i njihova osnovna svrha jeste da zavrte potrošačku čigru, podstaknu (sezonsku) potrošnju i učine da uloga potrošača postane glavna društvena uloga i lična preokupacija što većem broju ljudi.

Kada ovo kažem, mislim na preokupciju potrošnjom koja potiskuje našu kritičnost na individualnom nivou, a na nivou društva dovodi do „demokratskog deficita“ o kome govore mnogi autori.

„Crni petak“ nije praznik u smislu u kojem su to Dan sv. Valentina, ili Halloween, ali spada u red komercijalnih događaja kojima se u američkom društvu pridaje veliki značaj, i deo je tamošnjeg nerazmrsivog klupka društvenih i komercijalnih događaja (ponegde se za „Crni petak“ može pronaći i naziv „potrošački praznik“ (shopping holiday), a u nekim američkim državama je to i zvanični praznik koji se „spaja“ sa Danom zahvalnosti).

Svet koji simbolički napuštamo 29. novembra 2019. godine je, kako Zigmunt Bauman kaže, svet solidne modernosti, na čijim smo ostacima mukotrpno pokušavali da izgradimo svoje živote uprkos velikim razočarenjima u promene koje smo očekivali nakon 2000.

„Crni petak“ koji stupa na mesto Dana Republike samo je simbolička overa procesa razgradnje društva koji traje znatno duže.

Do 2012. u Srbiji je pređen put od velikog entuzijazma sa kojim se ušlo u „tranziciju“ do otrežnjenja do kojeg je došlo tokom te dekade.

Možda naivno, ali od „tranzicijskog paketa“ koji je preveden u državne i javne politike građani su očekivali da na kraju proizvede efikasne institucije koje sprovode vladavinu prava, slobodno tržište koje će omogućiti ekonomski prosperitet, snažnu autonomnu javnost koja će funkcionisati kao priliv kritičke svesti, jako civilno društvo koje će služiti kao korektiv vlasti i dodatna snaga u razvijanju javnog interesa i građanske participacije.

To se nažalost nije desilo u meri u kojoj je bilo očekivano.

A onda su, u naletu varvara i kroz varvarizaciju društva i kulture, u poslednjih sedam godina u potpunosti obezvređene i kompromitovane sve vitalne političke institucije i uspostavljen klijentelistički sistem u koji su uvezani ekonomski i politički interesi manjine na vlasti.

Kroz agresivne postupke kojima se nastojao poljuljati osećaj smisla (u ontološkom i političkom značenju) i poverenja građana (u ljude i zajednicu) udareno je u same osnove društva.

A na upražnjeno mesto, tamo gde iz paradigme solidne modernosti nestaje društvo sa složenom mrežom uloga, normi i prihvaćenih vrednosti, zasnovano na poverenju, uzajamnosti i solidarnosti, kao metafora novog vremena i fluidnih odnosa pojavljuje se supermarket u kome je sve na prodaju (stvari, ljudi, institucije…) i sve se može kupiti, a nekadašnja obzirnost ustupa mesto neosećajnosti i negovanju sopstvenih interesa.

Sećanja ljudi na 29. novembar pokazuju da je ovaj praznik ostao upamćen kao dan kada se generacijama dece, pionira, vezivala oko vrata crvena marama i kada su se ponavljale3 vrednosti dečjeg sveta – pošten, iskren, odan, napredan, istrajan, radan – dan kada se praznovalo i (sic!) dobro jelo; kao dan kada je obeležavan rođendan Republike i podsećanje na vreme kada je, kako kažu, „postojala država“.

Svet opisan sećanjima ljudi na Dan Republike nepovratno nestaje.

Njega već neko vreme istiskuje (i sve agresivnije nastupa) svet u kome na putu potrošnji (stvari, ljudi i institucija) u njenom totalnom, razobručenom, ničim ograničenom vidu ne stoji više ništa od onoga što ju je u prošlosti, ma kako slabo i ma kako (ne)delatno, ipak ograničavalo.

Njenom neumerenom, bezobzirnom rastu (koji se odvija uporedo sa demisijom vrednosti, normi i obzira u svakom smislu) u Srbiji više ne smetaju ni znanje, ni moral, ni kultura, ni društveni tabui, religija, ni tradicija, ni običaji.

Konture tog novog sveta na društvenom nivou obeležava upotreba pojmova „investicije“ i „investitori“ kao nove socio-kulturne mantre, a na individualno-potrošačkom nivou krilatica Shop until you drop (u slobodnom prevodu „Kupuj dok ne padneš s nogu“).

Sve ostalo je manje važno.

 

(Autorka je profesorka na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.